• Ранко Граховац, мјештанин невесињског села Лукавац које је овог љета остало без воде јер је пресушио једини извор из којег се село напајало, упутио је отворено писмо начелнику општине Невесиње Миленку Авдаловићу, које преносимо у цјелости и без измјена.

Поштовани господине начелниче,

Пишем Ти о мом Лукавцу. О селу, о коме је написан роман. Непобитна је чињенице да се мој Лукавац налази на репу свијета и да ћемо ми, његови становници, убрзо нестати. Само ће црква и гробови, једно краће вријеме, свједочити да смо били ту. За судбину мог села криви су многи знани и незнани јадници и несрећници, а посебно властодршци од 1946. године до ових данашњих дана. Краљевина је нешто давала, држала се одређених принципа и закона, комунисти су исто понешто чинили и помагали, али ова, како је ми зовемо “наша српска власт“, не даде ништа него оте и оно што је наше.

Црње власти, што се мог села тиче, након изгона Турака, није било. Лукавац, који се у Дубровачком архивским списима помиње још 1340. године, а сигурно је село много старије од наведене године, који је био познат по живим водама, послије толико година постојања, остаје без воде, као основног услова за живот. Ако наука каже да без воде нема живота, а међународни правни прописи да је право на живот једно од основних људских права, онда је нама ускраћно основно људско право.

Како би рекао велики српски пјесник и владика “страшило је слушат што се ради“. Каптиран извор близу зграде срушене школе пресушио је 5. августа ове године (у прилогу је слика, воде нема ни 30. августа). У народу овај извор је, након каптаже, познат као “џандарска чатрња“, па “задружна чатрња“, па “школска чатрња“, а сад га зову само чатрња (нема ни џандара, ни задруге ни школе).

Упућени кажу да се ријетко дешавало у последњих 60-70 година да чатрња потпуно пресуши, као што је то случај ове године. Уз то, већ годину и по дана у врело “Љубица“ слабо или никако не дотиче вода. Неки тврде да је овакво стање последица велике суше, што може бити истина, други опет тврде да се испумпава велика количина воде из јаме “Удбина“, те је то разлог што у нашој чартрњи и на извору “Љубица“ нема воде. Је ли ово тачно није лако доказати, али таква могућност постоји. Врело “Кнежак“ треба да уредимо и каптирамо ових дана, међутим, “добра вода, али пуста далеко“. Ђутуруми у селу, све с једном ногом у гробу. Шта би значило да имају воду у кућама.

Кад је почело да се планира коришћење вода и рјешавање водопривредне проблематике на овом подручју, седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, у оквиру пројекта “Горњи хоризонти“, стручњаци из надлежних институција који су вршили истраживања, тако су мени причали моји сељаци, обилазили су изворе у МЗ “Лукавац“ процјењујући да је могуће да неки, или већина извора, у сушном периоду године, пресуше, поготову што нико тачно не зна кретање и количину подземних вода. Било им је познато да ће се, ако заживи наведени пројект, испумпавати велика количина воде из јаме “Удбина“, зато што су сви тадашњи индустријски објекти у општини и велики број становника, укључујући градско подручје општине Невесиње, били планирани да се прикључе на водоводну мрежу из јаме “Удбина“.

Из наведених разлога, а не само из разлога што се јама “Удбина“ налази на подручју МЗ “Лукавац“, (условно речено, то је наша вода, али пошто је вода оште добро, требало би да се тако и односимо према општем добру и да га користе сви под једнаким условима, а не само они који подржавају “народног посланика“), прво је било планирано да воду из јаме добију засеоци МЗ “Лукавац“ (Удбина, Рогаче, Кљен, Југовићи, Г. и Д. Лукавац) Због наведеног, базен је био планиран на потпуно другом, око 130 метара (тако кажу) височијем, мјесту у односу на садашњу локацију. Уз то, пошто у правилу водоводне цијеви иде поред пута, из више практичних и оправданих разлога, али не само због тога, планирана је била и изградња и реконструкција постојећег пута према Лукавцу.

Ништа од планираног није урађено, ни вода ни пут, и то искљиво због политичких разлога, лоповлука и срамног односа народне, српске, власти према овом селу. Одређена лица и њихови налогодавци слагали су овај јадни народ. Овај срамни чин власти остаће упамћен и записан у историји Лукавца и Невесиња. “Ако политика не мора да буде поштена историја мора“. Ако смо се некад поносили датом ријечи, образом, храброшћу, поштењем и моралним вриједностима сада је све обрнуто, као да смо из Лијевча, а не из Невесињског поља.

Најодговорнији лица што у МЗ Лукавц нема воде су изроди и нељуди невесињски који су имали прилику и највише могли учинити, зато што су истим на располагању биле све могућности као ријетко коме у последњих 200 године, те су исти били у прилици да помогну, те се учине бесмртним, бар што се нашег села тиче. Нијесу помогли, него су свјесно одмогли, “млијеко их српско разгубало“. Они који су могли, а нијесу хтјели помоћи су: народни посланик, јадник Илија Таминџија и јад и чемер од директора ХЕ “Дабар“ Радивоје Братић. Нијесу се много боље понијели, према нашој лукавачкој муци у вези са водом, ни Твоји предходници на мјесту начелника општине.

Најтужније од свега јесте чињеница да живот једног села и његовог малобројног народа, ни кривог ни дужног, ни Богу ни народу, зависи од неколико некоректних и покварених људи. Једном од њих смо ми, рођени Лукавчани, немјерљиво помогли да се докопа посланичког мјеста у Осмом сазиву Народне скупштине РС. Помагали су сви Лукавчани, који су на било који начин могли помоћи, мислећи наивно, пошто је наш комшија, наше горе лист, има родитељске везе са нашим селом, да ће, како је више пута и обећавао, помоћи и омогућити, са позиције народног посланика, да се у село доведе вода с јаме “Удбина“, те поправи и квалитетно уради и асвалтира постојећи пут од Зовог Дола до Д. Лукавца. Обећање лудом радовање, лијепо каже наш народ.

Пројектна документација у вези са пројектом Горњи хоризонти и ХЕ “Дабар“ била је урађена од референтних институција још крајем 70-их и почетком 80-тих година прошлог вијека. Иста је предвиђала довођење воде и изградњу пута у наше село, што је подгријавало наше жеље и наде да се село неће угасити. Због обећања, овога кога смо прогурали за “народног посланика“, која су била реална, али и нужна, те за што су била обезбијеђена финансијска средства, ми смо истом опростили дезертерство из ВРС, не би ли нам помогао, како је и обећавао.

Стара народна пословица “ко краде тај и лаже“, обистинила се и овог пута на нашу велику и ненадокнадиву штету. Да су несрећници омогућили да МЗ Лукавац добије воду и пут, струју има, можда би МЗ оживјела колико-толико, јер би се створили предуслови за повратак бивших становника који и онако ништа не раде по градовима јер фабрика нема, а млађи становници, који ту још живе, стварали би услове да бољи живот, јер и онако не знају куд ће на четири дијела земље, залуду ишли у школе.

Сад има још нешто “горе од обоје“. Моје село и ово мало јадног превареног и унесрећеног народа остаје на вјетрометини. (Само у првом, другом и овом одбрамбено- отаџбинском рату погинуло је близу 130 Лукавчана (23+88+17), село је дало 22 солунска добровољца, три комунистичка народна хероја, итд., па се питам је ли то мало Отаџбино? Је су ли све наведене жртве биле узалудне за све власти: и краљеву и комунистичку и ову садашњу најгору, која се као бајаги зове српска).

Схватајући сву тежину ситуације коју су, непотребно, створили покверени појединци у актелној власти, покушао сам тражити било какву могућност и начин да се наша вода доведе у наше село. Недавно се појавио зрачак наде. (Зато Ти све ово и пишем) Мој друг ми је дао чврста обећања да ће покушати да за довођење воде у село обезбиједи, , бесповратан кредит од једне стране државе. Ми из МЗ морали бисмо направити елаборат са свим потребним елементима који би морао бити урађен од стране акредитоване и овлашћене институције. Наравно у сву ту причу требало би укључити и локални водовод и надлежне општинске органе.

Чини ми се да смо имали велике изгледе да овај посао завршимо како ваља. Кад сам кренуо да непосредно радим на реализацији ове идеје, распитујући се за све могуће варијанте, и искуства других, мени је, од добро упућених лица, речено да је то немогућа мисија, чак и кад би нашли новац за израду елабората о изградњи водовода до МЗ Лукавца (елаборат кошта 3-5% од укупне инвестиције), те кад би парламент дотичне државе сигурно одобрио бесповратни кредит, све је узалуд. Упућени кажу да је базен који се пуни водом из јаме “Удбина“ и из кога би се водила вода у МЗ Лукавац на таквом нивоу (висини) да вода не би ни под којим условима могла тећи слободним падом према засеоцима МЗ Лукавац. Мисли сад о каквом се људском ништавилу ради кад су смислили и наредили да се урадили све на штету Лукавца. За овакву ситуације наш народ лијепо вели “крепај кењче док гора озелени“.

Све ово значи, поздрави се народе лукавачки са могућношћу да добијеш воду, да добијеш пут, да се неко врати у село, да село оживи, да се развије сеоски туризам, да неко оснује мању фарму крава или оваца или кокоши, или било шта паметно и добро да се уради. Дошао је крај свих наших нада и пропалих илузија.

Можда ће силне блискоисточне избјеглице, тражећи спас, населити Лукавац, а онда ће им наша “честита“ власт морати увести воду, изградити пут и створити услове за миран и достојанствен живот.

На нашу “срећу“ наведени “спаситеља“ мог села и њихове слуге узеше ствар у своје прљаве руке, пројектоваше базен на“правом“ мјесту и тако спасише Лукавчане. Како радили тако им и Бог помогао.

Ја знам да за тихи нестанак и безводно страдање мог села нема Твоје кривице. Вјерујем да си био у прилици да се питаш и да одлучујеш да не би допустио овај невиђени безобразлук. Пишем Ти само да знаш. Знам ја да Ти не можеш ништа поправити и кад би хтио, не дају обијесни српски кнезови.( ко ће градити нови базен, нико жив и никад). Пошто си Ти начелник свим становницима општине, и по природи ствари си дужан да водиш бригу о народу и да ствараш услове да ти народ боље живи, желим да знаш и овај безобразлук.

Нека те у животу прати Божја милост и свако добра срећа.

Ранко Граховац
С. Лукавац
Задња пошта Зови До
Општина Невесиње

П. С. Чуо сам да постоји Записник са сједнице МЗ Лукавац од 19. 04. 1989. године, који се наводно налази код одговорних лица у општини Невесње, осим ако није изгубљен као и Дејтонски мировни споразум или споразум Холбрук-Караџић. Ваљало би исти наћи и прочитати. Вјерујем да није уништен и Записник са састанка одржаног 9. 03. 2014. године. Кога то још интересује, али нека се зна.
Можеш слободно ископирати ово писмо и дати нашем драгом “народном посланику“, како му кафански доушници не би преносили погрешне и непотпуне информације да је дошло неко писмо, а они не знају од кога је нити шта у њему пише, пошто “наша нада“ није читао и не зна ко је Б. Нушић.