Негдје, некада давно, један драг познаник дао ми је књигу чије ме корице нису баш привлачиле. Сепиа ефекат насловне фотографије изазивао је у мени тугаљиво осјећање и предрасуду да књига обилује историјским подацима који ми можда нису занимљиви. Међутим, подстакнута изреком: „Не суди књизи према корицама“ и обећањем да ћу дати свој коментар , лист по ли лист, слика по слика, задовољили су радозналост и књига је почела да путује са мном, по неким новим, далеким раскршћима. Наиме, ријеч је о књизи Билећка раскршћа, која прати претходне књиге: Билећке вињете и Улица камених кућа чинећи са њима већ добро познату билећку трилогију аутора Војислава Гњата.
Наратор шета познатим улицима и насељима, везујући за сваку слику причу, засновану на сјећањима или свједочењима. Бројне фотографије с краја деветнаестог и из двадесетог вијека употпуњују доживљај читања, а фотографије појединих улица које су приказане у односу: некад и сад разоткривају утицај зуба времена и освјетљавају прошлост кроз огледало садашњости.
Наслов књиге можемо тумачити на више начина: дословно, можемо помислити да је писац прошетао билећким улицама и као главни мотив истакао само раскршће као мјесто на којем се укрштају два пута, а асоцијативне везе са појмовима раздвајање / спајање, или сусрет / растанак могу нам отворити бројне слојеве значења.
Симболично, раскршће представља култно мјесто на којем владају хтонске силе, то је мјесто гдје се врше бројни обреди у вези са животним циклусом поједница или пак цијеле заједнице.
Дакле, раскршће је значајно мјесто јер представља чвор града и центар збивања. Међутим, синтагма „Билећка раскршћа“ упућује не само на значајна мјеста, већ и на оно што прати свако спајање / раздвајање, а то је подјела. У уводу аутор напомиње о тим подјелама које су углавном „лажне и непримјерене“ и као такве стварају могућност да људи мрзе једни друге јер (не)припадају одређеној групи и наводи како признаје само једну подјелу: „А у ствари, постоји само једна права подјела: на оне који мрзе и оне који, ако већ не умију вољети, не желе бар да мрзе“ (13). Након „Увода“, сазнајемо да је ова књига настала у сарадњи са читаоцем претходе двије књиге, који је аутору слао фотографије са жељом да у виртуелној шетњи Билећом и сам учествује у одгонетању кућа и улица.
Поред детаљних описа наратор нас подсјећа на бројне познате породице које су поред старосједилаца допринијеле да Билећа буде позната по занатству, трговини, угоститељству, али и по његовању културног живота и патриотске мисли. Историјски подтекст не оптерећује сувопарним чињеницама јер аутор вјешто дозира количину информација која је битна да одржи приповијетку истинитом, а препознатљива је у усменом памћењу старијих Билећана. Читалац ће у овој књизи пронаћи занимљиве приче о испоруци авиона за Михајла Мерћепа, власника прве фотогафскe радњe гдје су настале најраније разгледнице Билеће те како је тај авион завршио у потоку. Прича о Периши Цоту и Перу Зеленашу подсјетиће нас о непремостивој подјели на господу и сиромахе
Посебно значајна прича, емотивно обојена је она која описује Требишњицу: „Ријека одбјеглог дјетињства“. Приповједач подсјећа да је ова ријека носила и муку и радост, те да је била срце града.
Све познате улице нашле су своје мјесто у Билећким раскршћима. Жила куцавица која је држала град увијек живим и будним јесте Улица краља Александра: „Она је била непрекидно корзо“ (134). Упознајемо детаљно Обилића вијенац и његове становнике, Попарину страну, насеља: Селишта, Кулу, Мрежице, Грабовицу… На духовит начин приказани су Херцеговци, познати Билећани, њихов однос према другом и другачијем, подјеле на господу и сељаке, врлине и мане човјека који је навикао да живи на камену и од камена. Читалац не може остати равнодушан на анегдоте као што су: „Авион у потоку“, „Хоџин оглас“; „Воли паре“, „Ништа без осмољетке“.
Читајући Билећка раскршћа могуће је откривати живот овог градића у двадесетом вијеку и одгонетати нажалост, увијек присутно правило подјеле. Помало носталгичан тон пресијецају поједине анегдоте везане за поједине карактере које су често и основа за саму приповијетку. Иако испуњена црно-бијелим фотографијама, Билећка раскршћа исијавају успоменама и бојама сачуваним у сјећању некадашњег дјечака и тако постају савршена разгледница која на магичан начин помаже читаоцу да путује кроз вријеме херцеговачким крајем.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Свака част младој критичарки.