• Био је један и јединствен доктор Јанко Комненић. Што рече један Калиновчанин: „Сви ми, који смо га познавали, имитирамо доктора Јанка, а не можемо му прашине видјет, ни опанака обут“. Када су се на муци познавали јунаци Јанко је био онај јунак који је скидао муку народу с душе.

Ми, који смо имали част и задовољство да постанемо његови ратни другови, покушаћемо да препричамо неке догађаје у којима је доктор учествовао и којима је, својим снажним духом и искреним хецеговачким хумором, својом снагом, храброшћу и бистрином ума, дао вјечан печат.
Ово су само мали дјелићи оне енергије и ведрине која се ширила око доктора и преносила на његове саборце за вријеме посљедњег, отаџбинског, рата.

Јанка, у чојаном шињелу, и његов жути голф „јединица“ са дубровачким регистарским таблицама (које нијесу мијењане до краја рата) знали су сви од Требиња до Калиновика и много даље и много шире. Јанко је у свом голфу који му је био, уједно, и амбулантно и приватно и војно и државно возило прелазио километре и километре да би прибавио завојни материјал и лијекове којима је спасавао животе најбоље српске младости која је бранила Трескавицу, „гвоздена врата Херцеговине“. Успут би се заустављао и разговарао са чобанима, са старцима и старицама, ситном дјецом и уморним женама. Причали су о љетини, о ајвану ситног и крупног зуба, о сијену и лиснику, о орању и копању, о стању на фронтовима и о ономе што се кроји и што се очекује. Разговарао је ожалошћене и тјешио уцвијељене.

Они који би га први пут сусрели мислили би да је по занимању све друго осим доктор, што је он намјерно подгријавао, служећи се, што би се рекло „са дна каце“ извађеним, старим и већ помало заборављеним херцеговачким ријечима. При растанку обавезно би питао је ли ко у кући болестан и треба ли им каква медицинска помоћ. Често би и без питања, у току разговора, прегледао дјецу, која су му без имало страха или стида прилазила и сједала на скуте његовог шињела, који их је као магнет привлачио.
Када би споменуо болест или лијекове, било је баба које су машицама кидисавеле пут њега, сикћући:
„Какав си ми ти доктор!? Боље би ти било да се вучеш кући и чуваш овце него што се овуда скићеш!“

На бабино сиктање Јанко би се топло и широко насмијао, из дубоких џепова легендарног шињела извадио би потребне лијекове, које је увијек узасе носио, и весело би одговорио оним чувеним реченицама које данас мало ко може о својој професији изговорити.
„Ја сам доктор. Прави доктор. Ја сам за то учио школу. Праву докторску школу“.

Тако снажно и самоувјерено, без имало дилеме и двоумљења, изговорене реченице улијевале су сигурност и поштовање. Као омађијана, баба је узела лијекове, а касније је ишла по селу и причала:
„Еее, друге моје, спаси ме онај доктор, Бог му добро дао. А није, Бога ми, доктор више но јесам ли ја“.
Ко се само једном сусрео са доктором Јанком и са њим у разговору провео дјелић времена, иако са њим није било кратких разговора, може о њему написати мали роман.У нељудским временима тешко је бити и остати човјек, а доктор Јанко је то био. И не само што је био човјек, већ је у свакој прилици и на сваком мјесту и свакоме, без обзира на његов друштвени или војнички ниво, указивао на неопходност људског понашања. А оне који се нису понашали у духу људских норми називао је луторима и то јавно, гласно и јасно и што је најважније: „пред људима да сви чују.“

Лутор је типична херцеговачка, боље рећи билећка, ријеч за коју се поуздано не зна шта тачно означава, али се наслућује да означава нешто што није људски, што није поштено, што је ружно, што је непримјерено, што је луторасто. У најкраћем: лутор је тешка и грдна ријеч која означава људски талог. А за кога је Јанко Комненић рекао да је лутор, онда је он стварно лутор.

О доктору има много прича и анегдота које се препричавају диљем Херцеговине. За многе се не зна ни када су настале ни ко их је први испричао, али су ушле у народ и помало мицуљају од уста до ува, из мјеста у мјесто, из године у годину и у њима живи неумрли Јанков дух.

Намјера нам је да опишемо нека сјећања на доктора Јанка и то само оне догађаје у којима смо лично учествовали или које смо лично чули од покојног доктора.
Надамо се да ће и други људи, који се сјећају доктора Јанка, то исто учинити.

Када је доктор Јанко видио да је „ђаво однио шалу“ и да Србину неће бити мјеста ни у мишијој рупи, напустио је своју пресељену ђедовину у Цавтату и вратио се у своју, много пута са поносом истицану, Билећу. Истог дана отишао је у команду Херцеговачког корпуса и рапортирао генералу Грубачу:

„ Господине генерале, ја редов Јанко Комненић, село Мируше, општина Завође, срез Билећки, стављам се на располагање српском народу и захтијевам да ме распоредите на најтеже задатке које од мене мој народ захтијева!“

Редов Јанко Комненић, село Мируше, општина Завође, срез Билећки

Послије упознавања и дужег разговора, генерал му предложи:
„Докторе, најбоље је да те распоредимо у Требиње, тамо постоји хируршка чета, а ви сте хирург специјалиста…“
„Прекуко генерале, завапи Јанко, је ли Требиње најтежа и најопаснија тачка у зони твога корпуса!“
„Није. Има их пуно тежих и опаснијих.“

Зачуди се генерал Јанковим питањем и замисли се пред човјеком који тражи да иде на тако страшна мјеста на која он не може, свом војном силом, да натјера друге људе.

„Докторе, прибра се генерал, Калиновик ми је у изузетно тешкој ситуацији. Пун је избјеглица и нејачи, тамо ми је војска уморна и израњавана. Санитет је слабо организован јер немамо тамо ни једног доктора. Неке Ваше колеге, које су ишле тамо, нијесу се најбоље снашле, па су се вратиле .“

„Немој ми, генерале, причат о тим усраним кукавицама!“ скочи Јанко и прекиде генералово излагање. „Све је то лутор до лутора, мој генерале. Говна усрана, отац их очин јебо! Но има ли ико да ми покаже ђе је тај Калиновик па да идем, јер ти ја немам кад чекат?“

Истога дана доктор Јанко је у свом личном аутомобилу, једином преосталом, покретном и непокретном имовином, преко широких Морина ушао у скоро опкољени Калиновик. Ставио је себе и сву своју имовину „на ползу народу српскоме“, док је један други дио војноспособних Срба „прошетао“ Херцеговином и упутио се према Београду, Новом Саду и даље.
Четири године доктор Јанко у Калиновику је лијечио, спасавао, тјешио и храбрио ојађели српски народ.

Након извјесног времена, по Јанковом доласку, у Калиновик је дошао генерал Младић. По војничком реду, постројена је војска која се ту затекла а међу њом и санитетско особље, на чијем челу је, у ставу „мирно“, стајао доктор Јанко. Генерал Младић пружио му је руку, а доктор се са најстрожом војничком озбиљношћу, јасно и гласно, представио:
„Доктор Јанко Комненић!“

Генерал Младић застаде и чудећи се откуд Комненић у Калиновику, брзоплето изјави:
„Нема Комненића у Калиновику.“
„Штета за Калиновик!“ као „с нокта“ војнички, без размишљања одговори доктор Јанко.

Након тога првог сусрета Генерал и Доктор постали су велики пријатељи. На првој послератној „моби“, кошевини сијена на висоравни Гвозно код Калиновика, генерал Младић, по завршеној кошевини, знојав и уморан скинуо се до појаса, умуи се хладном изворском водом и упитао, ту присутног, доктора Јанка:
„Докторе, јели се здраво овако уморан умивати овом хладном планинском водом?“
„А што не би било мој генерале“, као незаинтересовано одговори му Доктор сједећи на једном камену и посматрајући јаког и од хладне воде порумењелог генерала.
„Бојим се да ме срце не прекине“, мало у шали а можда више у збиљи откри му своје страховање генерал.

„Не бој се генерале. Здрав си ко бик а срце ти је храбро и јако ко у лава. Живјећеш дуже него ти се ико нада. Надживјећеш многе који ти се моле за смрт, а богами и многе који ти се моле за здравље. Не бој се за срце мој генерале него ти чувај главу, ја видим да су се многе свјетске силнице изнад ње укрстиле. Није то лако издржат, као за себе изусти доктор тихим гласом, па по свом обичају придодаде јасно и гласно, да сви присутни чују: Чувај главу генерале!“

Генерал га поташта по рамену, насмија се и ништа му не одговори на његово упозорење.

Када је генерал Младић ухапшен и спроведен у Хаг, доктор Јанко је већ одавно био мртав, умро је од срчаног удара. Поједина средства информисања обавијестила су нас да је генерал Младић имао мождани удар, има болове у глави и по свим изгледима неће још дуго живјети. Косци са прве послијератне мобе на Гвозну, свједоци Јанковог пророчанства, тврдили су супротно и испричали како му је доктор прорекао да ће живјети дуже него што му се ико нада.

Стварно би била штета да доктор Јанко није отишао у Калиновик. За вријеме свога боравка у Калиновику он је био љекар, хирург, носач рањеника, болничар, набављач лијекова и санитетског материјала, возач и све друго што је било потребно да се спаси људски живот. Његов дух, ведрина и генијалност мисли посебно су лијечили и галили напаћене људске душе.

Приликом једног, у низу многих, покушаја Армије БиХ да овлада такозваним Алаховим путем, јединице Војске Републике Српске које су браниле Трескавицу нашле су се у тешкој позицији. У помоћ им је пристигла једна јединица која није била најорнија за борбу. Правдали су се борци да не познају терен и да никада прије нису ратовали на тако голој и опасној планини. Плашили су се рањавања и погибија, на тешком и неприступачном терену. Команданти, командири и помоћници за морал изгубили су пуно времена убјеђујући их и оповргавајући њихове тврдње. Када су сва убјеђивања пропала, пред строј јединице стао је доктор Јанко и почео овако:

„ Војници! Ја сам доктор Јанко Комненић из села Мируша, општина Билећа, земља Херцеговина. Ја сам учио за доктора у правим докторским школама и ја знам чоека из комада саставит. Не бојте се! Ако будете рањени ја ћу вас сашит и за вас пришит све што вам буде отпало, рука, нога , глава, цријева или било шта друго и опет ћете бити какви сте и били. То вам ја гарантујем главом и брадом. Гдје год ви будете, бићу и ја с вама. Хероји гину једном, а кукавице сваки дан! Немојте бити кукавице и говна усрана него: за мном да бранимо Трескавицу!“

Војници су без поговора кренули за доктором Јанком и Трескавица је одбрањена.

У неко доба дана, за вријеме једне офанзиве Армије БиХ, јавише доктору да су у једној јарузи наши војници заробили три муслиманска војника који тврде да су рањеници и болесници, те да су ту намјерно остављени од њихове војске. Када се у тој истој јарузи пред њима појавио доктор Јанко у чојној униформи, са шајкачом на глави испод које се протезала лијепо његована, просиједа брада, они су занијемили. По причању једног од њих, помислили су да је васкрсао један од старих солунаца чије су слике, некада, гледали у уџбеницима историје. Док су у страху чекали даљи расплет, доктор се са свима руковао и представио се по старом и на хиљаде пута поновљеном обичају:

„Ја сам Јанко Комненић, село Мируше, општина Билећа, земља Херцеговина. Ја сам доктор. Прави доктор. Учио сам школе за доктора. Праве школе за правог доктора. Реците ми шта вас боли да вас лијечим.“

Заробљеници су ћутали, снебивали се, неповјерљиво вртјели главама и нервозно грицкали доње усне. Препознавши велики страх у њиховим очима, доктор настави:
„Јанко Комненић вам гарантује главом и брадом да вам се ништа неће десити и да ћете се живи и здрави вратити вашим кућама!“

Тако је стварно и било. Јер, када је Јанко Комненић за некога гарантовао главом и брадом, то је морало тако бити или би Јанко изгубио и главу и браду. Заробљеници су се увјерили у искрене и часне намјере доктора Јаника, па је љекарски преглед извршен на лицу мјеста.

„Ти си, црњо и јадо, обратио се првом заробљенику, везао ногу жицом, испод кољена, да ти натекне. Нога ти је натекла и могао си лако остати без ње.“

„Ти си се, срећо, окрену се другом заробљенику, најео живе кртоле, па си добио тровање стомака које је проузроковало пролив и високу температуиру. Могао си дехидрират и остат у овим врлетима да те развлаче гавранови и лисице и да ти нико никад не нађе гроба ни мрамора!“

„А ти си, обрати се трећем заробљенику, кукавицо усрана, пуцао сам себи у руку да би те извукли као рањеника. Но, као што видите, нијесу вас извукли него су вас оставили мени да вас ја лијечим. Све ћу вас излијечит и спремит кући.“

Послије извјесног времена, сва тројица заробљеника отишла су на размјену којој је, наравно, присуствовао и доктор Јанко који је за њих заложио и глави и браду.
Док су се заробљеници захваљивали доктору на учињеном, онај што је везао ногу жицом примаче се ближе, па вели:
„Ћуј, ба докторе, ти си прави доктор. Јеси, мајке ми. Ти си ме први провалио. Ја читав рат вежем ногу жицом. Нога натекне, ја на носила, па у болницу. Нико ме није могао провалит. Докторе, баш си прави јаран.“

Јанко се насмија и у свом маниру понови:
„Куко, шта сам ти реко. Да шта сам но прави јаран.“

Као што су његови хируршки резови били тачни и прецизни тако је и његова ријеч била сигурна, тачна и прецизна, а такву прецизност и тачност тражио је и од других, па ма ко они били. Једном приликом договорио се са директором једне познате болнице, иначе његовим добрим пријатељом и колегом, да у 8.оо часова преузме неки санитетски материјал. Јанко, навикнут на тачност и прецизност, дошао је у 7.30 часова, те је пред канцеларијом чекао до тачно заказаног времена. Цијенио је људе и њихове радне обавезе, па тако ни овом приликом није хтио да ремети директорске обавезе свога пријатеља. Тачно у 8.00 часова ушао је код директора у чијој је канцеларији затекао много људи, посједаних око великог стола за састанке. Директор му је, на слободно, саопштио да је у току сједница колегија којој присуствују сви љекари и замолио га да и он сједне и присуствује сједници. Јанко је то енергично одбио са образложењем да је „дошао на речену“ и захтјевом да му се одмах испоручи уговорени материјал. Да би га одобровољио, један од присутних колега рече:
„Сједи Јанко, ја се тебе сјећам из студентских дана.“
Јанко, одбијајући да сједне, подиже десну руку, упери кажипрст у колегу и упита:
„По чему се ти мене сјећаш?“
„По вуненом џемперу који си носио док си студирао“, одговори му колега.
„По плавим гаћама, подврнутим на бијелу страну“, додаде други.
„ Да, лутори једни, насмија се Јанко, по томе се ви мене сјећате. А не сјећате ме се што сам прије рока положио анатомију, док сте је ви још годинама натуцали. Не сјећате ме се што сам чистио годину за годином и преко љета се купао у Требишњици и брчкао се у мору, док сте се ви знојили бубајући заостале испите. Не сјећате ме се по томе што сам ја дипломирао и специјализирао док сте се ви још годинама по Сарајеву вуцарали и подмићивали професоре да вам дају шестицу. По томе ме се не сјећате, а сјећате ме се по сукненом џемперу и мавенијем гаћама.

Што се тиче џемпера : то је мени моја добра мајка исплела, која никада није била у Сарајеву, али је чула да је Сарајево хладно. Оплела га је своме сину, како је знала и умјела, да јој се не би прехладио. Можда крој није био најбољи и можда се није уклапао у тадашњу моду, а и предиво је било оштро и грубо, али сам га ја са поносом носио.Зато што је моја мајка, лично својим рукама, на којима ме је одњихала и са којима ме је прихватила када сам дошао на овај свијет, ошишала овце, опрала вуну у неколико вода, да буде што бјеља, на леђима је однијела у чешљару, платила чешљање и од своје цркавице, којом је намјеравала да купи кифлу, али је тога дана није куповала, већ је гладна подмитила чешљара да вуну два пута пречешља, да би била што мекша, испрела пређу и оплела ми џемпер.

А, што се тиче мавеније гаћа: то вам је, господо, блу џинс, ако нисте знали.

Мој стриц Лако из Америке, који је био висок два и десет, а ја сто деведесет шест, мислио је да сам ја виши од њега, па ми је послао гаће према себе. Моја мајка је била добра, као и све мајке, али је била лоша кројачица па ми је, приликом поткраћивања, умјесто на унутрашњу преврнула ногавице на вањску страну. Ја сам знао да то не иде тако, али нијесам хтио да увриједим и ражалостим мајку. Носио сам их тако подврнуте јер је то моја мајка тако подврнула.
О томе толико. И, запамтите: људи се памте по другим стварима, а не памте се по усраним гаћетинама.“

Негдје пред крај рата, када је било свега понестало, а у вријеме оне чувене блокаде на Дрини и санкција од стране Србије, у свом жутом голфу са дубровачким таблицама пође Јанко да тражи помоћ у лијековима од браће Срба у Војводини. Негдје код Руме „залети“ се полицијска патрола за њим. Они укључили ротације и сирене и за њим „газе“, а он начепио гас и неће да стане. Зна да га јуре због таблица, тражи проширење да на миру, с полицијом, расправи ту ствар.

Он ни по коју цијену није хтио да скине таблице са дубровачким ознакама. То му је била још једина преостала ствар која га је везала за вољени град у коме је провео најбоље дане свога живота. Предосјећао је да се више никада неће вратити у Дубровник ни у своју, вољену и са огромном љубави, грађену кућу у Цавтату у коју је узидао камен из Мируша и љепоту Завођа. У том комадићу лима, на коме су била исписана почетна слова вољеног града, сабрао се и прикупио сав његов живот. То је била круна коју је он бранио по цијену живота.Од власти Републике Српске искамчио је неке папире који су му важили на територији Републике и са којима је могао возити аутомобил без мијењања таблица.

На првом проширењу стао је „десно“. Док су му зајапурени полицајци запречавали пут, мирно је изашао из аутомобила и подругљиво се обратио првом.

„Шта је, јадо и кукавицо? Што си за мном наждио? Мислиш да си уватио усташу, ође пред Београдом. Ево, јес, таман усташа прешао све српске земље, ровове и положаје и дошао ође теби, да га ти уватиш и да се на њему прославиш. Да ти спасиш Београд, ко да нико други нема да брани и спашава Београд осим тебе?“
Збуњени плицајац оштро одсијече:
„Молим вас, дајте ми Ваша документа!“
Јанко му пружи гомилу папира у којој се и он сам тешко сналазио. После краћег вијећања и прегледања папира, вођа полицијске патроле нареди му: „Пођите са нама у станицу, ови вам папири не важе.“
„Како, куко, не важе, зачуди се Јанко, ја с њима свуда возим и они важе у мојој држави.“
„Мене твоја држава не интересује!“ оштро одбруси полицајац.
„Еее, то мени и јес куку, што тебе моја држава не интересује!“ завапи Јанко.

Доктор је имао моћ и, само њему својствен, стил да се извуче из сваке ситуације, па ма колико она тешка била. Тако се и овом приликом извукао, отишао у Нови Сад, прикупио нешто лијекова и вратио се на гранични прелаз Рача. На Рачи србијански цариник строго контролише све путнике и аутомпбиле и добро пази да му не би што промакло и прешло у Републику Српску. Недалеко од њега, у дебелом хладу, на столици се љуљушка тамнопути посматрач, који је дошао из далеке Америка да контролише рад србијанског цариника. Жваће жваку и дријемајући размишља колико ће зарадити новца у овој мисији на међусрпској граници. Јанко моли цариника, брата Србина, да га пусти да прође са прикупљеним лијековима. Брат Србин ни да чује. Не може. Не може. И не може! Не смије од посматрача.

Када је Јанко видио да је цариник стварно запео и да му неће дати да превезе лијекове, обратио се полууснулом посматрачу, на чистом енглеском језику:
„Велики господине, моји сународници у Војводини прикупили су одређену количину неопходних лијекова за мој народ у Херцеговини, па Вас молим да ми дозволите да их превезем преко границе“.

Посматрач тромо климнуо главом, без жеље и намјере да устаје, и мрзовољно рече:
„ ОК.“
„Хвала вам велики господине.“ опет се на енглеском захвалио посматрачу. „А ти, говно усрано, на српском се обрати царинику, увуци му се у гузицу, јебо те он!“
Сједе у голфа и оде преко границе.

Јанко је мрзио кукавице, издајнике, шпијуне, полтроне и лизигузе, а презирао је и врло често, само на њему својствен начин, исмијавао круту бирократију и бирократске навике.
Приликом једног одласака у Београд са собом је повео и једног бившег рањеника који је требао да изврши неке контролне прегледе. На клинику су стигли у поподневним часовима, у вријеме када се на клинику не примају пацијенти те врсте. Портир им је лијепо објаснио да дођу сјутра. Доктор, који је по свему личио на херцеговачког сељака, није одустајао, већ је упорно тражио да у портирницу дође дежурни љекар. На позив портира, дежурни љекар је упутио једну од медицинских сестара, која им је оштро одбрусила:
„Сељачине неваспитане, дођите сјутра!“ залупила је врата и вратила се на оделење.

Но, доктор Јанко није одустајао, већ је и даље, упорно, тражио дежурног љекара, са пријетњом да ће се распремити и да ће коначити у портирници. У неко доба пред њим се појавила главна медицинска сестра која је, сва љута и зајапурена, повикала:
„Ко сте ви?!“
Доктор је муњевито устао, заузео став мирно, војнички поздравио и рапортирао:
„Ја, редов Јанко Комненић из села Мируша, општина Завође, срез Билећки, земља Херцеговина, држава Република Српска, по наређењу водника Ђогића, довео сам рањеника на контролни преглед!“

Сестра, мислећи да се стварно ради о неком глупавом и недоказаном, херцеговачком сељаку, позвала је дежурног љекара да он рашчисти ствар.
Млад и невјешт, дежурни љекар, љут због таквог понашања придошлица, оштро је захтијевао да с мјеста напусте клинику. Иначе, у противном, позваће болничко обезбеђење, које ће их силом избацити. Јанко се подиже са столице, у свом маниру, високо подиже десну руку, упери кажипрст у младог колегу и подвикну му:
„Кога ћеш ти избацит, јадо и кукавице!? Јанка Комненића још нико, ни одакле није избацио, па нећеш ни ти! И да знаш, нећу ти одавде изаћ док лично не дође, ође пред моје ноге, начелник клинике!“

Збуњеном болничком особљу саопштио је тачно име и презиме, име оца и адресу становања начелника клинике. Дежурни љекар, изненађен оваквим ставом, упутио је хитан позив свом начелнику.
По доласку, на хитан позив, начелник се слатко насмијао, изљубио се са доктором Јанком и представио га младим колегама:
„Драге колеге, ово је чувени љекар и мој велики пријатељ Јанко Комненић. Истјерали су га из села, јер су му село потопили, али село из њега никада неће истјерати.“

Такав је био доктор Јанко. Изнад свега је волио Херцеговину, њен дух, њену храброст, њену скромност и њен понос. У њему је била сазидана, тврдим кресом каменом, и кроз њега прожигана сва Херцеговина. Доња и горња, хумине и рудине, гуњаши и смоквари, плаништари и умњаци, ћурлини и латини, брђани и пољаци. Све их је волио и даноноћно се за њих жртвовао. За Херцеговину је уложио све своје знање и умијеће и сву своју покретну и непокретну имовину. На бирању између Њујорка и Калиновика изабрао је Калиновик.

„ Слични су ово градови, говорио је доктор, с тим што је Калиновик чувенији јер има два „К“ у свом имену, једно сприједа а друго одпозади, а Њујорк само једно, одпозади.“

Мислимо да би лијепо било да му општина Калиновик подигне једну скромну бисту или, у најмању руку, да једној улуци да његово име, у знак захвалности за све што је учинио у отаџбинском рату. Такође, и општина Билећа би му се могла одужити једном улицом. Има за шта, јер мало је ко тако волио и цијенио и на сваком мјесту и у свакој прилици истицао своје билећко поријекло. Иако, сигурно знамо, да то покојни доктор, у својој скромности, никада не би дозволио.

Данас знамо да су многи „родољуби“ баснословно наплатили коње крепалчине и прије рата раздрндане тамиће. А исто тако знамо да су многи други, међу којима је и Јанко, за отаџбину заложили све што су имали. Доктор је био убијеђен да је отаџбина светиња и да се за њу мора све дати, без поговора и без надокнаде.

И као што је сам рекао: „ Не памте се људи по усраним гаћетинама.“

Ми памтимо доктора Јанка и сјећамо га се по његовим великим и хуманим дјелима, иако живимо у временима гдје се о појединим гаћетинама пјевају и пишу хвалоспјеви, а њихови се носиоци, Боже ми опрости, називају звијездама.

Сјећају се, са дужним поштовањем,
Боро Граховац и Драган Говедарица

Напомена: Овај текст први пут је публикован на порталу СХ 15. октобра 2016. године