У уторак, 16. јануара, послије тешке болести, у Зрењанину је преминуо најтрофејнији југословенски рвач Милован Милан Ненадић. Рођен је 1943. године у Дреновцу, код Глине. Живио је и радио у Петрињи, гдје је започео и завршио своју рвачку, а започео тренерску каријеру.

Поводом смрти Милована Ненадића, објављујемо разговор који је с њим водио, 22. октобра 2002. године, у Елемиру, код Зрењанина, за избјеглички лист Прави одговор, Ненадићев, од школских дана у Петрињи, пријатељ, а наш сарадник Милош Кордић.

Милан Ненадић (фото: приватна архива аутора)

Нисам се одрекао Баније

Са брдовите своје Баније, већ првим траговима и њему неразумног рата, спустио се прије једанаест година , најприје за кратко у Београд, а готово за стално у равни Банат, у Зрењанин, Милан, крштени Милован, Ненадић. Са трочланом породицом. Легенда југословенског рвања грчко-римским стилом. Човјек који је прошао читав свијет, доносећи медаље са свих континената (осим Аустралије), и као такмичар и као тренер.

А био је тада, прије једанаест година, тренер рвача петрињског Гавриловића и тренер репрезентације Југославије. Најуспјешнији југословенски рвач свих времена дјенуо се на пут избјеглиштва или прогнаништва, свеједно.

Не мирујући, сам, без породице, након годину дана проведених на челу екипе сужене Југославије, наставио је рвачко путешествије: трбухом за крухом. Али увијек по препоруци Међународне рвачке федерације, чији је асистент од 1992. године. Да своје богато и огромно грчко-римско знање и искуство преноси другима.

Од Петриње до Кине

– Најприје сам двије године радио у Кини – готово стидљиво прича Милан (тако сам га ословљавао, па нека тако и остане. Иначе су га у рвачком, пријатељском и познаничком свијету звали надимком: Нецо, односно, овдје, у Србији: Неца. Али се никад нас двојица нисмо ословавали надимцима – нап. М. К.)

– Нека не дјелује хвалисаво, али Кинези су почели тада да остварују све запаженије резултате на међународним такмичењима. Било је то ново искуство и за њих и за мене. Мада је то другачији свијет, али рвање је свагдје рвање. Затим сам краће вријеме боравио у Јужној Африци. Послије тога радио сам у зрењанинском Пролетеру. Па ме пут одводи на још двије године рада на челу рвачке репрезентације Словеније, са чијим сам најбољим рвачима био, између осталих, и на турнирима у Београду. Сада сам, ево, поново у Зрењанину. Тренутно нисам ангажован ни у једном клубу.

А стварна прича о рвачу Милану Ненадићу почела је 1957. године. Доласком четрнаестогодишњег дјечака из села Дреновца (општина Глина), у Петрињу, на наук у Месну индустрију „Гавриловић“. Гдје су стизали и многи други дјечаци са Баније, Кордуна, Босанске Крајине, Посавине…

Текст у листу „Прави одговор“

Ни годину дана послије доласка, почео је тренирати рвање у тадашњем Рвачком клубу Радник. Вриједно је учио и занат и тајне једне од најстаријих борилачких вјештина.

– С такмичењем сам почео 1959, на првенству Хрватске. И освојио друго мјесто. Те године на јуниорском државном првенству у Вршцу освојио сам прво мјесто. Тако је почело – говори Милан, док стојимо на једном од обода банатске равнице, загледани у непрегледну јесењу измаглицу. На њему, човјеку старом скоро шест деценија, вријеме као да не биљежи своје трагове. Гледајући га овако мирног и једноставног, нико не би могао да претпостави колико се само тај противника набацао по свјетским струњачама.

– За прву екипу клуба први пут сам рвао 1960. године. И забиљежио своју прву сениорску побједу – наставља своју причу наш рвачки ветеран. – Те године на омладинском првенству освојио сам друго мјесто, а двије године касније уврштен сам у Б репрезентацију Југославије за међународни турнир у Београду, као млад и перспективан рвач. За Радник, односно каснији Гавриловић рвао сам осамнаест година, све до 1979. године.

Број мечева у рвачкој каријери Милана Ненадића броји се на хиљаде. А број пораза за екипу је минималан. За репрезентацију Југославије рвао је од 1962. до 1976. године.

Па слиједе, за једног банијског дјечака готово невјероватне бројке: учествовао је на девет свјетских првенстава, на двије Олимпијаде (Мексико и Минхен), на седам европских првенстава, два пута на Универзијади и три пута на првенствима Балкана.

По завршетку такмичарске каријере посветио се тренерском послу. У међувремену завршио је факултет за физичку културу.

Од Зрењанина до Петриње

– Рвачки клуб Гавриловић из Петриње тренирао сам од 1976. до 1991. године. У међувремену преузео сам, 1981. године, репрезентацију Југославије и водио је до 1992. године. Под мојим вођством наши рвачи су на свјетским такмичењима освојили 23 медаље. А ту рачунам и Олимпијске игре, свјетска и европска првенства те Медитеранске игре. Уосталом, рвање и јесте најтрофејнији југословенски спорт – објашњава Милан Ненадић.

У разговору смо дотакли и једну страну живота у избјеглиштву, у коме је његова породица дијелила судбину безбројних избјегличких породица у нашој земљи.

– Скрасили смо се у Зрењанину. Вјероватно доведени судбином рвања. И ту остали. Запослио сам се, у граду на Бегеју, као пословођа једне од продавница Месне индустрије Неопланта из Новог Сада. То је посао који познајем и који такође волим. Неопланта је у радни однос у међувремену примила и моју супругу. Синови студирају, али су напустили рвање, мада су обојица били талентовани и успјешни. Старији син ипак је остао везан уз овај спорт: у августу је, у Загребу, положио за међународног судију и сада активно суди. Ријешили смо и стамбено питање – прича Милан, па као да своди биланс своје животне приче, чији су најсјајнији медаљони, стечени широм свијета, прекривени негдје избјегличком прашином, скривени у замршеним нитима сјећања.

Не заборавља Ненадић да помене и онога који је имао највећи утицај на њега и на његову рвачку каријеру. Ријеч је о Љубомиру Ивановићу Геџи, сигурно највећем југословенском рвачком стручњаку свих времена.

– Много сам од њега научио, што ми је касније користило – каже Милан.

Данас рвање тешко долази до резултата, рећи ће. Распадом бивше државе смањила се база и конкуренција, а рад у клубовима много је слабији. (Разговор је вођен прије више од двадесет година, нап. – М. К.)

О родном крају? О повратку?

– Нисам се одрекао родног краја. Тамо сам провео младост и најљепше године живота. Имао сам и раније прилику да одем из Петриње. Нисам… Ускоро ћу тамо, а већ сам био. Да ли ћу се вратити за стално? Не знам. Барем за сада…

– А младима поручујем да се баве спортом. То је неопходно. Постоји нешто у спорту што спаја људе. Није све ни у резултатима – каже Милан Ненадић. Човјек са Баније, који је пронио славу југословенског рвања широм свијета. Најтрофејнији наш рвач свих времена, у коме живе банијски брежуљци и кроз поглед на бескрајне банатске равнице. Слутећи можда и повратак, у неком тихом крајичку своје дубоке спортске душе.

Милош Кордић