У Руском дому у Београду у четвртак 28. априла 2022. године промовисана је књига „Саборник србско-руских промишљања“ православног публицисте Ранка Гојковића, која представља својеврстан зборник одабраних текстова објављених у разним приликама и на различитим мјестима.
Александра Бољановић Васкршњим тропаром отворила промоцију
Књига је подијељена у пет тематских цјелина које носе сликовите називе: Ковиддемонија, Црквена и околоцрквена питања, Србоцид у НДХ, Руске теме и Сећање на великане.
Промоција је започела Васкршњим тропаром у извођењу Александре Бољановић, а др Георгиj Енгелхардт, виши савјетник Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, најављујући промоцију истакао је да је Ранко Гојковић одабрао најтежи и најмукотрпнији пут градећи српско-руске мостове постављајући се кроз свој преводилачки рад невидљиво између аутора и читалачке публике.
Ауторова прва промоција у Руском дому
Вероватно имајући у виду да се ради о помало чудној ситуацији да преводилац који је превео преко 50 књига и око две хиљаде текстова са руског језика, уз четири ауторске књиге и стотине публицистичких текстова, који је сарадник више руских агенција и учесник бројних значајних манифестација у Русији, први пут промовише неку своју књигу у Руском дому, Георгиј је истакао да „изузетно богат публицистички рад Ранка Гојковића отвара потенцијал да се промоције његових дјела приређују више пута годишње“.
Верујемо да је ово још једна потврда да се Руски дом последњих година претвара у истински „Руски културни центар“ и да се више никада неће поновити срамотне презентације књига каква је била промоција књиге-пасквиле енглеског шпијуна Вилијема Ле Ке-а (https://www.pecat.co.rs/2016/12/tajni-zivot-spin-majstora/ ) која блати свету Царицу Александру, као и неки други велики промашаји које је бивше руководство РД себи дозвољавало.
ЋОРОВИЋ: Морамо рећи ДОСТА онима који из личне користи, а на српску штету, воде политику лажног помирења !
Оснивач портала Слободна Херцеговина Трифко Ћоровић се у свом излагању фокусирао на херцеговачки поглед на књигу у којој је публиковано неколико језгровитих текстова који се односе на Херцеговину и њена страдања. Подсјетио је да Ранко Гојковић потиче из Придворице код Гацка, једног од најстрадалнијих села у Другом свјетском рату.
– Навршило се 80 година од Крвавог Божића који се догодио у овом питомом херцеговачком селу, а међу 160 убијених српских мученика било је и 48 Гојковића. Захваљујући овом братству, као и многим другим херцеговачким породицама и пријатељима српске Херцеговине ускоро ћемо, на Видовдан, чути нова црквена звона са обновљене “Лазарице”.
Ћоровић је истакао да Гојковић упорно и истрајно свједочи истину, због чега је његова сарадња са порталом „Слободна Херцеговина”, сасвим брзо и природно успостављена.
– То је неминовно значило и отежање комуникације са оним персонама које заступају „помирење на личну корист и на српску штету”, који одбијају злочинце и жртве назвати правим именом, који бескрајно интерпретирају и дају нова тумачења Андрићеве приповијетке Аска и вук само да не би изговорили цијелу истину: да су хрватске усташе у долини Неретве истребљивале голоруки српски народ, те да су њихови идеолошки клеро-националистички насљедници у Западној Херцеговини ревносни у очувању истих злочиначких наума – рекао је Ћоровић.
– Поред тога што до детаља објашњава улогу загребачког надбискупа, аутор је, држећи се савјета владике Николаја, благим ријечима и снажним аргументима указао на погубне и штетне аутошовинистичке појаве које у овом случају нису дошле од било кога, већ од мостарског пароха Радивоја Круља. Он је гостујући на локалној телевизији 2016. године изјавио да су оптужбе које терете Степинца за ратне злочине „флоскуле које немају никакве везе са реалношћу“.
ПОГЛЕДАЈ ВИДЕО: КРУЉ О СТЕПИНЦУ
Гојковић је ставку по ставку доказао непобитну чињеницу да је од стварања геноцидне творевине НДХ, па до краја рата, својим нескривеним ставом Степинац подржавао клеронацистички усташки покрет, што у крајњој инстанци не може да значи ништа друго него да је јавно подржавао и покољ над Србима. Уосталом, чињеница да је у то вријеме поглавник Анте Павелић одликовао 219 римокатоличких свештеника јасно указује ко је био највећи ослонац злочиначког режима – рекао је Ћоровић и нагласио да се понашање свештеника Круљане може посматрати као изолован случај.
Контроверзни клирик СПЦ у служби антисрпске пропаганде
– Велика срамота је направљена и 2018. године када је СПКД Просвјета Мостар на чијем челу је тада био овај контроверзни клирик, додијелила Шантићеву награду дубровачком пјеснику Луку Паљетку који је раније добио најзначајније одликовање Републике Хрватске – орден који носи назив оца усташке идеје др Анте Старчевића. Лицемјерни хрватски академик је приграбио незаслужено признање да би недавно Шантићев народ назвао “лупешким”. Умјесто реакције у Мостару је завладао мук, што је неуобичајено, јер свега неколико дана раније имали смо прилику да читамо Круљеву осуду, упућену у име цјелокупног свештенства Епархије ЗХиП, због непримјерене навијачке пјесме током прославе Дана Републике Српске у Гацку. Саопштење никад није објављено на званичном сајту Епархије, али је федералним медијима дошло као наручено и послужило као важан аргумент због кога се тражи укидање 9. јануара као празника, са образложењем да тај дан не служи ничему осим распиривању националистичке мржње.
– Аутор се морао критички осврнути и на игумана Данила који је дозволио да се у оквиру манастира Житомислић афирмишу стећци као дио некакве заједничке баштине “народа БиХ”. Оваква врста пропаганде је у служби Ватикана који по сваку цијену жели да релативизује неспорни православни карактер Хумске земље. У прилог томе говори и чињеница да је носилац програма Хрватско друштво “Напредак” које има стогодишњу традицију пропагирања хрватства у Боки и Далмацији. Наведени примјери најбоље говоре да би Срби, баш онако као и аутор Ранко Гојковић, морали да имају способност да непогрешиво препознају суштину Његошеве поруке: “Не бојим се од вражијег кота, па да га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега” – рекао је Ћоровић.
Дугујемо солидарност братском руском народу
Он се оврнуо и на посљедњи дио књиге Сјећање на великане.
– У овом дијелу описано је неколико изузетних личности наше националне и патриотске мисли. Међу њима су и два веома значајна Херцеговца – књижевник и дугогодишњи главни и одговорни уредник Нове Зоре Радослав Братић и новинар Милош Марковић за кога могу рећи да је један од најрјечитијих, најобразованијих и најинтелигентнијих људи које сам имао част да упознам.
Ћоровић је истакао да колико год се медији трудили да наметну прозападне наративе, у колективном памћењу српског народа дубоко урезано да је кроз историју једини поуздан спољни ослонац – братска Русија.
– И баш као што је Руска империја била солидарна са Херцеговцима током устанака, као што је помоћ словенофилских друштава стизала херцеговачким вођама, као што се Русија потрудила да буде сигурна кућа војводи Луки Вукаловићу, као што је препознала потенцијале грофа Саве Владиславића, постављајући га на најзначајније државне функције, као што је прихватила и прославила се са херцеговачким племићима Милорадовићима и као што је показала своју солидарност према српском народу у Првом свјетском рату, тако и данас, ми, Срби, а поглавито Херцеговци, имамо моралну, националну и хришћанску дужност да будемо солидарни са братским руским народом, распетим између бестијалне западне медијске пропаганде и варварских пријетњи. Уз препоруку да обавезно прочитате Саборник србско руских промишљања, можемо поновити ријечи нашег бесмртног писца Милоша Црњанског изговорене прије стотину година: „Наша велика Русија крвари за цео свет.”
КАЛАБИЋ: И усташе и комунисти су се плански ругали српској вјери у Христа
Историограф, новинар и публициста Радован Калабић је у свом излагању истакао значај поруке поднаслова ове књиге “Вера у Бога је изнад вере у струку”.
– Ова духовна порука провлачи се кроз сва поглавља чиме је аутор показао своје православно хришћанско опредјељење, а то га сврстава не само међу публицисте, већ међу православне мислиоце – рекао је Калабић.
Он је истакао да је “Богоробна Европа” још од времена Француске револуције протјерала Христа на шта је својевремено указивао и владика Николај.
– Руски и српски народ имају свој идентитет што је недостатак вјештачких нација које напојене конвертитством теже да два братска народа одвоје од Христа и од Крста. То је линија континуитета која траје кроз вијекове.
Калабић је истакао да се у антихришћанском настојању непријатељи посезали за сатанским поступцима.
Наводећи примјер мученичке Придворице која је од усташке руке пострадала на Божић 1942. године Калабић је подсјетио да су само дан раније комунисти у Тарином лугу изнад Колашина убијајући 240 најугледнијих Срба из тог краја направили “пасје гробље” тако што су на имппровизовану дрвену крстачу разапели лешину пса.
– То је ритуални смишљени плански начин обесвећивања Срба и ругања њиховој вери у Христа – рекао је Калабић . Он је напоменуо да су починоци ове комунистичко-усташке акције веома свјесно то извели у дане најрадоснијег хришћанског празника Божића и да на то треба стално подсјећати Србе.
ГОЈКОВИЋ: Русофилство потиче из Светосавља
Аутор књиге је на почетку свог обраћања подсетио да је у децембру 2021. године у истој сали Руског дома одржао једно предавање о вековним промислитељским руско-србским везама и да се не би понављао, пре него што је нешто рекао о књизи, изнео је нека своја размишљања о главним мотивима његовог списатељског и преводилачког рада.
– Пошто је и моје преводилаштво и моја списатељска делатност дубоко прожета светосављем и русофилством, то сам на поменутом предавању и образложио тезом – да русофилство заправо и потиче из Светосавља. Међутим, наметана лажна „политичка коректност“ данас покушава да све релативизује. Како бити политички коректан према тровању и лажној „пландемији“, према „култу смрти“ који се намеће, према ревизији историје, према срљању у патолошки брак „крвника са жртвом“??? Наша подршка Западу и сврставање са непријатељима Русије је ударац на историјски србски код, јер Срби ни у једном рату нису били на погрешној страни историје… – истакао је Гојковић.
Он је указао да се данашњи рат води пре свега на духовном попришту србске и руске душе. С тим у вези, скренуо је пажљу на кредо свог преводилачког и списатељског рада – инсистирање на духовном осмишљавању историјских процеса, на правилном односу према својој прошлости зарад бољег сналажења у садашњости и планирања будућности.
КАКО ДО КЊИГЕ?
На самом крају свог обраћања Гојковић је рекао неколико речи о још једној књизи коју је превео и која се појавила скоро истовремено са његовом књигом. Ради се о књизи „Постковидна антиутопија“ руског писца Павела Тихомирова, већ познатог србској публици по књигама „Зона прећуткивања“ и „О крсту владике Николаја“, коју је такође издала „Ћирилица“.
Књиге можете поручити на тел. +381 64 197 31 78 или на мејл sibmhbzanas@mail.ru
Књиге се могу купити и у књижарама „Ризнице“ у Земуну (код Николајевсек цркве) и у Крушедолској улици код храма Светог Саве, као и у манастиру Рукумија…
Указујући да са Вуком и Доситејем као да се прекида нит „духовног осмишљавања живота Србиновог“ и да је прогресивни рационализам доситејевштине из умова наших историчара истиснуо Промислитељски смисао људске и народне предодређености, подсетио је да је «координантни систем православног Србина и Руса заснован на моралним императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у коорддинантни систем западног погледа на свет, као што су користољубље, задовољство, лагодност…“.
Цитиравши ријечи великог Достојевског „да је Рус без Православља ђубре“ Гојковић је истакао да историју руског и србског народа није могуће тумачити изван контекста Православља.
– Православље (правилно слављење вере) ушло је у духовну плот србског и руског човека. У главној хришћанској молитви „Оче наш…“ – већ ово „наш“ указује на саборни карактер хришћанског (србског и руског) погледа на свет.
На крају осврта о духовним мотивима његовог стваралаштва, Гојковић је рекао да је Србима данас неопходна морално-религиозна дезинфекција, а предуслов за њу је повратак свештеног смисла отаџбинске историје, какав је постојао у србској епској народној поезији.
Говорећи подробно о својој књизи, Гојковић је посебно истакао текст интервјуа за „Нови стандард“ који је пренела и „Слободна Херцеговина“, као и реферат са „Ћоровићевих сусрета“ о „Писцима историје СПЦ“. Такође, посебно је истакао главу „Сећања на великане“, са нескривеним емоцијама говорећи о великим људима који су оставили дубок траг у његовом животу и стваралаштву.
Сматрамо да није сувишно исписати имена тих великана о којима је са толико топлине писао аутор књиге: Предраг Драгић Кијук, Радослав Братић, Драгомир Антонић, монахиња манастира Рукумија мати Атанасија, игуман манастира Сланци отац Андреј, Предраг Пипер и Милош Марковић.
Своје излагање, уз захвалност руководству Руског дома, колегама који су учествовали у промоцији, Георгију и Александри, као и свим присутним који су дошли на промоцију, аутор књиге „Саборник србско-руских промишљања“ завршио је подсећањем да увек морамо имати на уму да заветна «четири С» као симболи српске слоге, не стоје на неком пустом месту, него да се налазе око Крста Христовог.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
