• Удали су је на брзину, одмах послије Рамазана 1616. године. Није имала кад ни да се овиза у њежној, никад поновљивој младости, а већ је свадба била уговорена.

Тетке и даиџинице су је сјетовале да не жали ђевојаштва, јер кад Алах подеси пригоду, не ваља доцнити. Ко је тада закаснио, зијан је и у старости вечерао.

Било јој је тек шеснаест када је дадоше за Ахмеда Шарића, младог службеника, тек постављеног за кадију у Мостару.
Њему тридесет, њој упола тога. Он безбели зрео и искусан, одавно му вријеме да се окући и ђецу подиже.
Она тек почела да погледава у момачке очи, и само двоје димије пронијела на теферичима о Алиђуну.

И ето, Ахмеду се хоће љепоте. Хоће му се, може му се!

Их, ах, бисмилах, зато се и живи, зато се и мре, викала би свјетина што `љеба иште, а живота расипа!

Завршио Ахмед шеријатско законодавство у Бејруту, двије године службовао у Стамболу, тек да доучи оно ишчитано, а онда сербез одлучио да се врати у родну Херцеговину.

Није се више могло гледати на два свијета.

Кад год би ноћу прилегао замишљао би камену чаршију која уз Неретву одзвања. Бијеле минарете што се повијају уз зелени ток као свилену мараму, а горе мави небо, доље хава пуна морског мириса и вихора, боровине и воска, кадуље и рузмарина… Џенет је Мостар, башча на сред Херцеговине.

Лијеп је и Бејрут, има ту ашика и врелог дерта, има наранџиног цвијета и црних очију… Но џаба. Све вала џаба!

– Сав сам ја тамо! – говорио је Џемаилу и Велаги, нашим људима што су трговали по Дамаску и Бејруту, па све до Јерусалима. Њихови натоварени каравани путовали су редовно за Пљевља, Мостар и Скадар, а он се код њихових људи распитивао, шта има кући, каква је била година, јесу ли родили шипци у Благају, долазе ли цуре из Невесиња на пазар, лијепе ли су, једре ли су…

Фатима је била једна од четири кћери паше Вучјаковића, диздара османске тврђаве у Љубушком.  Четврта и најмлађа, па гојена ко голубица на пуном длану, гиздана у млетачке `аљине и накит што јој је отац од латина у Омишу набављао.

Мати јој је била од беговске куће из Лијевна, те је одрастала под Динаром, крај Бистрице што се отимала дивљини. И она се отимала сјећању на њега, говорила је себи да је то само причина, и да је он аскер што за љубав не хаје.

Али ни трун да помакне! Душу јој узео, а ни ријеч нису прозборили. Само му оштар поглед ухватила, што јој је њедра располио као јатаган хајдучке главе на лијевањској кули. Загледала се баш тог часа у заповједника војне страже љубушачке тврђаве, Ибрахима Фазлагића из Гацка. Загледала се и у том погледу утопила!

И тако. Удадоше Фатиму, а вољела је другог. Дошла у Мостар, а није јој до Мостара, добила питомину и госпоштину, а изгубила севдах и снове. Око ње послуга и погода, а њој фали војниково лице.  Дан по дан, године лете ко ласте преко Бишће поља.

Изродила Ахмеду троје дјеце, стекла углед и име кадуне, а сваки дан све тужнија и несретнија. Нестало оног веселог дјевојчета из Љубушког, нестало сна о њеној срећи. Остала само горка чежња и страст која се ноћу пролива у хладан зној. Распитивала се за Ибрахима, потплаћивала кметове из Гацка да јој нешто његово донесу и дојаве, чекала крај моста кад војска за Љубушки пролази…
А њега нема, или га она више не познаје. Само да га може погледати одрекла би се и беговата, и султаната, и живота!

Остало је до данас упамћено да је једног дана у градском хамаму тужно запјевала и отплакала, а онда се заклела да ће у Мостару, на Бранковцу, саградити сахат-кулу у спомен на своју никад прежаљену љубав. Било јој је напосе жао што се откуцаји тог сата неће чути преко Вележи славном Невесињу, од Невесиња Гацку пољу равну, и од Гацка Фазлагића Кули. Јер, по куцају сата од челика он би чуо јецај срца болна.

И заиста, Фатима-кадуна Шарића је саградила заречену задужбину на Бранковцу. Четвртасту камену кулу, високу око 15 метара, засвођену на четири воде. Откуцаји њеног звона некад су се чули на три сата хода до Мостара, а сат је имао свог астронома који је подешавао вријеме и рачунао почетак ифтара у дане поста.
Али-паша Ризванбеговић, памтећи ову велику жену, обновио је Фатимино звоно 1838. године, које је тешко 250кг добавио из Задра. Аустро-угарска војска је ратне 1917. године то звоно претопила за војне сврхе.

Поред сахат-куле Фатима-кадуна је подигла и џамију на Царини у Мостару, порушену 1947. године, оправила мост на Буни и установила мектеб (основну школу за вјерско исламско образовања). Тиме је постала и до данас остала највећа задужбинарка и добротворка у Херцеговини.

Њени дарови грађени су као спомен младости, љепоти и љубави које је остала жељна.

Ових дана је Град Мостар поправио њен сат на Бранковцу, а који је због неодржавања био застао. Кула и сат су били оштећени и у задњем рату, а кроз свако вријеме и невријеме увијек су оправљани са жељом да не застану откуцаји Фатиминог срца.

ГОРАН ЛУЧИЋ