У великом и модерном свијету пас је одавно добио право грађанства, па се тако и уселио у станове и куће својих господара. И не само да се уселио, него је често вољен, пажен и мажен попут рођеног дјетета.
Нема те справе ни мазе коју власник неће купити, нити је иједна цијена превисока кад је његов псећи кућни љубимац у питању. Хране их, купају, чешљају, шетају, марвеном љекару редовно воде…
И не само кућне љубимце, него се у великом свијету води брига и о најобичнијим градским џукелама луталицама.
Не каже тек тако један наш овдашњи Херцеговац:
– Волио бих бити пас у Паризу, него чојек ође код нас.
Тај је одувијек био против сваке власти таман да је и божија. Најпослије, био би и против самога себе, кад би случајно њега изабрали у какву власт. А кад одвише попије, онда обавезно запјева:
– Волио бих међед бити, јер међеде закон штити.
Ми Херцеговци, васпитавани на патријахални и традиционални начин, у много чему дебело заостајемо за великим и савременим свијетом, а кад су пси у питању поготово.
Овдје у Херцеговини су, тек у 21. вијеку, почели да набављају кућне љубимце, али и то све некако стидљиво и на посебан херцеговачки начин. Тако су и данас ријетки они који љубљеног и вољеног пса држе у кући или стану. Не, он се овдје још увијек смрзава зими у својој штенари испред куће или, у најбољем случају, чами у подруму или гаражи.
Додуше, освјетла нам образ понеко, али су они који су у том погледу модерни и блиски великом свијету овдје ријетки. На цијени су једино ловачки пси и понеки торни, и то ако је баш вриједан чувар стада. овдје у Херцеговини постојао је неки чувени ловачки пас, по имену Соко, који је угинуо од старости прошлог љета, а вриједио је блага и иза себе, како се прича, оставио барем хиљаду директних потомака. За Сокола се, тврде бројни херцеговачки ловци, чуло у цијелој Европи и у пола Америке и Азије.
До далеке Аустралије је чак допро глас о њему. Снимци о његовим ловачким подвизима круже и данас по цијелом свијету. Тако испада да је Соко популарнији и познатији од било ког Херцеговца који живи овдје у Херцеговини. И можда чак по томе раван и оним најпознатијим Херцеговцима по свијету. Нек смо и ми Херцеговци барем у нечему познати и признати, па макар и кад је ријеч о ловачком псу и нека смо блиски великом и модерном свијету, који призна само најбоље.
А како ће нас свијет признати у овом погледу, кад се овдје још увијек тако радо казује прича о томе како је, некад давно, неки наш Херцеговац, Дубровчанину научио пса да једе печене дивљаке.
Елем, жалио се тај Дубровчанин да му кучак неће чак ни сваку врсту меса него бира само оно најљепше. Херцеговац му каже да у њега једе и печене дивљаке и обећа да ће и његовог научити да једе све па и печене дивљаке, а не месо. Тако се договоре да кучка узме Херцеговац и да Дубровчанин, за десет дана, дође по њега у Херцеговину.
Свеже га Херцеговац пред кућу и ништа му не даје сем мало воде. Десетог дана кад Дубровчанин дође, напече дивљака, па му баци. И кучак једе, и то у сласт. овдје по Херцеговини не постоје још ни такозвани псећи азили, а не што друго. Формиран је једино у највећем и најпознатијем херцеговачком граду Требињу, а како многи тврде и најљепшем, али ни тај није радио како би требало и како то налажу правила великог, моћног и модерног свијета, него на херцеговачки начин.
Наводно су, прије неколико година, псе из тога азила, не знајући шта ће са њима, истоварали на обали Билећког језера. Напола подивљали и изгладњели, нападали су и клали јагњад, јарад али и одрасле овце и козе, власништво домаћина из села и билећког приградског насеља око Билећког језера. Билећани су им доскочили на свој начин и у свом стилу. О томе ми је причао један од њих.
– Договорили се ми и организовали па, једне неђеље, пошли с пушкама у хајку, и то да нико не зна. Једни их гонили оздо од воде, а други чекали горе на брду изнад језера. Више од двадесет ђавола смо побили. И од тада смо починули.
Тако је то овдје u Херцеговини. И да нам није наших Херцеговаца у свијету, осрамотили би се као никад и нико. Срећом, има њих доста који су са свијетом и уз савремени свијет на сваки начин, па и кад су пси у питању. Био сам јесенас у Београду и сусрео једну нашу која је водила пса на узици.
Познали смо се и упитали па сам јој, правећи се културан и савремен, похвалио и кућног љубимца.
Уто је наишла и нека њена познаница или пријатељица. Мене није ни погледала, него се одмах усмјерила према псу који се звао Чарли.
– Ијао, супер ти је Чарли. Ма сладак је до бола.
Загрлила га је и пољубила. А онда га је задуго њежно миловала по глави и леђима. Кад је дошао ред и на мене, моја Херцеговка ме представила, објаснила да сам бајаги неки писац и да долазим из Херцеговине, а њена пријатељица, не дајући пет пара за све то, само се лагано наклонила према мени у знак поздрава па, не пружајући ми руку, наставила да милује Чарлија и да му се њежно обраћа.
Тог истог дана испричали су ми неки наши херцеговачки Београђани, истина помало заостали у односу на град у коме живе, да знају доста својих земљака који су се осавременили, барем кад је ријеч о псима.
Причају за једног нашег београдског Херцеговца који је више потрошио на бизу, кућног љубимца, него на оца и мајку у Херцеговини.
Била је то биза Леси, иста онаква каква је приказана и у оном чувеном филму „Леси се враћа кући“.
Купао је редовно, чешљао, његовао, прао јој зубе, чак јој и нокте лакирао. Водио је ветеринару, куповао јој златне огрлице, сликавао и објављивао слике на фејзбуку.
И заиста је била ријеч о изузетно лијепом и паметном пашчету.
Кад је ипак угинула, причају људи, то је у кући настао плач и кукњава. Цијели дан се нису смиривали. А онда су је сахранили као и чељаде.
И не само то, него су јој и споменик подигли. На том споменику је њена слика, име, година рођења и смрти.
Редовно јој носе цвијеће на гроб, али се не зна да ли јој пале свијећу. и док су ми то све причали, сјетио сам се нашег покојног Божа Глоговца, пјесника и Херцеговца.
Њега и његове пјесме о ономе херцеговачком потомку у великом граду који није знао како му се звао дјед, али је зато памтио имена пет-шест предака свог расног пса, кућног љубимца кога је држао на поводцу. Такав је велики свијет, а таква Херцеговина, заостала и далека.
Овдје, колико знам, најпослије, не постоји ни друштво за заштиту паса и животиња. Али није речено да га ускоро неће бити. Не можемо ни ми Херцеговци у свему заостајати за свијетом довијека. А не каже се тек тако да ће све што је у свијету, једнога дана доћи и овамо.
Све тече и све се мијења и све се и овдје усклађује са савременим 21. вијеком, па је на тај начин испјевана и она херцеговачка:
– Мили Боже, ко би реко лани, да ће Божић славит партизани.
Тако ни Херцеговина није далеко од оснивања друштва за заштиту паса и животња. А тада, тешко писцу ових редова. Неће се скрасити прије Хага.
Али шта ће тек бити од једног мога комшије који је, само ове јесени, заклао 125 оваца и коза, а гдје су тек свиње, телад, јунад, бикови и краве. За пет година, откада се бави тим послом, направио је прави геноцид. и шта ми онда друго остаје него да ову причу окончам на исти начин како је и почела. Да је завршим стиховима Арсена Дедића, ако се добро сјећам из његове пјесничке збирке Брод у боци, у којима се вели:
– Ово је тужна прича и тужан конац има. Ово је тужна прича о људима и о псима.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
