Срби се нису одужили јунацима Шестојунског устанка у Гацку

  • У казаначком крају код Гацка 6. јуна 1941. године подигнут је први слободарски устанак у окупираној Европи.

Радојица Перишић, свештеник и четнички командант и војвода са Голије у Црној Гори

Каква то историографија више цијени један метак Жикице Јовановића испаљен у брата Србина од свих збивања у гатачком срезу? – запитао се професор Божо Тепавчевић. И његово питање је и данас актуелно, оно нас опомиње, да српски народ мора исправити неправду, да у Београду, коначно, мора постојати макар Гатачка улица (као што постоје Невесињска, Билећка, Никшићка..), да у Београду мора постојати Улица Шестојунског устанка, као што постоји Улица Антифашистичке борбе, и да, без икаквих недоумица, у Београду морају постојати улице војводе попа Радојице Перишића и капетана Милорада Поповића.

Али, не, њих тамо нема!

У Београду штрче са својим наказним именима улице-страшила Влада Зечевића и других “хероја”.  У Београду је власт вршила назадна преименовања, отварајући Булевар Пека Дапчевића и Улицу Коче Поповића, ваљда, да би удовољила Совјетима.  Онима којима се тако “удовољава”, ако им се уопште удовољава, не треба ни да долазе.  За комунизам у сунчевом систему нема никаквог оправдања!  Ослобођење које су они славили – није зрак нове српске слободе, него нова окупација, смјена тоталитарних режима.

Међутим, оно што је почело 1941, у Гацку, наставак је дугог устаничког низа српске Херцеговине: од Грдановог устанка 1596. и устанака у доба Морејских ратова, преко Устанака у Дробњацима током Карађорђевог земана, до Херцеговачког устанка Луке Вукаловића 1852-1862, Херцеговачког устанка 1875-1878, те Херцеговачког (Улошког) устанка Стојана Ковачевића 1882, – у којем је јасно назначена путања вјеровања, војевања, страдања и препорађања најсветијег Војводства од Светога Саве.

Тај и такав устанички низ имао је одбљесак и у потоњем рату: у војевању Херцеговачког корпуса и његових витешких бригада, у једном Невесињу, у два Митровдана, у интервентним захватима Гатачке бригаде….

Но, вријеме је да запалимо свијећу, Тројичинданску, да се сјетимо великана који су својим животима закрилили наш опстанак.

Стравично страдање Срба у Корићкој јами, крик који је проговорио из јаме и слика бивајућег умножавања јама, јамара и ујамљених у Херцеговини, – биле су то искре жаловитог сјаја, искре мучеништва српског, које су распалиле велики устанички пламен.

Вјечнаја памјат попу Радојици Перишићу, капетану Милораду Поповићу, млађаном Обилићу Милану С.Тепавчевићу и другим херојима Шестојунског устанка.

“Луча ће се вазда призирати,
На гробницу вашу освештену.”

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: Зашто су заборављени јунаци гатачког устанка? - TAMO DALEKO

Оставите коментар