• Велика се врева дигла око посјете Патријарха Херцег Новом због унитаристичке кореографије којом је Нови био окићен. Поред црквених застава, доминирале су заставе без грба и оне са грбом Карађорђевића.

Фотографија преузета са сајта spc.rs

Пише: Сретен Ћеранић

Најмање је, што ме је лично обрадовало, било оних Николе Петровића. Реакције су сезале од прекорних (“Бока је свих грађана како год се они звали” до фашистичких “Црногорском Боком сунце грије, слом ти пука Порфирије.” Због тога вриједи се образрети на историју не само Боке, него и Херцеговине која је с Боком јединствена цјелина.

Константин Порфирогенит, трн у оку отпалим племенима, 882. године нове ере је написао: „У Захумљу живе Срби од времена онога архонта који је побjегао цару Ираклију.“ Тај Хум је просветила појава Светога Саве, коме је посвећен велики дио херцеговачке нематријалне баштине – топонима, пјесама и скаски. У најисточнијој херцеговачкој тачки, Пријепољу, вековима су чуване мошти Светитеља. По војводској титули Растка Немањића, именована је земља Стефана Косаче, под чијом је управом основан, од Суторине до Рисна, и град Херцег Нови. Боком га нијесу сматрали ни Латини. Млетачки консултори пишу своме дужду 1729: „Risano e Topla luoghi non compresi nella Dalmazia, ma nella Serblia marittima, chiamata Erzegovina.“ (Рисан и Топола не припадају Далмацији већ приморској Србији, која се још зове Херцеговина.) Тек крајем аустријске окупације, Нови се стопио у Боку; али то не мијења његов значај за развој Херцеговине.

Херцеговина своју митску славу никад не би имала да није било Приморја. Мостар, Требиње и остали дјелови “данашње” Херцеговине су имали Дубровник и Далмацију који су унапређивали српски идентитет у Херцеговини, а ми из тзв. старе Херцеговине смо имали Боку. Оно што је кључно за опстанак једног народа – обезбеђивала је Бока. Узећу један примјер из мог Дробњака. Светозар Томић 1895. пише „како Дужи архитектуром више подсјећају на раштркану варош него на село“, али и да су „од ослобођења нагло осиромашиле“. Жарко Лековић, један од најбољих познавалаца Дробњака, о периоду који претходи овом Светозаревом писању проналази доказ, писмо неко, „да је Ђоко Маловић помагао Милошу Обреновићу откуп робља од Турака“. Ово пишем да бих указао да је приступањем Црној Гори, Херцеговина добила гори стандард него ли је имала под Турцима! Надаље, за током Ђоковог периода – за чије вријеме је Дробњак и процвао – отприлике 1830. Вук Врнчевић пише: „На которски базар су дошли неки богати људи – дробњачки трговци.“ То богатство, више под Турцима него Црногорцима, није могла да обезбиједи ниједна друга земља него најближа – Бока. Херцеговачки хајдуци који нијесу могли да пребјегну за Шумадију, бјежали су у Боку. Од туд дуж Залива низ херцеговачких породица које себе сматрају аутохтоним бокешким, гајећи сјећања на своје коријене.

Било је и обратних сеоба. По легенди херцеговачког племена Никшића, они су Требјесу населили из Грбља. Послије неколико разура Требјесе, они су селили или за Шумадију или за Русију. Најпознатија породица никшићког племена су Бућићи, за које је доказано сродство са средњовјековном которском породицом Буће. Селивш за Русију, направили су варош Славјеносерпск близу Одесе; а под својим презименом данас живе у Шумадији и западној Србији. Такође, низ некад приморских породица из “данашње” Херцеговине, уточиште проналази, као кроз вијекове, у Шумадији. То, и чињеница да је преко 500 Бокеља, чија се имена чувају у манастиру Савина, свједочи о нераскидивој вези Боке као последњег упоришта Срба Примораца, приморске Србије и Шумадије као нуклеуса нововјековне српске државности.

Данас је Бока, кроз поријекло њених породица и тамошњи народни говор, једини траг егзистенције аутохтоног приморског српског живља. Њезина црногоризација, коју покушавају да изведу једнако и дуалисти и комити (сјетимо се да на Михољу стоји Суза Његошева, премда Његош са Михољем нема никакве везе!), јесте завршни чин којим се Српство жели истиснути са Јадрана. И то је ствар која се не смије дозволити.

Зато српска политика треба да дејствује у правцу оживљавања херцеговачког идентитета од Пљеваља до Новог, и ка пуној аутономији Боке од Црне Горе. Уз, наравно, пуна национална права за све несрпске народе, која Србима нијесу дата у Црној Гори. Јер, у границама Црне Горе смо се нашли приликом процеса Уједињења. Пошто Црногорци више не желе уједињење, ми их не можемо натјерати на супротно или их уопште негирати. Можемо да узмемо своје, у пројекту који бих назвао Херцег-Боком, и да се вратимо на стазе које су довеле до 1918. То, или потирање нашег наслеђа у процесу исхране незасите подгоричко-цетињске администрације.