• На овогодишњем, 67. Међународном сајму књига у Београду, 25. октобра 2024, у сали „Иво Андрић“ у 14.00 сати, представљено је једно од најновијих издања угледне издавачке куће „Прометеј“  из Новог Сада и саиздавача Завичајног удружења „Огњиште“  из Пребиловаца

Са промоције у Београду – Александар Тануеџић, др Ана Мумовић, Младен Булут, др Сена Михајловић Милошевић и Саво Штрбац

Књигу под симболичним насловом „И испод сиве друге боје живе“, приредио је новинар и публициста Ацо Драгићевић уврстивши под њене корице пробране текстове  више од 50 дугогодишњих сарадника који су своје прилоге током две деценије објављивали на порталу „Пребиловци село на интернету“.

– Како већ доликује месту и прилици морам навести изреку нашег јединог нобеловца: „Завичају смо, вазда, дужни“ – напоменуо је Младен Булут и додао да се ово дело може сматрати и својеврсном монографијом и још неисписаном хроником села, али и да се оно, као део националног културно-историјског и научног наслеђа и, као незаобилазан извор података за изучавање материјалне и духовне културе овог кршевитог херцеговачког краја, неспорно  може сврстати у завичајну књижевност. Као и да по томе што служи неговању и обнављању обичаја и традиционалних вредности спада и у ред оних намењених очувању културе сјећања и, истовремено, потирању некултуре заборава.

Међутим, он сагледава и додатну вредност издања – којим се тек делимично намирује окаснели генерацијски дуг – у непорецивом сведочанству  пребиловачке трагедије сматрајући га не само  помеником и споменаром него и молитвеником за његов опстанак.

– У осам поглавља књиге, распростртих на 502 странице, поткрепљених са више од 250 фотографија (од којих су неке права реткост), читаоци се упознају са историјом села Пребиловци, пореклом породица у њему, етимологијом и топонимима, лексиком, народним предањима, културно-историјским споменицима у његовом окружју, страдањем становника у последња два рата, повратку прогнаних и постепеним оживљавањем насеља. Оно што је чини посебном јесте први пут објављен списак 172 преживела житеља који су, мада неки већ у поодмаклим годинама, обнављали живот у овом најстрадалнијем селу. Зборник показује да Пребиловци треба да стоје уз сваки помен Јасеновца и Јадовна, јер историја овог малог херцеговачког села и његове бар 822 невине жртве, међу којима је 284 деце, затирањем 52 породице и 36 заувек угашених огњишта морају бити познате и поштоване. На то упућује и чињеница да су жртве из Пребиловаца нашле место и на фрескама Храма Светог Саве у Београду и да су прибројане у ред светих српских новомученика СПЦ – навела је у свом обраћању рецензент др Ана Мумовић са Института за српску културу из Приштине у Лепосавићу.

Говорећи о књизи рецензент др Сена Михаиловић Милошевић (такође са Института у Лепосавићу) истакла је да је нарочито значајан приређени избор књижевних остварења,  чије је основно везивно ткиво мотивско – херцеговачко село Пребиловци, као и приказ текстова објављених у штампи, означивши их као најпријемчивији начин за ширење сазнања и истине о насталој,  а (пре)дуго прикриваној  трагедији у најширој јавности.

– Мој сусрет са Пребиловцима догодио се управо преко литературе – Андрићеве приповетке Робиња и песме Стевана Раичковића Умјесто камена за спомен цркву у Пребиловцима – навела је она помињући и друге заступљене песнике и писце у овој јединственој антологији посвећеној Пребиловцима: Драгана Хамовића, Сању Драгићевић Бабић и Ивану Спахић – који су на скупу изрекли одломке из свог стваралаштва – Будимира Дубака, Благоја Баковића, Ђорђа Сладоја, Тодора Терзића, Јелене Ковачевић и Рајка Петрова Нога, који је чувену песму Молитва први пут изговорио у Пребиловцима 1991. А та духовна вертикала о неуништивости и заметању новог, трајног живота надахнуло је и надахњује нове ауторе да испишу нове редове достојне епске прозе и певања попут Мирка Вуковића, писца романа Шипак из Пребиловаца, поеме  Ранка Павловића и других.

Саво Штрбац, председник  Документационо-информационог центра „Веритас“,је указао да посао на пописивању српских жртава страдалих у ратним сукобима током 20 века ни издалека није приведен крају.

– То је обавеза коју никако не смемо занемарити упркос свим недаћама, расејавању и расрбљивању. Ми живи мртвима, нажалост, не можемо помоћи. Мртви, међутим, могу помоћи нама  живима под условом да их `слушамо`. А моћи ћемо их `чути` само ако запамтимо и забележимо имена и страдања њихова као и имена крвника њихових. Учинимо то док је још времена. На то нас непрестано Јасеновац – али и Пребиловци – опомињу.

Александар Танурџић, у име Зорана Колунџије, спреченог да присуствује скупу, позвавши се на вечни пламен у заштитном знаку овдашње престижне издавачке куће, охрабрујуће је изјавио да ће „Прометеј“ и надаље велику пажњу посвећивати ауторима и делима која негују културу сећања.

На самом крају, захваљујући учесницима и говорницима, аутор и уредник Ацо Драгићевић је открио да ће књига имати продужену племениту мисију јер је сав приход од њене продаје намењен подизању спомен-парка засадом – за сваку пострадалу породицу – 52 дуговечна стабала маслина крај пребиловачког Дома „Свети краљ Милутин“.

   М. А. Б.