• Деценијама је прикривана сурова истина о страшном злочину који се десио на Божић 1942. године у гатачком селу Придворица када je од стране муслиманских усташа убијено 147 душа. Mошти придворничких жртава су тек 2008. године опојене и црква је обновљена, да би прошле године била проглашена за манастир.

У Дому војске Србије група аутора проф. др Митар Ковач, проф. др Спасоје Мучибабић , пуковник Петко Рашевић, православни публициста Ранко Гојковић представилa je 28.11. монографију Придворица симбол усташких злочина. О њој су поред аутора говорили рецензенти историчари проф. др Милоје Пршић и др. Драган Петровић. Издавач је Евроазијски безбедносни форум.

ПЕТРОВИЋ: Над Херцеговцима примијењен концепт уништења

Један од рецензената др Драган Петровић рекао је да је ово изузетна монографија историјског значаја са примјесама политикологије.

– Оно што спаја четири аутора јесте да су они поријеклом из Херцеговине. У монографији се говори о подручју тзв. горње Херцеговине, а позивају се на врло квалитетне изворе – рекао је Петровић. Он је прецизирао да је ријеч о архивама из НДХ, документима њемачког и италијанског окупатора, архивама Комунистичке партије и писаном литературом прије свега Сава Скока.

– Оно што је специфично за простор Херцеговине и Независне Државе Хрватске, а нигдје није виђено у тадашњој Европи да је према домицилном већинском становништву примењен један концепт уништења који није виђен од средњовјековних периода – наводи Петровић.

Аутори су скупили грађу и готово поименично, колико је то могуће, пописали жртве у Придворици и низу других мјеста гдје их неки други аутори нису стигли анализирати. Усудили су се да анализирају диференцијацију устаника на четнике и партизане. Петровић наводи да није уочио недостатке монографије који би били вриједни помена.

ПРШИЋ: Камо среће да Југославија није створена 1918.

Други рецензент Милоје Пршић навео је да га је поглавље девет навело на размишљање .

–Југославија апсолутно није могла да функционише као држава од 1918. до 1941. Један од актера разбијања Југославије је усташки ослободилачки покрет и све партије у Хрватској. Њихов национални програм који траје у револуционарним годинама 19. вијека, обликован је седамдесетих година. Екстремно се појавио 1941. до 1945. У оквиру те идеологије стоји једна држава хрватског народа, један језик, једна вјера, једна територија – наводи Пршић.

Он се осврнуо на неке важније године прије Другог свјетског рата, па је тако скренуо пажњу на чињеницу да је 1919. године Југославија подијељена у девет бановина. Ниједна бановина нема префикс национална, вардарска, моравска, дринска … Након десет година 1929. године протјерани су они који су заговарали разбијање Југославије у оквиру хрватског националног корпуса. Међутим, 1934. се десило убиство краља Александра Првог Карађорђевића у Версају. Већ 1935. италијанска политика заједно са хрватским ослободилачким покретом, успијева да приволи југословенску власт да се врате усташе на територију Југославије са обећањем да се неће дешавати никакве субверзивне диверзантске акције.

– Од 1936. до 1940. све политичке странке у Хрватској учествовале су у конципирању органа власти нове Хрватске. Уочи агресије на Југославију 1941. успостављена је пирамида од врховне валасти до најситнијих детаља. У Санском Мосту маја мјесеца 1941. године један од челних људи усташког покрета Виктор Гутић ће рећи: „Централне власти у Београду нису имале појма да је нас под оружјем 350.000 људи.“ То је одговор на питање како је могло да заживи, да одједном крене систем логора и систем истребљења српског народа – наводи Пршић и додаје да је НДХ од 1941–1945. у цјелини била логор.

КОВАЧ: Комунисти и усташе тијесно сарађивали

Иницијатор израде ове монографије проф. др Митар Ковач исказао је захвалност предсједнику Клуба Гачана Светозару Црногорцу на помоћи, Дому војске који су уступили своју салу за промоцију и аташеу за културу Руске амбасаде Денису Круглову који је присуствовао промоцији.

– Рођен сам у близини Придворице, свега 15 км ваздушне линије и као дијете чуо приче из прикрајка. Као мали нисмо смјели да знамо о тим догађајима. Прије четири године дошао сам у Придворицу са својим колегама, и без обзира што сам као одрастао човјек о томе доста прочитао и чуо, сасвим другачији је осјећај када одете на лице мјеста, када погледате село, прелијепу природу и потомке неких од кољача који ту имају куће, викендице. Дођете до сазнања и питате се шта се то дешава са нама као народом да смо од 1942. године чекали до 2006, а потом 2009. да обновимо ту свету цркву, данас манастир – рекао је Ковач.

Концепт самог садржаја је такав да захвата шири простор и прати историјску димензију, догађаја од почетка рата па до злочина који се догодио у Придворици.

– Све оно што смо изучили доводи до закључка да је постојала тијесна сарадња између комунистичког и усташког покрета. Посебно се то видјело кроз оперативне активности на простору Херцеговине. На том простору није била ниједна озбиљнија акција између јединица НОВ и НДХ – каже Ковач.

Он наглашава да је постојало јединство устаника и да није било идеолошких разлика.

– Народ Херцеговине био је обједињен невољом да се бори против истог непријатеља – НДХ. Подјеле настају преласком комунистичких формација из Црне Горе на простор Херцеговине. Након злочина у Црној Гори гдје су невини народ остављали по пасјим гробљима комунисти су исти метод рада и дјеловања пренијели на простор Херцеговине. Братоубилачки рат је почео од јануара, посебно интензивиран у фебруару и марту 1942. Носиоци идеологије братоубилачког рата били су у самом врху комунистичке партије уз самог Јосипа Броза Тита, Моша Пијаду, док су у Херцеговини то били Сава Ковачевић, Раде Хамовић, Владо Шегрт… – рекао је Ковач.

Усташе су навеле податак да је на подручју гатачке регије страдало око 670 цивила, дјеце, стараца, војника, али и око 500 жртава од стране комуниста. Злочини су чињени на сличан начин. У требињској општини комунисти су злочине извршавали на истим оним мјестима на којима су то чиниле и усташе – рекао је Ковач, који се осврнуо и на активности Југословенске војске у отаџбини.

–Дража Михајловић је организовао два оперативна штаба за источну Босну и Херцеговину, оба штаба су мучки убијена без непосредног разлога. Први пут када је убијен мајор Бошко Тодоровић рођен Београђанин који је дошао у БиХ да се бори за свој народ, да би га убио неписмени предратни земљорадник комуниста Владо Шегрт, комуниста који је на крају постао херој рата. Комунисти су цијенили и одбјеглог поручника краљеве војске Рада Хамовића. Посебно су били вредновани од стране партије због заслуга у ликвидацији српског народа, појединаца који су били оличење краљевине, солунских бораца, учитеља и осталих угледних људи и домаћина који су за комунисте представљали опасност – рекао је Ковач који је додао да проучени документи Јосипа Броза откривају наредбу у којој тражи да се нападају села Херцеговине одакле су регрутовани војници Југословенске војске у отаџбини или гдје постоји већи број симпатизера. Чак се наређују директни злочини да се пале куће и имања.

РАШЕВИЋ: Много прије прије 1941. спремало се зло

Пуковник Петко Рашевић је рекао да ова књига има за циљ да истину прикаже јавности и ода почаст и дужно поштовање онима који су страдали.

– Гацко је релативно мали простор, са малим бројем становништва у њему се за вријеме НДХ десило све што се десило у укупном злочиначком простору. Већ 24. маја под руководством Алије Шуљка у Гатачком срезу је успостављена усташка власт. Та брзина и дјелотворност је доказ да је све јако дуго и јако прецизно припремано – рекао је Рашевић.

Он је подсјетио да је Алија Шуљак рођени Требињац, предратни професор и користећи маску ангажовања у Хрватској сељачкој странци и лобирајући за те политичке сљедбенике, већ тада, десетину година прије 1941. године стварао предуслове и могућост да зло које се спремало буде и спроведено.

Упоредо са њим услиједило је формирање војних постројби уз примјену аустроугарског рецепта да се одмах уз Дрину поставе што јаче војне снаге. Тада су први злочини задесили села Корита, Заградце, Пржину, Коџиће, и ту је прва група побијених и бачених у Коричку јаму, њих 132. Прво су лажни позив за издавање наводно нових докумената позване само мушке главе од 15 година навише. Чим су њих побили и побацали у јаму у мђувремену су почела хапшења у дубини простора у самом Гацку и околним селима. Хрвати су на тај простор дошли у улози оранизатора, руководилаца, док су злочине непосредно чинили муслимани.

Након 132 човјека бачена у Корићку јаму, већ наредних дана од ухапшених најугледнијих људи у Гацку, у Павлићкој ливади (село Степен), је убијено 19 гатачких Срба и сви до једног су побијени, кундацима, а потом је сваком испаљен метак у главу. Срећна околност је помогла да свештеник Мастиловић преживи тај масакр, јер је дио мозга једне од претходних жртава пао на његову главу, и онај који је дошао да му испали метак у главу је помислио да је он већ убијен. Око 10 Гачана је побијено на Моринама, ту већ почињу и звјерска мучења људи и масакрирања, а потпуна кулминација нељудског односа према жртвама усташе ће испољити над трећом групом од 28 Гачана које су одвели у Невесиње и побили у војном логору.

Од њих 28 један једини је убијен метком. Примењивани су најбескрупулознији начини мучења, од прикивања потковице на чело и груди до масакрирања тијела живих људи. Тим догађајима завршава се период злочина према мушком становиштву. Услиједио је талас истребљена Срба на територији Фазлагића куле (комплекс села јужно од Гацка), гдје више није било раздавајања на полове, убија се све редом.

Рашевић каже да је у књизи наведено и неколико примјера честитости муслимана који су чинили све што су могли да сачувају комшије и познанике.

Он наглагашава да многа стратишта на којима још увијек стоје кости невиних жртава су неопојена, неокађена, несахрањна по људском и хришћанском обичају.

– То би морали да урадимо и обиљежимо свако стратиште и мјесто погибије. Да је то урађено много прије, можда би каснији периоди били другачији – закључио је Рашевић.

МУЧИБАБИЋ: У Придворици рођен и генерал Благоје Аџић

Проф. др Спасоје Мучибабић је истакао да су биле развијене четири стратегије уништавања Срба: убијање на кућном прагу, логори, прекршатање и исељавање.

–У Придворици је рођен и генерал Благоје Аџић,а велики је број његових страдалих братственика. Он није био код куће у том моменту већ је отишао код тетке да буде положајник на Божић. Судбина га је довела на позицију начелника Генералшатаба ЈНА 1991. године када се историја понављала.

ГОЈКОВИЋ: Наилазили смо на дјечје лобање и лобање са ексерима

Православни публициста Гојковић наводи да су Придворичани били у незавидној ситуацији. Нису могли побјећи. Са три стране била су муслиманска села, док је са четврте стране непроходна планина, а то је био период велика зиме и огромног снијега. Ноћ прије на Бадње вече страдало је село Шиповица.

– Рекли су им да треба само да се повуку док прође усташка сатнија. Мој покојни отац од својих Гојковића који су побијени није имао ближег рода од шестог кољена. Сваки Божић у нашој кући са једне стране је радостан као небески празник, али је са друге стране покојном оцу био повезан са великом тугом – рекао је Гојковић који се осврнуо на дан преноса моштију придворачких мученика у коме је и сам учествовао.

– Копали смо читав дан. Било је страшно гледати дјечје лобање или лобање са ексерима у глави. Преживјели су само они који су се вољом судбине затекли ван села. Тог божићног јутра у Придворици нико није остао жив. Једна дјевојчица је преживјела и побјегла у сусједно муслиманско село. Међутим, пронашао је један од усташа и заклао уз ријечи „када твој нико није преживио не треба ни ти да живиш“. Мала Госпава Гоја Скоко била је посљедња жртва – рекао је Гојковић завршавајући двочасовну промоцију.

Објављивање ове монографије помогао је Светозар Црногорац, а аутори књиге ће зараду од продаје монографије приложити за обнову сакралних објеката у Херцеговини.

Текст и фото: Драгана Бокун / Српско коло