Слободна Херцеговина » БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Дијагноза звана Херцеговина (f 059)

БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Дијагноза звана Херцеговина (f 059)

“Али, брате мој, скапирао сам да сам овдје Београђанин, а горе Херцеговац.”

Послије поноћна реченица на релацији Требиње-Билећа између два Херцеговца са подужим београдским стажом. Реченица између два искрена другара који су из београдске вреве на који дан побјегли тамо гдје се душа дефинитивно лијечи, тијело челичи, а мозак, нажалост подобро умара. Реченица која у ове ситне сате “из истих стопа“ тргну и мастилом омрси моје перо из вишемјесечног поста. Мисао која прогања све нас који смо трбухом за струком, а потом и крухом кренули одавде ко зна више када, а још нисмо отишли. Нас који јој се толико враћамо, а никако да јој се вратимо. А и како би кад је изгледа нисмо ни напуштали. С правом се онда питамо може ли се из ње уопште и отићи и има ли јој се гдје вратити? Толико оптерећујућа дилема да више не знамо чији смо, иако добро знамо ко смо, шта смо и одакле смо. Мислим на све оне којима “тамо далеко цвјета лимун жут” “дуље” од двадесет година…

Није баш пријатно када послије двадесет и више година немаш и ниси способан да нађеш одговор на једно те исто питање. Док се одговор, временом, нажалост, сам по себи назире, та борба још увијек траје. Опасно се у нама “крве” тај Херцеговац у Београду и Београђанин у Херцеговини. Љута борба на смрт или живот. На име и презиме. За ђеда Херцеговца или сина Србијанца. За оне у иностранству – унука странца. На оно што јеси или на оно што ћеш, хтио не хтио, постати ако… Не губи ти се једно, а другога би да се не одричеш. Од једног живи и опстаје твој дух, од другог дебља твоја гузица. Ко год мисли да је лако, вара се. Било како било, у ону реченицу с почетка не треба сумњати – сви ми са „+20 изван ње“ у Херцеговини смо постали већи гости него ли што смо то тамо негдје…

Можда је најлакше било већ првих мјесеци и година високо подићи обје руке и предати се. Положити и одложити херцеговачку одору и окачити је негдје у ћошак ормара гдје ћеш је се сјетити само једном у оне три године када се ормар провјетрава. За то вријеме да носиш, носаш, шеташ шта ти се свиди и шта ти је најудобније из београдског излога… Од опанака до најмодернијих дречавих “најк” патика које причају по пар страних језика. И бос и го ако хоћеш. Знам ја доста и ових са бијелим заставицама, али да се не лажемо – нису то ни “у старту” били неки Херцеговци. Њима је апсолутно свеједно и одакле су и гдје су сада. Не бих нешто на њих да трошим слова, а ни вама вријеме. Ако некад коме и изусте да су из Херцеговине, ја мислим да се она постиди због тога. Но, хвала Богу, убијеђен сам да је већина оних којима у Београду (Србији и свијету) има свега осим оне која им тамо највише недостаје. Њихове Херцеговине.

И сада док ово пишем прође ми кроз главу једна мисао… Када сутра неки Београђанин или ко зна ко и одакле, ко нема апсолутно никакве везе са Херцеговином буде читао шта ја то овдје “срцезборим”, па ти људи комотно и с разлогом, могу, хоће и требају да ми/нам ударе неку озбиљну дијагнозу која почиње са добро познатим словом “f” и бројевима нула, пет и девет. Све уз препоруку за обавезном терапијом – иди у три лијепе пичке материне тамо одакле си дошао и не кукај више. Дијагнозом коју само ми обољели разумијемо и терапијом коју већ годинама одбијамо. Дијагнозом звана Херцеговина која се годинама све више компликује и терапијом која се и даље избјегава осим у вријеме празника и одмора.

Већ првог београдског дана прије равно 22 године ја сам, изгледа, смртно оболио од те болести. Мала је утјеха што добар низ посљедњих година немам толико јаке симптоме. Што значи да сам ја тој дијагнозици ипак пронашао адекватног лијека. И то не било каквог него алтернативног, хуманог и народног и топло бих га препоручио свима обољелим којима је дух помало и зарибао горе у Београду или некуд по свијету. А добро знам да није мало таквих: носталгичних, преморених, уморених, зарђалих, залуталих, исцрпљених, незадовољних, завађених, збуњених… Обољелих. Бар дјелићем свог слободног времена, бавите се, браћо и сестро, Херцеговином. Бавите се својим градом. Не само мислима, поносом, сјетом, кукњавом, него помало и дјелима. Заинтересујте се мало. Чините и учините нешто за њу. Није тешко и неизводљиво. Списак је дугачак… Нарочито ако знате да иста пропада и практично нестаје. Вапи за нама, којима нам је, вјеровали ми то или не, дала све то што сада негдје имамо. Ово посебно важи за све наше Херцеговце у иностранству. У њих сам понајвише разочаран, а вјероватно је и она. Никад није касно и Бог дао да јој се на неки начин врате…

Онај Херцеговац који игнорише Херцеговину у себи и Херцеговину у њој, грдно се вара. Свјестан није њене снаге и могућности у себи. Као што није свјестан и изгубљеног времена у њено игнорисање и невјеру. Није свјестан много бољег и краћег пута… А свакако лакшег! Било како било, колико год да се на крају истегла, ту пупчану врпцу мало чије маказе прекинуле јесу. Ако се коме и омакло, то је више било до нејаке врпце него ли до оштрих маказа. Невјероватна је снага и моћ њена која одолијева толиким километрима и годинама… Брдима, морима и планинама. Туђој крвљу и генима. Разним изазовима и препрекама… Сјети и забораву. Била она дијагноза или не, били ми тамо или овамо, бар знамо гдје нам је мјесто. Живима или мртвима.

Ако свако од нас, сходно својим могућностима, уради за њу и врати јој дио себе кроз нешто, гарантујем да би она веома брзо била једно много љепше и срећније мјесто за живот. Она терапија би се сама почела узимати, не би нас нико морао тјерати на њу… Можда бисмо тако сви били на једном мјесту и куд би веће среће од те? Ко би нам ишта могао? Ако неко жели и може, а нема идеју, ево нека се мени обрати па да их заједно размотримо… Не би само она имала користи од свега тога него васколико српско биће коме је она одувијек била један од његових ударних и најчвршћих темеља!

Живјела Херцеговина! Пробуди је у себи, доста је спавала!

Божо Бобан Вукоје / вукоје.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина