ЈЕДНОМ ПОД ЉУБИЊСКОМ ИЛИЈОМ ПЛАНИНОМ: Два принца, краљица, змија, Ђуро и Жабица

  • Машта се разигра и приче роде каткад тамо гдје их најмање очекујете. Тако нешто се случило и оног љета 2009. године, гдје се случајно затекосмо на једном од посљедњих великих сијела у селу које име носи по једној јединој малој жаби…

Шта ти је Жабица гдје упадосмо те 2009. године са једном независном филмском продукцијом, у касне сате, и у ноћи пуног Мјесеца, на сијело….

Шта ти је Жабица до обично херцеговачко село, које у љутом кршу над терасастим долинама и њивама, вене и догоријева у, овом, очито ненаклоњеном времену.

Село, памте житељи, имало некад 80 породица, а сад укупно 22 становника. Пола мушкарци, пола жене… Најстарији би Трипо Гаћина са 95, најмлађи Бобан Ђурић са 32 године. Мало пољопривреда, мало сточарство, мало шумарство мисли се на сјечу огријевног дрвета и то је све….

А опет неке нејасне и тешке сјете се у тим реченицама набрало много. Подсјећају се времена када је Жабица бројала по 28 студената, хвале се да им је црквено звоно било најзвучније у старој Херцеговини: „Чуло се на Обзир и на Хргуд!“, веле… без, додуше, јака доказа ако им не вјерујеш на голу ријеч.

Истичу да су им преци казивали како је туда пролазио „Пут свиле“!

И некако како приче иду тим старијим временима, и тај пут, и живот ондашњи, постају све сјајнији, бљештавији, заноснији и узнесенији. Док се, напокон, скачући кроз вијекове, сасвим не закорачи у подручје легенде. А, према њој, у она давна времена, једног узаврелог љетњег дана, овуда је са слугом пролазио принц Растко Немањић (потоњи Свети Сава). Уморни, прилегоше у хладу бријестова код Доње локве, али од крекета жаба не могаху заснити. Па ће принц слуги: „Реци им да престану!“ Слуга се примаче води и викну: „Станите, птице!“ И, жабе утихнуше. Кад окријепљени кренуше даље, сјети се принц да им је заборавио рећи да сад могу наставити, па посла слугу назад да им то поручи. Но, кад поново приђе оној води, слуга викну: “Пјевај, птицо!“

Сустигавши принца, наставише даље, али пошто и сутон бјеше претопао, умор их наново свлада, те се распремише и законачише код Горње локве. Принц преко слуге, опет нареди и тим жабама да утихну. У зору, кад се расанише, заповиједи му: „Реци им нека наставе..!“ Слуга приђе води, па ће: „Пјевајте, птице!“ Од тада до данас у Доњој локви увијек пјева само једна жабица, а у Горњој пјевају све! Но, баш по тој једној јединој жабици из Доње локве и ово село, под планином Илијом, доби име Жабица!!!

Потом међу сијелџијама изби полемика. Бучна, јужњачка, у основи безазлена: бјеше ли то принц Растко или свети Саво, каза ли слуга: „Станите, птице“ или „Станите, жабе“… Узавреше страсти, па свако брани верзију коју је у детињству чуо. Не би се до зоре расплело, да њихов добар зналац, а наш возач, Драган Сулавер, који нас је у комбију довезао из Љубиња (одакле већ раније спознасмо да „пут свиле“ сада није нимало свилен), не каза: „Пустите филмску екипу нека то расплете. А ви, наставите с причом како ви живите! То је занимљивије!

Како живимо јетко ће на то Мишо Ђурић.

– Комбинујем, ево ја, између Требиња и Жабице, по систему мало село, мало град… Овдје сам посијао нешто шаргарепе, чекам да видим на шта ће изаћи. Тешко, неизјвесно. Право да кажем, најбољу дневницу у животу сам имао док сам ловио змије отровнице осамдесетих година! Остајало би ми чисто по 150 њемачких марака дневно! Шарке и поскоке су откупљивали у Љубињу и возили у Брезје код Загреба, где су их користили за производњу змијског противотрова… Е, да хоће опет оживјети откуп змија!

Трипо Гаћина

Ма пусти змије, јадан не био на то ће, шеретски намигујући пензионер Ђуро Гаћина. Да хоће доћи енглеска краљица да је Ђуро мало проноса!

– Ми смо сад помало збуњени, али Ђуро на то не обраћа пажњу: „Ја сам своју најбољу надницу зарадио у Дубровнику носећи, шездесетих година, енглеску краљицу да гледа „Хамлета“. Знаш оно: „Бити ил не бити, питање је сад“. Радио сам са земљаком Марком Сулавером на Дубровачким љетњим играма, као мајстор за којешта од постављања сцена до лијепљења плаката.

Кад, једног дана у просторије Игара бану силна свита, међу њима старија и ситна жена.

Кажу ми: „Ово је краљица, гледала би „Хамлета“ на Ловријенцу, а од Пила до врха тврђаве Ловријенац је 360 степеница, она то не може савладати. Него, веле, требало би до вечерас сковати фотељу на носиљкама, па да је горе изнесете. Биће добро плаћено. Послије те реченице није требало питати „хоћете ли?“, наравно да хоћу. Бјеху нас двије групе по четири носача. Било је и више од 360 степеница, али изнијели смо је, на раменима, без тешкоћа. Хм… Лака као перце. Чинило ми се нема ни тридесет килограма! Била је то краљица мајка. Послије, кад сам се и ја, Ђуро Гаћина, скућио, купио телевизор увијек кад бих је видио, ја бих се сјетио оне носиљке.“

И кад је умрла краљица мајка, 2002. године, на Ускрс, у 101. години, гледајући снимке сахране, Ђуро је с тугом рекао: „Покој ти души, заиста си лијепо поживјела… И умрла мирно у сну… А, ево, и ја дочеках пензију, а да не зарадих никад бољу ни лакшу надницу од дана кад сам те носио на „Хамлета“!!!
Мада је од Жабице до Дубровника једна планина (Илија) и неколико брда, жаргон се стравично разликује, а то ће наш јунак Ђуро и његов колега Марко Сулавер закључити „искуством на сопственој кожи“.

– Е, ја наставља Ђуро, који сијелу даје најведрији могући тон, приђе ти мени и Марку у Дубровнику једна јако, јако згодна млада дама.

Ни пет ни шест, него ће: „Би ли ви жицали?“.

Лецнусмо се. Збуњени. Ко би се томе надао?

Гледамо је: љепотица, нема два педља ширине у пасу. Гледамо је па се и међусобно згледасмо.

Она ће опет: „Чујете ли ви шта питам? Би ли жицали?…

Ма бих, рекох, трудећи се да дјелујем што сигурније. „Е, па пођите за мном!“

На то мунем Марка лактом, показујем: она ситно хода, не осврће се.

Прича нам (онако преко леђа), како јој је муж на мору већ пет мјесеци, навигава…

Ми се, брате, у себи радујемо…

А Бого мој, кад нас уведе у двориште! Велика кућа, готово палача… Она уза степенице. Ми за њом. Ха, соколе! Кад отвори врата велике собе, а у њој тек постављен паркет.

„Ево, вели, ту су вам жице, ижицајте ми овај паркет, па кад завршите, пређите у друге собе, и тамо су га мајстори таман данас поставили. Поштено ћу вам платити!“…

Е, јесмо се ту уморили и напрашили трљајући жицом, а све, послије, данима, један другог подбадајући: „Жицаш ли, Марко? „Жицаш ли, Ђуро?“..А њу, љепотицу, готово више нисмо ни видјели. Умјесто да нас надгледа, она је довела неког старог човјека, који се, наводно, разумије у квалитет тих радова, па ће он процјењивати. Ми смо се умарали и смарали, док нисмо открили да стари воли чашицу. Тада му ми скочимо по пиће на наш трошак, а што је пића било више, критеријум му је бивао све блажи. Прими нам радове, дама нас обилато исплати. Али кад год би послије у Дубровнику неко споменуо жицање, ми бисмо се поизмакли од њега, па ма шта под тим мислио.

На Дубровачким љетњим играма Ђуро би добио бесплатно по пет, у то вријеме врло скупих карата за ту култну представу, за „Хамлета“.

По дану би то разгласио младим Дубровкињама, па би их увече бацио у „хамлетовску дилему“: Рекао бих свакој младој дами да је чекам горе на улазу, па кад се она умори од ходања уз оних 360 и више степеница, ја машем картом и говорим: „Добићеш је, ако ћеш послије представе са мном на плажу… и ноћно купање!“

Дешавало се да се она која би прва дошла снебива.

Онда ја извадим још четири карте и говорим: „Пожури с одговором! Јер, као што видиш, још четири се за тобом пењу! Дакле, бити или не бити питање је за њу тад!…Ееее, било је… .

Одмиче тако ноћ, а кроз Ђурине приче дефилују принчеви, краљице, једре младе Приморке, легенде, истините приче и оне које то можда и нису смијех, драме, заврзламе…

А у селу, које се из године у годину смањује, ћути оно најзвучније звоно старе Херцеговине, ћути заливено сребром пуног августовског Мјесеца. А из Доње локве оглашава се она једна жабица…

(Епилог: Репортажу сам под насловом „Како сам носио енглеску краљицу“ послао на конкурс Интернационалног фестивала репортаже у Сомбору (ИНТЕРФЕР) и она је на фестивалу 2009. освојила диплому – на коју сам и данас поносан).

Жарко Јањић / Глас Требиња број 1.117

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар