Све рјеђе свраћам у родно село. Задњи пут, осим на Марков дан, с тугом сам присуствовао Манојловиој сахрани. То ми и није за похвалу, али ни други, колико знам, ни толико не свраћају.
А тамо, у селу, скоро више никог нема. Само празнина и пустош. Ријетко се може видјети понеки случајни пролазник, а једном, или ниједном у току дана понеки залутали трактор, као од чуда, продрнда путем уз Красељ бару. Ни птица више нема. Само тишина застрашујуће звижди, или вјетар понекад наруши тишину лупкајући откинутим таблама зарђалог лима на старим крововима кућа и накривљених штала.
Недавно сам се, осим са овим застрашујућом тишином и разваљеним вратима на подруму родне куће сусрео и са успоменама из дјетињства које су израњале из сваке зарасле или полузарасле стазе.
Изнад куће, у сред тврдог и каменитог кланца, у сред Крне јеле, на путу који је годинама испирала киша, а иза Петровадне стари Живко лопатом згртао сваки каменчић да би лакше на воловима, испред којих је као помоћ био упрегнут и стари коњ, Зекан, извозио сијено кући за Пивницу, ево никла је и разрасла се лијеска. Још мало па се ни уз Крну јелу, баш као ни преко Иброве стране, а ни преко Љетњика неће моћи изаћи у Малу ограду, у Јасенови до, на Челин кук, у Тавандо, у Пердов или у Ћеримин до, у Посрану долу, у Бегов до, али ни на Поратак или на Куртов под.
На врх Крне јеле, код Тадијина зида, окрећем лијево према Јурошевој ластви. Она зарасла. Једва пролазим између лијешћа и некако стижем на Мајчин кук. Предамном пукао видик, али некако другачији. Нашег и Марковог врта више нема. Само шума. Кућа се само мало види. Дановске њиве у трње зарасле, а Красељ бара некако чудно полегла и с Јаремом се болно додирује.
Завичај – поглед на Височицу
Улаз на стазу преко Љетњика, баш као ни сама стаза више не постоји. Полако пролазим гребеном уз Пивницу, између лијешћа се провлачим понегдје потпуно погет и тако стижем на врх Пивнице. Ту смо некада ложили ватру уочи 1. маја. Било нас је доста. Чедо, Станко, Радомир, Саво Савин, Раде Солов, Мира, Невенка, Рајка, Па Рȁдовићи, Данило, Гојко, Никола, Драган, Јоца, Миле, Миланка, Јованка, Новка….. Од свих њих, данас у овој пустоши се може срести још једино Саво Савин, Мићо Петров, Лазо Јосифов и Драгиша Сарићушин. Остали … Ријетко ко када дође. Једино понекад, понеко, на понеку сахрану посљедњих стараца и старица, а и њих ускоро бити неће.
Поглед с Пивнице према Илијином брду и Бишерцу поново зауставља празнина. Нема Живкове куће, Николина штала је у рушевном стању, а зид с Пивнице поред Бишерца ка врху Ручиника, некад Мандића главна ограда и бедем непрелазни се види само у назнакама, само у дјелимичним остацима. С Пивнице се више не виде ни вртови на Запотку. Зарасли у клијење око сеоског базена за воду. Више нема ни расадника на Солилима. И они, баш као и Солила су зарасли у непролазно трње. У Дановске њиве, које све више притиска трње и коров уселиле се дивље свиње и јазавци.
ВУКЛИН ДО
Поглед ми склизну с Пивнице на Вуклин до. А он, Вуклин до, је посебна прича. Тај мали равни задолак на ивици точила Влакар, на врху кланца Ждријело и на самом улазу на уску тврду стазу којом се стока тјерала преко Пивнице у село, некад бијаше пун граје, дјечијег жамора, пјесме и игре лопте. Умјесто свега тога на Вуклином долу је хладна празнина. Само понекад вјетар стидљиво љуљајући кукуријек и чемерику шушка подсјећајући на нестали живот водећи рачуна да застрашујући шум тишине не прогута чак и сјећање као неизвјесни облик памћења.
Због тога ово и пишем, јер све што није записано, и не постоји. Како би рекао Меша Селимовић. Било па нема.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
