• ,,Као што месец добија светлост од Сунца, и као што је он у свима односима, по величини, по каквоћи, по положају и по деловању, мањи од Сунца, исто тако и царска власт добија од папске власти свој сјај и величину, и толико је светлија колико је ближа избору светлости, и обратно, колико је удаљенија од тог извора, утолико јој је светлост слабија. А обе те власти и првенства имају седишта у Италији, која је по Божјем одређењу, добила предност над свим другим областима на земљи.“

Пише: Александар Мандић

Ове речи је изговорио савременик Светог Саве, папа Инокентије Трећи (1161 – 1216). Био је врло енергичан папа. Он је основао инквизицију. За његово време дошло је до освајања и пљачке Цариграда 1204. године. Такође, он је примио Фрању Асишког 1209. године, те је потврдио оснивање фрањевачког, а напослетку и доминиканског реда.За то време, Сава се духовно ваздизао….. Претходно наведени цитат треба имати на уму када се буде читао овај текст јер много говори са каквим умом је имао посла Свети Сава, али и српски народ данас.

Након раскола из 1054. године, наступили су тешки дани по православље на источној обали Јадрана. Одлуком католичких сабора који су одржани у Сплиту 1059. и 1075. године, донета је одлука да се православље истреби са Јадрана. Католички бискупи се поново састаше у Сплиту 1111. године где су православну веру огласили јеретичком, те да иста не сме бити толерисана у једној држави која је лојална папи (Далмацијом је у то време владала Угарска). Сходно томе, донета је одлука да се почну одузимати православне цркве и да се претварају у римокатоличке. Треба напоменути да је разлог за овакво агресивно деловање римске цркве на Јадрану последица става да је Јадранско море заправо римокатоличко језеро и да ,,шизматичка“ вера не сме бити близу Риму, такорећи под папиним прозором. Кроз читав 12. век, православље на Јадрану се борило са агресивним римокатоличким прозелитизмом, те је у сплету неповољних политичких околности исто почело да попушта и да копни. Међутим, у другој половини 12. века, на хоризонту се појављује обновљена српска држава коју је водио енергични Стефан Немања.

Немања је снагом своје личности успео да формира независну српску државу. Међутим, иако је у великој мери стабилизовао прилике у Србији, ипак постојали су проблеми. Старији син Вукан, који је владао на просторима Дукље је отворено кокетирао са римокатолицизмом (по неким изворима је и примио католичку веру). Ђоко Слијепчевић спомиње да Немања на крају није успео да отргне Вукана из римокатоличког загрљаја. Неспорно је да је римокатолика било у већем броју дуж српске јадранске обале и да им је било дозвољено исповедање вере (што је било загарантовано правним прописима Немањићке државе до самог краја), али чини се да је Немања препознао опасност која је долазила од римске цркве. Постоје подаци да се римокатолицизам нагло почео ширити по српској држави, те је Немања морао да сузбија агресивни римокатолички прозелитизам.

Можда би управо у чињеници Вуканове лојалности Риму требало тражити разлог због чега се Немања определио да њему као старијем сину не препусти престо него средњем сину Стефану. Након Немањине абдикације 1196. године и његовог монашења, Вукан се по свему судећи осетио увређеним. Он почиње да се назива краљем Дукље и Далмације, те интензивира комуникацију са папом Инокентијем Трећим да му пошаље легате како би учврстио утицај римске цркве на просторима где је он владао. Уз то, Стефан тражи од тог истог папе Инокентија краљевску круну што му није удовољено јер је папа рачунао на Вукана. Након Немањине смрти, Вукан одлучује да поништи Немањину одлуку, те заједно са мађарским краљем Емериком напада на Стефана 1202. године што је био почетак двогодишњег исцрпљујућег грађанског рата у Србији. Стефан бежи у Бугарску, а Вукан допушта римокатоличким мисионарима да се размахају по Србији.

Стефан уз подршку Бугара успева да се врати у Србију и да Вукана потисне у Дукљу. Међутим, сукоби се нису смиривали…..У том критичном моменту, Стефан шаље писмо брату Сави у Хиландар са молбом да дође у Србију, да донесе очеве мошти и да измири браћу.

Велики подвижник који је волео своју отаџбину одазива се братовљевом позиву и са очевим моштима стиже у Србију. Од Савиног доласка у Србију креће препород. Измиривши браћу, он се баца на народни посао, на јачање вере, морала и просвете у српском народу. Међутим, направиће нешто што римска црква њему и нама као народу неће никада опростити. Реч је о оснивању аутокефалне српске православне цркве. Зашто? Најпре, у кратким цртама треба приказати спољнополитичке околности да би се разумела величина Савине одлуке. Србија је била у неповољном положају. Цариград је био под латинском окупацијом, остаци Византије су се распршили по Малој Азији и Балкану, Бугари су кокетирали са Ватиканом, моћна мађарска држава је била северни сусед Србије. Не треба заборавити ни моћну Млетачку Републику. У свему томе, Свети Сава не одлази папи на колена јер су га све околности упућивале на то (његов брат Стефан опет почиње да кокетира са Ватиканом), него одлази у Никеју, у остатак Византије да тражи аутокефалију. Дакле, избор да се остане у вери упркос свим околностима (данашњи властодржци нас убеђују у супротно).

Што каже владика Николај, Свети Сава је већ осетио мирис ломача који је долазио са запада. Не само то. Свети Сава, који је искрено волео свој народ и своју земљу, је схватио да римска црква због свог апсолутизма и гвоздене дисциплине не допушта народима да се развијају. Дакле, римска црква је почивала на потпуно другачијим начелима него православна црква и које је прихватио Свети Сава. По повратку у Србију, сада као поглавар независне цркве, он извршава устрој нове црквене организације оснивајући епископије. Ту долазимо до онога што из угла Ватикана нарочито није смео да уради. Дирнуо је у оно што они сматрају римокатоличким језером.

Наиме, Свети Сава је, између осталог, основао две епископије – Зетску и Хумску. Обе су за седиште имале места на приморју (Превлака односно Стон). Оснивањем ових епископија, те углед и снага Савине личности, доводило је до тога да је православље на Јадрану почело да се опоравља, а тај талас је дошао и до православних колонија на Јадрану које су биле ван Србије (еписком Никодим Милаш спомиње да су то биле грчке колоније у Задру, Шибенику и Сплиту. Он је навео да је раније по тим градовима било и Срба, али да им се не зна број), а које су дуже време биле под снажним притиском римокатоличке цркве. Сада су почели жешће да се одупиру римокатоличком прозелитизму.

Управо римокатоличка црква доноси одлуку да на те просторе доведе фрањевце (за које епископ Никодим Милаш говори да је од самог оснивања тог реда исте обузео истоветни дух као код крижара. Фанатичну посвећеност католичењу православног живља на западним српским просторима, еписком Никодим је називао фратарским беснилом) у циљу обуздавања опоравка православља на источној обали Јадрана. Занимљиво је да постоје приче да је Фрањо Асишки (који је био Савин савременик, живео је од 1181. до 1226. године) посећивао градове на Јадрану.

Прво је посетио Задар 1212. године, потом Трогир, Сплит и на крају Дубровник (према легенди, Фрањо Асишки је рекао Дубровчанима да ће град пропасти уколико у њега продре православље. Дубровчани су ову легенду преносили с колена на колено и толико су ревносно следили Фрањине упуте да православци нису смели имати ни своју цркву ни гробље, нити су смели ноћити унутар градских зидина. Тек на притисак Русије, прва православна црква је освећена 1800. године, а четири године је дошао први православни парох Симеон Јовановић. Занимљиво је да је већ 1806. Дубровник пао под Наполеонову власт, а 1808. Република је била укинута). Напослетку, Сава је на сабору у Жичи 1220. године крунисао брата Стефана за српског краља. У вези овог догађаја постоје три верзије. Једни тврде да је папа послао круну, те да се Стефан крунисао папином круном.

Друга верзија је та да је Стефан прво крунисан папином круном, па да га је Свети Сава поново крунисао том круном на Сабору у Жичи 1220. године. Трећа верзија (коју је изнео Марко Пејковић и која заиста пружа обиље аргумената који поткрепљују ту тезу) говори да папа није имао никакве улоге у крунисању, него да је Свети Сава сам крунисао брата за краља. Неспорно је то да је Стефан Првовенчани тражио од папе Хонорија Трећег да га призна за краља. Другим речима, очигледно је да је Савин брат био склон кокетирању са Ватиканом, али до неких већих корака у том правцу није дошло захваљујући управо Светом Сави. Не само то. Сава је на споменутом Сабору тражио прво од краља Стефана, онда од осталог народа да три пута на глас исповеда Символ вере без додатка филиокве (,,и од сина“, римокатолички Символ вере). Због чега? Професор Миодраг Петровић сматра да је такав Савин поступак диреткно повезан са деловањем римокатоличких мисионара који су успевали да у народ унесу смутњу и забуну, а које се пре свега огледало у уметању јереси филиокве при исповедању Символа вере. Другим речима, Свети Сава је заувек Србе учврстио у вери и оставио у византијском цивилизацијском кругу односно, Свети Сава и његов рад су били главна брана агресивном римокатоличком прозелитизму. Не само што је био брана, него је православље почело да се опоравља и на обалама ,,римокатоличког језера“. Ово није могло да прође незапажено код римске цркве, те је Свети Сава навукао бес ,,јединоспасавајуће“ цркве. Како су му се осветили? За живота му нису могли ништа, али након његовог упокојења, прешло се на нешто што римској цркви није страно. Фаслификовање.

И тако у првој половини 17. века настаје биографија Светог Саве чији је аутор босански бискуп Иван Томко Мрнавић (1579 – 1637). Житије Свеог Саве које је писао бискуп Мрнавић је настало у склопу 22 житија РИМСКИХ СВЕТАЦА (!) међу којима је и Свети Сава. Значи Свети Сава је римокатолички светац. Да видимо шта је то бискуп Мрнавић писао о Светом Сави. Најпре се пошло од приче да је Света Гора признавала власт латинског патријарха у Цариграду (латински патријархат је била римокатоличка структура која је заменила православну након пада Цариграда 1204. године. Званично је распуштена 1964. године!). Након смрти српског епископа Теодора, народ замоли Саву да он преузме управо над црквом, те је исти управу над црквом добио од латинског патријарха Матије . Прва и основна брига Светога Саве, вели бискуп Мрнавић, била је та да народ штити од шизматика (римокатолички назив за православне!) и да га поучава правој и јединоспасавајућој римокатоличкој вери. Тако је радио до краја живота, а упокојио се око 1250. године у Милешеви.

Овај Мрнавићев фалсификат следе и други римокатолички великодостојници. Надбискуп сарајевски Јосип Штадлер (1843 – 1918) наводи следеће:,,Свети Сава, вративши се у Србију на опетовану молбу својих монака, на молбу ортодокснога патријархе латинскога и латинскога цара цариградскога, стане управљати црквом у Србији с насловом патријархе, а са сједиштем у Ипеку (турски назив за Пећ, иначе седиште је било у Жичи, напомена А.М.) Та два брата (Свети Сава и Стеван Првовјенчани) бијаху КАТОЛИЦИ (подвукао А.М.)…и један и други бијаху без двојбе здружени са апостолском столицом римском.“ Фра Роко Рогошић (1879 – 1963), историчар и један од најугледнијих хрватских фрањеваца у другој половини 20. века, у свом делу ,,Први српски архиеписком Сава и Петрова Столица“ истиче да је Свети Сава био учитељ своје браће у католицизму. Поред Светог Саве, још један српски светитељ је био предмет фалсификовања. Реч је о Светом Василију Острошком (и он је навукао на себе мржњу римокатоличке цркве. О његовој борби са фратрима и језуитима као и о фалсификовању његове биографије, поставићу текст у коментару).

Дакле, Свети Сава је први неопростиви грех који Ватикан приписује Србима (други неопростиви грех је пропаст Фирентинске уније 1439. године, а трећи је пропаст Конкордата из 1937. године. Овај трећи грех био је непосредни повод за покољ Срба широм НДХ 1941. године). Њему лично нису могли ништа за живота, а онда су прешли на фалсификовање његове биографије. Његовом народу римокатоличка црква перманентно приређује пакао. Опет се враћамо на причу о православљу које се налази под папиним прозором. Наравно да је реч о нашем народу који живи на тим просторима. Тај исти народ живи и на обалама ,,римокатоличког језера“. Тренутно се ово односи на простор Црне Горе (отуда јадиковање которског бискупа Пава Буторца да је Бока Которска немањићки клин у римокатоличком мору, потом Шуфлајева теорија о католичком насипу, Брковићева прича о геноцидном Сави Немањићу и Јадранској унији као и Милова прича о повратку Црне Горе западној цивилизацији. Више о томе се може прочитати у мом тексту о Јеврму Брковићу којег сам написао на мом профилу 26. јануара ове године). Овоме придодајмо и чињеницу да римокатоличка црква није бирала средства да нас истреби на источној обали Јадрана. Само се сетите геноцида у НДХ и нестанка Републике Српске Крајине (а тек фратарско беснило, како је то називао епископ Никодим, које је све ове векове уништавало православље на обали Јадрана и његовом залеђу у виду католичења српског живља). Такође, не треба сметнути с ума да су сада Срби најзападнији православни народ. То није било тако. Најзападнији народ православни народ су били Грци јер су живели на подручју Сицилије и јужне Италије. Где је онда православље на Сицилији и у јужној Италији? Где су Грци на тим проторима? Истовремено, по расколу, када је римокатоличка црква огласила да се православаље мора уклонити са Јадрана, тако нешто је огласила и за Сицилију и јужну Италију (ту је православље још било ближе папи). Ја мислим да је јасно, имајући у виду наведено, какав је одговор на претходно постављена питања.

За крај, ја бих споменуо још две личности које су биле добро упознате са ликом и делом Светог Саве. Први је Иво Пилар (1874 – 1933), утемељивач хрватске геополитичке мисли. Он је изјавио да ће Срби увек бити претња докле год код истих постоји светосавље! Срби, наставља Пилар, могу да живе и без државе, а да би Срби престали бити претња, мора се уништити светосавље. Занимљиво да је Пилар био у очајању крајем двадесетих година 20. века јер је сматрао да је хрватска ствар пропала, да Срби доминирају. Његово мишљење није делио онај који је у години Пиларове смрти преузео вођство римокатоличке цркве у Хрвата. Наравно да је реч о Алојзију Степинцу. Управо Степинац покреће идеолошки мегапројекат ,,Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ који ће бити кључни чинилац уништења прве и друге Југославије (и овај текст постављам о коментару). Како је почео тај пројекат? Управо Степинчевом анализом лика и дела Светог Саве! Схвативши какву улогу Свети Сава има код Срба, Степинац у циљу хрватске националне мобилизације одлучује да Хрвати морају имати таквог свеца који ће бити антипод Светом Сави. Нашао га је у лику фрањевца из Шибеника Николе Тавелића чији култ је почео да ствара. Само Тавелића је хрватски народ заборавио, док је Светог Саву српски народ вековима памтио.

Био је ово мали подсетник на неке ствари које као народ, по мом скромном мишљењу, морамо имати на уму зарад наше будућности јер ко не зна и не памти прошлост не може да схвати садашњост и да планира будућност. Историја је жива ствар! Како радили, тако нам и Бог помогао, а теби Свети Саво хвала ти за све и слава ти и милост.