Ријетки су пјесници који су са таквом поетском снагом и са толико снажним емотивним набојем оставили трага у српској поезији страдања и патње као Невен Милаковић. Овај српски поетски славуј из Црне Горе је, баш као некада Његош, од самог почетка свог поетског стваралаштва схватио да  је и он сирак тужни без игђе икога који је Богом дан да поетски свједочи о свијету маленом за адова жвала које изнова и све крволочније, у разним временима и на разним локалитетима,  насрће на слободољубиви српски род само због тога што Срби изнад свега воле Христа и слободу. Сагледавши сва српска страдања и стратишта у 20. вијеку Милаковић посебно болно доживљава страдања у Лици, у Јасеновцу и на Шумарицама.

Када је ријеч о страдању у Крајини, Лици и Јасеновачком паклу нарочито се издвајају пјесме Анђео,Свети Вукашин Клепачки, Личка  и сонетни вијенац Из крајишког ока.

Пјесме Анђео и Свети Вукашин Клепачки су исповиједне пјесме у којим се пјеснички субјект јавља као свједок злочина и патње недужне жртве.

У првој пјесми пјеснички субјект у исповиједном тону свједочи Био сам тамо и све сам видио дјецо моја. А то његово тамо је ко зна које по реду неопојано мјесто гдје мрак царује и смрт недужних потреса људски разум па онда никакво чудо није што пјеснички субјект који је истовремено и свједок и жртва злочина једини ослонац налази у молитви и Икони. У таквом стравичном амбијенту  и у тој самртној тами успоставља се трослојни однос жртве, Иконе и Анђела  који рађа спасење.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,

Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,

и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој ками.

тако сам близу вјечног свјетла у оној проклетој јами био,

тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,

па ту ме дјецо, у тој безданки, прикривен у тами,

јачи од смрти, мржње и бола гледао Анђео сами.

 

И док у јами смрти недоклани посљедњим погледом свјетло траже  осјећајући још увијек близину  хорде … што је оштрила зубе, спремна да настави хајку, пјеснички субјект се ненадано сусреће са већ посвећеном жртвом дјечака који вапијући тражи такође заклану мајку обавјештавајући је светачким уснама блиједим

„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!“

Сликом нестанка и жртава и џелата пред овим блаженим исказом већ посвећене жртве пјеснички субјект своју болну исповијест завршава  поистовјећеним исказом који је и жеља и молитва да Бог никада више не дозволи страдање невиних, али истовремено ни помрачење људског ума који то страдање генерише.

Ако је болна поента пјесме Анђео кондезована у њеним посљедњим строфама и у исказу посвећене невине жртве која тражи мајку Не брини мамице мила, ништа ме не боли!, онда је комплетна исповијест друге посвећене жртве Светог Вукашина  сажета у свима познатом исказу Само ти синко ради свој посао.

А тај исказ је проистекао из језивих слика мучења и крвожедне хајке на све што је људско које по језивости надмашују слике из Горанове Јаме. Комплетан амбијент, и флора, и фауна, и људски разум су у овој пјесми од почетка паралисани и немоћни пред олујом надолазећег зла које све пред собом сатире.

Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене

и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,

крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене

и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.

 

И баш у том смртним знацима означеном амбијенту долази до  сусрета добра и зла, до судара апсурда и логике, до хистеричног сотонином силом обузетог и посрнулог људског бића и жртве спремне  да смрћу смрт побиједи и оде у живот вјечни. Али прије те побједе је неминован сусрет с џелатом. Тај сусрет, та поетска слика је не само поетски прецизна, него даје и физичку и психичку димензију слике зла у људском лику.

Гледам га радознало у угасле очи

тражећи у њему остатак човјека

пијаног од крви што му с` каме точи

као дјечја суза, као капља млијека.

 

А он силан.. распојасан… на гомили мртвој стоји,

наздравља опклади добијеној, па он их је забога највише побио,

к`о дукате своје жртве са демонским смијехом броји

бодући их да провјери је ли који преживио.

 

А онда тај сусрет добија узвишену библијску димензију, јер та жртва, унапријед предвиђена да постане Свети Вукашин Клепачки мирно посматра разјарену звијер, потпуно свјестан да васкрсења не бива без смрти и трпи физички бол србосјека без страха говорећи му Само ти синко ради свој посао. И не само то. Жртва се у том воздвиженију душе у царство небеско моли и за џелата, и за његове жртве постајући већ у том часу свети мученик.

А ја се молим за душу његову

као и за душе оних које је поклао,

можда ме због тога људи Светитељем зову,

можда зато памте ријечи:

„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.

Да лички Срби као мученици и жртве усташког злочина нису инспирисали само Дучића у његовој пјесми Лички мученици ево свједочи и Невен Милаковић својом пјесмом Личка која је својеврстан и поетски, и симболички увод у сонетни вијенац Из крајишког ока.

Сами почетак пјесме Личка би био довољан да на свим равнима до којих досеже та поетска слика одслика и покаже сву српску мученичку трагедију чији и историјски, и поетски, и симболички регистри извиру из безданица у троуглу Госпић, Јадовно, Паг.

 

У јами безданки, скривеној од Бога

крвавим шипражјем и људским костима,

дјевојчица снена, будила је оца

преслаба да глас испусти,

да се прекрсти … да одвеже жицу

што га је спутала,

само га је сузом врелом умивала…

шта је друго могла, па била је мала.

 

А ту, у безданци били су сви њени, као за божићном трпезом, као у Цркви, а негдје

у висини, изнад отвора јаме, на пола пута до Царства небеског

 

..завијали су курјаци гладни

са снијегом затрпане Капеле,

ваљда су хтјели да је успавају,

да је од утвара паклених склоне,

ваљда су урликом демоне гонили,

што душу њену уграбит` желе.

 

Та дјевојчица снена којој је осмјех избрисао сузе, у тој дубини Са тим је осмјехом блажена заспала (…) онако Лички и преселила се да вјечно у рајском насељу свједочи да се зло не заборави.

Мотиви страдања недужних, а дјеце тих тек у живот приспјелих анђела генерише неизмјеран бол који је доминантан и у Милаковићевом сонетном вијенцу Из крајишког ока.

 

Господе, може ли вјечност да умије

Јауцима дјеце лице награђено,

Може л’ да од мајке уморене скрије

Из утробе вреле чедо извађено!?

 

Може л’ што од тога забољети јаче,

Може л’ што страшније свемир да постиди,

Но дјете што није стигло да заплаче

И матер што није могла да га види!?

 

Отад свака хумка крајишка пјевуши,

Пјесму нам нијесу могли погубити,

Јер пјесма од овог свијета и није,

 

Она ће до Суда Страшног свједочити,

Она неће дати да заборав скрије

Обзор што се виком недокланих гуши.

 

(Из крајишког ока, 11. сонет)

 

Те слике смрти у и око  Јасеновца су снажно присутне на сваком мјесту, а ропац и јауци су једино што чуло слуха и данас након много деценија на том простору може да региструје.

 

Издишу шикаре око Јасеновца,

Заробљене ропцем недокланих хуче,

Сапете шкргутом жртве и зликовца,

Натопљене крвљу к`о да бјеше јуче.

 

(Из крајишког ока,1. сонет)

 

Бол и туга се појачавају и код потомака и поштовалаца јасеновачких мученика и поред споменика у Јасеновцу који по много чему подсјећа на латинично слово „U“ подигнуто на неки пиједестал да се руга и жртвама и њиховим потомцима, чекајући нека боља времена да се сагради достојанствен меморијални центар невиним жртвама усташког злочина.

 

Ту, под латицама скамењеног цв’јета,

Гдје коријење буја да нахрани гране,

Чека Васкрсење Србија распета.

 

Ту, из самокресом смрскане лобање

Авељева туга и судбина клета

Крију задњи јецај прекланог дјетета.

(Из крајишког ока 2. сонет)

 

У Милаковићевом  сонетном вијенцу осим Јасеновца присутна су и друга стратишта и обиљежене, и необиљежене масовне гробнице српског недужног народа.

Јутро од вечери, ловину од ловца,

Збјег што се радује животу, од смрти,

Крик од бодљикаве жице Јасеновца…

Лакше је умр’јети, него отргнути.

 

Јадовно, Јазовка, Госпић, Диздаруша,

Ко би сва стратишта мог’о побројати,

Ко да се поганих изрода не гнуша,

Ко да помрачену ћуд крвничку схвати!?

 

Не бл’једе страхоте у крајишкој души,

Није кошмар пјесмом одагнати лако

И сањива села миле отаџбине,

 

Не може вријеме избрисати како

Крвавијем димом, крвавије Глине,

Из препуне цркве ломача се пуши.

 

(Из крајишког ока, 6. сонет)

 

Милаковић  мученичке судбине скројене у строгу и поетски одговорну форму  у свом сонетном вијенцу  кондезује, како је то и очекивано, у магистралним сонету па се  изнад тих у тишину завијених гробних поља једино чује тупи звук клепала које најављује опело тражећи одговор на питање може ли вјечност да умије образ грешних још не покајаних указујући на истом мјесту и на једино могући одговор.

Клепало сред огњем спржене тишине.

Оста само гар од мученичке Глине,

Господе, може ли вјечност да умије

 

Образ што се виком недокланих гуши!?

Крв је са имена немогуће спрати,

Ако вам се гордост не да покајати.

 

(Из крајишког ока, Магистрале)

 

Не боли Милаковића само судбина крајишке нејачи страдале у НДХ, њега посебно мучи и трагедија крагујевачких ђака којој приступа другачије од свих осталих пјесника, увезујући своју тугу са Десанкином Крвавом бајком у посебно успјелој пјесми Шумарице која својом и ритмиком, и хармонијом и емотивним набојем стеже душу и на плач нагони и станац камен, а некмоли човјека.

Ево те пјесме којој никакав додатни коментар није потребан.

Ноћас ме  походила Десанкина сјена,

Крвава јој бајка капљаше низ лице,

И дјечица она неумрла њена,

И са њима, с Небом, срасле Шумарице.

 

Чудно, нису били тужни, уплакани,

А ипак су били на ивици плача,

И знао сам да су били звјерски убијени,

И пекла ме попут оних окидача.

 

Од плотуна сваког страшнија тишина,

Од које се сама васиона стиди,

И молитва, док је вијека, Десанкина,

И порука њена: Ако … Бог све види.

 

Ноћас ме анђели сами походили

Док је мрклим мраком одзвањао глас,

И сви су се гласу моме поклонили:

Пуцајте злотвори, ја и сад држим час.

 

Надамо се да са ових неколико размишљања о поетском болу Невена Милаковића не скрећемо пажњу само на пјесникову поезију него да на овај начин доприносимо његовању културе сјећања и памћења на наше, српске недужне жртве.