• И није само лек да одмах лечи, то је још сигурнији превентив за много штошта негативног што се човеку данас дешава и догађа. Битно је само кренути и редовно га конзумирати до краја живота. На тај начин, до краја неког дужег и гарантовано здравијег живота… Живота који његови одани конзументи већ увелико живе!

Углавном је бесплатан или није много скуп, а може бити и прескуп, зависно од личних избора и афинитета. Дакле, што је и набитније, апсолутно је доступан за све дубине џепова. А наша земља, бар у њему и с њим никако не оскудева. Напротив, доступан је на сваком кораку. Некима је на дохват руке, некима одмах „испод прозора”, а неко се мора мало прошетати или провозикати да би дошао до њега. У сваком случају, не више од двадесетак минута где год да се ко налазио на овим просторима. Па нека буде проста воља свачија, да ли с њим нешто спречити, већ лечити или „свако мало“ тркати до најближе апотеке по неки други, сигурно штетнији лек.

Извор фотографије: www.opusteno.rs

Као сваки, и тај лек има своје упутство за употребу. Поштује се, воли и не загађује. Чува се и пази. Обично у мислима, на светлом и топлом месту међу својим приоритетима. Жели се и брижно планира. Могу га у неограниченим количинама користити и деца и старији. Додуше, ови први, углавном уз ове друге. Брзина његовог дејства зависи првенствено од хемије која се ствара и таложи између нас и њега. Уколико је у питању она урођена хемија, дејство је чак и преурањено. У изузетним случајевима који нису навикли или имали прилике да га често користе, треба му дати више шанси за дејство које у виду љубави, угођаја, мира и задовољства, временом, сигурно неће изостати.
Човек је од њега давно побегао. Сада му треба знати прићи. Не мислим на прилазак табаном или чизмом већ душом, добро рањеном из пушке зване „Данашњица”, ђулетом званим „Трка” и свих његових оловних отрова који су се већ увелико удомаћили у нашим венама… Нечим се та отров из нас терати мора. Није лако, али лека има! О њему пишем. Само је битно дозволити нашој свести то сазнање, осећај и бар једну шансу да те он „окрзне” и окрепи. Заволи и својом лепотом освоји. Он а у ствари она…

Izvor fotografije: https://presnahrana.wordpress.com/

ПРИРОДА! Бежите људи, у природу! Није битно колико имате година и пара, само ако иоле здравља имате. Ако ми ишта озбиљно верујете за сво ово „време слова мојих“ – бежите и спречите или бежите па природом лечите све ваше немире и нелагоде. Гутајте очима, редовно, те лепе и обично зелено-плаве пилуле и дозволите вашим плућима тај удах њених мириса. Дозволите вашој души и телу те драгоцене мини предахе. Духовни мир без кога данас нико не може или тешко може. Бежите од цигле, малтера и железа. Струје и свега оног што се с њом храни. Склањајте ваше очи од шаренила и што ширег спектра боја, нарочито оних агресивних, неприродних. Чешће им дарујте свега неколике, оне 2-3 најприродније боје. Стопите се са њима. Стопите се с њом…
Шума, трава, вода, ватра, снег, сунце, излет, камп, купање, брчкање, роштиљање, лов, риболов, планинарење, шетња, трчање, посматрање, па и само лежање у амбијенту свега онога што је мајка свих мајки – мајка природа направила и омогућила, свеједно је. Све то уз оне идиличне звуке њеног разноврсног и вредног оркестра који своје инструменте никада не одмара. Било да је то валом запљуснута обала, шум реке, заљубљена шева или распевани цврчак. Или можда она нежна виолина од лишћа и грања у крошњи жалосне врбе. Или висински шапати големих топола које нам у садејству ветра упорно нешто поручују. Нема шта, природа је дефинитивно истински рај за сва наша чула. Истински лек за нашу душу и наше тело…
Бирајте друштво за њу. Бирајте најближе себи и најдраже вашој души а који такође воле природу. Терајте оне који не знају за њене чари да је посећују и заволе. Учите и навикавајте децу на њу, још од малих ногу. Трудите се да што више времена проводите у природи. Природа је чудо како год окренеш. И једини сигуран лек за разне болешчине данашњице. Нарочито оне који тиште наше мисли, наш разум и морал. Оне с којима живиш нездрав, а знаш да ниси болестан. Оне које боле и кад не боле. Оне којих има и кад се не виде… Оне које природа итекако зна да лечи и излечи.
Видимо се негде у природи! Чекам вас тамо, чекајте ме тамо… То је једино сигурно место на овоме свету где знам да ћу бити и бивати. Док ме има и док ме буде. Ње ће, хвала Богу, увек бити! На прагу душе и на дохват руке…

АУТОР: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс