Темељ нечему новом, неиспробаном-а истинитом. Како домобрани не спавају, не спавају ни њихова браћа по матери, српски шпартанци–већ се радују то што ће моћи да ископају себи гробницу, пардон: да учествују у државотворности републике Црне Горе.

Прије свега, Срби нијесу градили републику Црну Гору, ако је не третирамо као Ћеле Кулу (што она заправо и јесте), с тим што умјесто куле с лобања овдје гледамо у земуницу саграђену на костима мученика који неопојани чаме све до Зиданог Моста. Ово говорим због следеће ствари: У страху од резултата пописа, реинкарнира се промашена прича покојне Народне Странке у погледу идентитетског питања; с тим што се овдје иде корак даље од реторике двијехиљадитих, а опет су ту и звијезде тадашње политике; они (Шпартанци, у које се уврстио и нови премијер ових дана) више нијесу чак ни државотворни Срби, они су Црногорци свјесни свог поријекла, они говоре српским (наглашавајући да су учили српскохрватски), они су припадајући СПЦ (мада им смета оно српска, ваљда се плаше да ће им Христ судити само због трибализма), они све знају-али нијесу Срби.

С уважавањем прозваних (међу којима има и клирика, чија је добра намјера еквивалент глупости њихових присташа), то је заблуда, а ово око Цркве чак и опасна лаж. Када је Свети Дух сашао на апостоле у Јерусалиму, он их је обдарио знањем свих светских језика да би ови могли на сваком свјетском језику да поповједе Христово Слово.

Ако ћемо да тјерамо мак на конац-српско име Патријаршије је гарант Истине, премда је црногорски језик лаж, шамар лингвистици и дио политике народних хероја и њиховог потомства, која је за циљ имала да заврши етнички (народни, национални) инжењеринг започет у идеолошким радионицама царске АУ (која је обједињавање српског народа у једну државу видјела као опасност), да би своје јасне контуре добио међу фашистички идеолозима, а свој коначни облик у Брозовом Јајцу 1943.

Повлађивачко пристајање на такав инжењеринг–иако недостојан, усудићу се да кажем- не може да послужи изучавању Христовог Слова. Уосталом, крајњи домет (а томе води и ова стаза) смо гледали свих ових година у пронацистичким пировима политичких новоумировљеника.

Ту видимо (а кроз историју је тако) да је крајњи домет тих аутономашких наума или Секула Дрљевић, који је својевремено мученике с Албанске голготе и хероје Солунског фронта назвао „подивљалим турским робљем“, да би их 20 година касније спроводио к Јасеновцу; или Ђукановић, чија је политичка каријера почела с дикама о српском поријеклу и црногорској државности да би се завршила са пријетњама масовним погромом Срба; дакле, Ђукановић је (срећом, неуспјели) Секула Дрљевић, односно: Ако се погледа почетак Дрљевића из десетих година двадесетог вијека, Ђукановић је Дрљевић ком су спољње газде отказале помоћ.

Далеко било да ове гнусне планове и идеје приписујем првопрозваним јавним личностима; ту су чак и неки људи који својим дјелима и остатком своје ријечи заиста свједоче Христа, но- табање пута таквој политици води право у пакао (дакле, не буди оправдану сумњу или зебњу) већ-виђених грешака и трагедија.

На рачун тога: сумњам да су књаз Никола и његови љубитељи из Војводине (сви до једног идеолози Николиних претензија на свесрпски трон) могли да виде куда ће њихово шпартанство одвести Дрљевића и Ђиласа; али ми знамо куда их је одвело и како је започело- имамо историју иза нас и само можемо претпоставити какав бисер може изњедрити.

Само што овог пута том потенцијалним фашисти неће имати ко да стане на пут. Дакле, историја тече линерално. Увидјевши ту особину историје, Чехов (описујући плач удовице Василисе због Петровог одрицања од Христа у приповјеци „Студент“) је написао:“Прошлост је са садашњости везана непрекидним ланцем догађаја који су проистицали један од другога.“ Другим ријечима, Срби казаше: Како сијеш, тако жањеш.

Ако је Његош за 19. вијек написао: „Нек се овај вијек горди над свијема вјековима.“, ми можемо да кажемо за 20.: „Нек се онај вијек горди над свијема вјековима“, упркос томе што је однио милионе наших жртава.

Њима ће Бог дати плату за њихово мучеништво, као што је нама оставио да извучемо поуке. Заблуде се плаћају, као и њихово понављање, што нам је кроз двије Југославије доказано. Такође, историја није замрзнути фрејм, већ покретна трака на којој бива записано много лажи, али најдуже опстаје истина.

Хоћу да кажем: Ми и Црногорци нијесмо исти народ. Она (некад дуалистичка, а сад интегрално-црногорска) прича о „два брата исте мајке, један Србин, други Црногорац“ је некад можда дјеловала добронамјерно, а САД је гнусна.

Опет у 20. вијеку, налазимо један такав примјер: Два Лубурића, Андрија и Макс. Њих двојица су, по причи Пивљана, најдуже треће кољено. Први је живот посветио Српству и на крају животом посведочио своја уверења, а други је остао упамћен као најгнуснији убица Срба током WWII.

Срби су, на почетку 20. Вијека су донијели слободу свима који су их деценијама касније звјерски убијали и прогонили; то више не смије да се понавља. Такође, историја је показала да се промјене дешавају кад за њих дође час и да их неспремни плате ропством и изумирањем. Ми не треба да покрећемо те промјене као раније; ми не треба да негирао постојање црногорске нације и језика, нити да покрећемо питање њеног суверенитета; али нипошто не смијемо да учествујемо у изградњи црногорског идентитета.

Ми морамо да поведемо прво кампању за попис и да кренемо у једну интегралистичку (српску, дабоме) са нашом матицом, да би изборили што бољи уговор са државом Црном Гором и при том не смијемо да се стидимо и наших права ни наших интереса. Велики Њемац Хегел је имао двије мисли о историји које историја доказује као тачне- прва је она крилатица о цикличности историје као трагедије и фарсе, а друга гласи:“Из историје смо научили да од историје ништа нијесмо научили.“ Морамо да направимо један политички искорак и демантујемо Хегела; и то слушајући великог њемачког ђака, покојног Ђинђића, који је изјавио: Комунизам и југословенство су двије тешке болести од којих се Срби морају излијечити.

Дакле, морамо бити свјесни Чеховљеве линеарности и Хегелове цикличности историје, те Ђинђићеве дијагнозе и њихове аксиомске тачности, па изаћи из зачараног круга комунизма и југословенштине (чија је црногорштина реликт) и послушати Црњанског који каже:“Све је то лепо и красно, али манимо се заблуда. Погледајмо како ствари стоје-искључиво из српског угла.“

Овај попис је управо то-шанса да се у републици Црној Гори изгради српска политика лишена комунизма и југословенштине, избјегне Хегелова цикличност (јер, следеће понављање би требало трагедија) и и поштујући Чеховљеву линеарност, коначно произведе нешто добро.