Одавно је примећено да између поезије и философије постоје одређене везе и сличности. Још је Платон, у дијалогу Федар, за њих обе говорио да су божански занос: од четири врсте божанске обузетости трећи облик датира од Муза (песништво), док је четврта врста божанског заноса – философија.

Те метафизичко-умне поруке, које примају одабрани појединци, нису мимоишле ни Лазу Костића. Зато се код њега јавља једно особено „побратимство“ песништва и философије. Оно што није могао да дотакне говором поетске речи, он је покушао да обухвати философско-сцијентистичким дискурсом.

У том смислу (тежећи да открије најдубље тајне света), Лаза Костић прави својеврстан еклектички спој позитивизма и еволуционизма (Спенсер, Дарвин, Хекел) са јелинском дијалектиком Емпедоклеа, Анаксагоре и Хераклита. Тиме показује, не само своју начитаност и познавање становишта знатног броја модерних научника и античких философа, већ и властиту фиктивност и теоријску надградњу. По њему, антички философи су, користећи дедукцију, дошли до истих сазнања као и савремени научници користећи индукцију. Додуше, ни једни ни други нису успели да открију „последње законе појава“.Зато он препоручује укрштање поменута два правца.

Своју личну инспирацију Лаза Костић види у поимању тоталитета света, не као јединствене супстанције, већ као универзалног односа,то јест, „укрштаја“, или „премоста“. Тај универзални однос се налази у свим појавама: од неорганске материје до човековог стваралаштва. Он се развија следећим редом: укрштај – паралелограм сила – поларитет – симетрија – хармонија – лепота. Принципи, од паралелограма сила до симетрије, владају у анорганском свету, хармонија међу живим бићима, а лепота само међу људима. Дакле, лепота је врховни циљ свеколиког светског развоја. Међутим, она није нешто вечно и постојано. (У том смислу народ је срочио пословицу: „Док цвијет мирише, свак га бегенише“). Лепота је, уствари, кобна (и то на свом врхунцу), јер након еволуције долази инволуција, то јест, враћање од лепоте до хаоса. Зато би, по њему, целокупну теорију стварности требало звати еволуцијом и инволуцијом. Јер, после увитка долази до разлаза и распада. Другим речима, све се рађа, расте, опада и пропада.

Дакле, Лаза Костић развија своју философију као једну врсту естетизма, али он не сматра да је у свету све лепо, већ само оно што се извесно време налази на врхунцу развоја, а затим брзо и неумитно пропада.

Иако Костићево познавање природних наука и философије није сасвим поуздано за синтетизовано утемељење једног релевантног философског система, оно даје потрбне импулсе за размишљања о апсолутном сазнању и указује на могућности укрштања небеских „дошаптавања“, са научним достигнућима свога времена. Ту је посебно дошао до изражаја особен спој његове магичне поетике и научно-философских промишљања.