• Знам да ви овдје у Војводини и уз гусле поменете име Луке Вукаловића. Тако је и доље на југу, у Вашој Херцеговини, а посебно на његовим каменитим Зубцима на којима је и започео своју животну драму и велики подвиг.

Само ћу вас подсјетити, Лукин устанак, који је обиљежио једну деценију живота у Херцеговини, почео је оног трена кад је Омер паша Латас наредио да се Зубчани разоружају и да им се тиме укине и оно мало слободе коју су имали, као независна погранична општина.
У то вријеме затражити од Зубчана оружје, наредити им да га донесу код цркве, значило је започети отворен и потпуно неизвјестан сукоб.
Да ли је то Омер паша знао, да ли је наредбом да се предају џефердари и шешане, желио да умири границу према Црној Гори, или му је сукоб са Зубчанима био потребан неких других разлога, до данас немамо одговора.
Наравно, Зубчани ни тада, а и никада прије, и никад касније нису предали оружје, не само зато што су проницали у намјере својих противника, него због оног исконског осјећаја, да без оружја, не могу сачувати ни кућни праг ни људско достојанство.

Отуд више је него сигурно да је Лукин устанак био само још једна борба за голи живот и опстанак. Још ћу нешто да нагласим у овој прилици, а и у контексту минулих догађаја у које укључујем и онај јучерашњи у Сребреници.
Мало је познато, имам утисак, да је о томе и мало писано, да је Лука свим својим силама настојао да се устанак не претвори у братоубилачки рат. Подсјећао је, ако се сукоб претвори у нову кланицу између браће коју су подијелиле вјере, сваки резултат и свака побједа биће под упитником.
Зато, устаничке године донијеле су много крви, много неправде, и много људске боли. Херцеговачки народ, у једном тренутку, изгледало је да је био пред потпуним нестанком. Владала је силна и многи свједоци кажу и највећа глад у Војводству Светог Саве. У својим порукама, конзулима у Мостару, Дубровнику и на Цетињу, Лука је отворио опцију свенародне катаклизме. Отворено им је саопштио да је народ дошао у ситуацију да им живот не вриједи ништа, да се спрема на одсудан бој, до посљедњег. То нису биле никакве фразе нити тактичке игре. Херцеговина је била заиста на издисају. Камењаром су тумарали људи-авети, људи потпуно побијелили од глади, али на њима је било оно исто оружје које нису хтјели предати Латасу.

И турски паша у Мостару, а и конзули који су га често обилазили видјели су пред каквим противником стоје, и зато су одлучили да направе корак назад и понуде реформе.
Читаву деценију тако ће трајати једно мучно дипломатско натезање преко подвала и дипломатских игри, у којима ће се Лука изборити врло добро, чак и у приликама кад му је Његошевски речено, и небо било затворено, када је пред собом имао ове старе противнике, а иза леђа разбраћу која су хтјела да ушићаре на Лукином подухвату. О томе је пуно тога запамћено и документовано, али нашем утиску да смо освијетлили све оно шђто је каснијим иделогијама, одговарало да остане у тами.

Али, овдје данас морам да кажем, а опет у контексту најновијих догађаја, у контексту што ми у Републици Српској зовемо паралелним и специјалним везхама, да су се херцеговачка племена и у таквим приликама успијевала организовати и веома брзо, заборављајући на стара подозрења, стати под један барјак и према противнику ступити као једна организована народна заједница иза које стоји много атрибута државе.
Тада, да су знали Зубчани, Бањани, Рудињани, Завођани, Пивљани, Шаренци, Шумљаци, Загорани, Поповци, Невесињци и Гачани, могли су се користити ријечју ентитет, јер су заиста били и самосвојни и усверени у великој мјери.

И тај степен какве-такве слободе сачували су и за турског времена. Једини гарант да им то нешто мало, али слободарски златно, нико неће отети, нажалостз била је рука на сабљи и прст на обарачу.

Лука је то све добро знао. Знао је да се може неком и поклонит, али да се не смије превише савит, или бар не толико, да се више никад не би могао усправити.

Његова устаничка тактика је била да се све што се може рјешава договором и уговором. Али, када се изгуби свака нада ум мирно рјешење, онда се народ наново окупља под заставу и креће у борбу с еланом који није много респектовао противникову надмоћ, па и општу подршку коју је имао у највећим силама тог времена.

О Луки би још много могли да говоримо, више од нас овдје могла би да каже само народна пјесма. Међутим, кад стојим овдје пред бронзаним ликом великог Херцеговачког Војводе, морамо се сјетити његовог усуда да у земљи, за чију се слободу борио, не нађе ни неколико стопа земље у коју ће га његови потомци сахранити.

Лука је доживео да га истовремено прогоне и као вука вијају и из Херцеговине, из Црне Горе и из Србије.

Вољом Руског цара прибјежиште је нашао у нашој доброј “матушки” Русији, скрасио се у близини Одесе и иако му се тамо никад није лежало, његове кости у туђини врпоље се, ево већ стопедесетак година. Кад ко проговори да би га требало вратити назад – Војводству Светог Саве, али брзо све утихне.

Надам се да овог пута неће бити тако, да ћемо овдје у Гајдобри, још дуго стајати пред Лукиним бронзаним ликом, а да ћемо доље у Требињу, имати прилику да се поклонимо његовом земном праху, коју је тако дуго странствовао.

Ако смо вратили Дучића подно његовог Леотара, не видим ни ограничења ни разлога да и Луку не вратимо да отпочине и да се смири међу својим прецима у Херцеговини.
Војводо Лука! Прежи опанке и обуци свечано одјело! Ваља ти путовати! Херцеговина те чека! А, Гајдобра нека тим буде уступна станица гдје ћеш се с браћом изљубити и окријепити.
Путуј у миру својој браћи и своме дому.

Живјели!