• У атару села Братач налази се стари камени мост Овчији брод, тако назван по многобројним стадима оваца које су прелазиле преко овог моста.

Фото: Херцег ТВ

Од давнина становништво Херцеговине традиционално се бавило сточарством узгојем оваца, коза, говеда и коња. Сточари из доње ниске Херцеговине из долине ријеке Неретве из хумнине, изгонили су своју стоку на љетну пашу у горњу високу Херцеговину на планине: Вележ, Црвањ, Морине, Зеленгору, Трескавицу и Бјелашницу на домак Сарајева. Наравно да су и локални селаци из околних села прегонили своју стоку преко овог моста на пашу у Братачки луг. Мост се састоји од три лука неједнаке величине, као да се овај мост и његов градитељ прилагођавао тешком крашком терену. Нема докумената о градњи моста и о његовој старости.

Постоје подаци да је мост неколико пута обнављан послије поплава и ратова који су рушили мост. Обнављали су га Турци, Аустријанци 1883. године и југословенска влас послије Другог свјетског рата, јер су Нијемци у рату минирали мост. Мост је данас у веома тешком и јадном стању. Пријети му опасност од рушења ако се нешто хитно не подузме на његовом реновирању и обнови. Преко овог моста прелазиле су све освајачке војске: крсташи, турска, аустијска, њемачка и на крају  НАТО војска која је преко моста прегонила тенкове у одбрамбено-отаџбинском рату и тешко га оштетила.

Преко моста Овчији брод прешла је крсташка војска тулског грофа Рајмонда која је ишла кроз Далмацију, Хумску земљу (Херцеговину) у зиму 1096-1097 године, и даље према Драчу, Скадру, Цариграду и Јерусалиму као главном циљу и ослобођењу Христовог гроба од Арабљана. Крсташи на своме путу нису обавјештавали локално становништво, па су на своме путовању наилазили на многобројне тешкоће и неприлике.

„Крсташки опис приказује Србе и Хрвате тих земаља као врло сурове и грабљиве људе, а земљу им као горовиту и брдовиту, с великим рекама (Крка, Цетина, Неретва) слабо обрађену и мало настањену, чије се станновништво углавном бави сточарством. У приморским градовима станују Романи с латинским језиком у унутрашњости су Словени,”habitum barborum”.

Не знајући сврху те војске, тако велике, становници су бјежали испред њих у своје горе ”као дивље животиње”, не хотећи крсташима чинити никаквих услуга, ни као вође кроз кланце, ни продајућу им намирнице. Али су стално нападали позадину, исто као и одвојене појединце и мање групе.

За освету и да застраше друге крсташи су секли ухваћеним Словенима руке, ноге или носеве или копали им очи, и тиме их огрчавали још више. Тако је тешки пут крсташа кроз незнане кланце водио 40 дана, док нису најпослије дошли до Скадра, гдје се нађоше с краљем Бодином. Овај их је примио врло лепо и побратимио се чак с грофом Рајмондом.“

(др Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Бања Лука, Београд 1999. стр. 153-4).

Никола Лакета