• Колијевка свим Херцеговцима, овим овдје и оним по свијету, и то не било каква него камена. Колијевка је, међутим, пјесничка ријеч. Тако пјесма и каже: „од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба“.  Али у Херцеговини ће мало ко рећи колијевка, јер се овдје радије користи народна ријеч – бешика. А из бешике је кренуо свако од нас. Кренуо у живот, а многи Херцеговци послије и у свијет. Зато свако од нас носи у себи причу о свом рођењу и бешици у којој се одљуљао. Причу коју је чуо од старијих и коју никада не може да заборави.

www.pinterest.com

Кад сам се родио, кума Илинка је прва стигла на бабине и одмах сасула пуну прегршт металног новца у бешику.

А рекла је овако: -Ето, добри моји кумови, нек вам насљедник буде дуговјек и хаирли, па нек постане трговац да увијек има доста пара.

А да би се те њене ријечи оствариле, она прегршт металног новца, сасутог у бешику, била је залог и нека врста молбе, упућене Свевишњем, да све заиста буде тако. Али, како Свевишњи често не слуша молбе земаљске, него има своје путеве и законе, десило се да ми у животу никада трговина није ишла од руке, а да сам пара имао тек за најосновније потребе. Додуше, никад нисам ни био потпуно без пара, али ми их је увијек некако недостајало.

ПричАо сам недавно једном нашем Херцеговцу о свему овоме. Кад сам завршио с причом, он само одмахну руком, па отпоче са својом још интересантнијом и много бољом: -Ти си се родио у сретно вријеме, па си имао и бешику и сису мајчину.

А ја сам се нашао у збјегу у Ситници, и то у вријеме Другог свјетског рата, оно кад су усташе биле навалиле вамо, бива све да покољу и попале. Причали су, није у мени живом било ни кило. То се у ме није могло од кастига гледат. Ваљда сам био рођен и пријевремено, али ко је то у то вријеме пратио и знао је ли на вријеме или није. И кад су виђели да не личим ни на шта, шћели да ме баце у некакве велике крипине, ту навише изнад збјега. Веле, од овога нема хаира, па боље одма да га се ријешимо него да се послије годинама повлачи болесно и немоћно и јаде нам задаје.

Таман су ме били понијели према тим шкрипинама, кад онекуд, мојом срећом или несрећом, наиђи прађед Никола са штапом од кога се није раздвајао. Још је био жив, а било му је више од деведесет година.

Кажу му шта је у питању, а он, кад је још чуо да сам мушко, издери се на њих: „Врћите то назад кад вам кажем!“ И размане оном штапином како ће по њима. Послушају га, па ме врате, али шта са мном?

Мислиш да су у збјегу имали бешику да ме у њу ставе, ко што су тебе у твоју и све друге. Каква бешика и какви бакрачи, не знам јесу ли је имали и кући.

Замотали ме у некакве крпетине, па ме турили на голу подину у планини. И што је било најгоре, у покојне ми мајке ни капи млијека.

Ваљда у ономе страху није могло да јој дође млијеко, а није имала шта ни да једе, па одакле ће. Али ту у збјегу се нашла нека Јевра, отуда однекуд од Стоца, која је такође избјегла у Ситницу пред усташама, а имала је дијете при сиси. Она ме дојила неђељак дана, док и покојној мајци није надошла нека цркавица млијека. Тако ми је та Јевра била помајка, а никад је послије у животу видио нијесам. А да јесам, не знам би ли јој се захвалио што ми је спасила живот или је клео. Како да је не кунем кад ми, што је оно ријеч, од колијевке па ево све скоро до гроба, ниједан дан а не мјесец и година, није протекао без муке и невоље. Можда би таман било боље да су ме бацили у оне ситничке шкрипине.

Шта ти је овај живот, ништа. Једна мука голема па ето ти, поготово ође у нас. А свакако нам је најпослије тамо, па боље што прије да се човјек не мучи и на јаде удара базајући по овом свијету. Вазда му нешто треба и нешто фали, а на крају се покаже да му никад ништа није ни требало ни фалило сем онај један метар земље који га чека.

Знаш и сам да је Његош, кад је посјећивао Наполеонов гроб, записао у књигу: „Читав свијет узак и прекратак, метар земље широк и дугачак“.

Заћута накратко наш Херцеговац, заћутах и сам. Добра му и занимљива животна прича. А онда се још нечег присјети, па настави о бешици, гробу и свему оном што је између то двоје. -И гроб некако личи на бешику или колијевку, како то воле рећи ови што мисле да су мало повећи. И он је, једнако као и бешика, скројен према човјековој мјери и потреби. Док смо још сасвим мали, довољна нам је та једна мала бешика, кад порастемо нема шта нам не треба, а кад умремо, опет довољан онај Његошев један метар земље. Тада нам ни она мајчина сиса, коју си ти имао а ја првих дана нијесам, више не треба.

Неколико дана касније, потакнут и том његовом причом, пронашао сам на тавану своју бешику. Ту је чекала да се роде моји синови, па да и они буду стављени у њу. Али, у међувремену док се чекало њихово рођење, све се промијенило па и бешика. Изашла је из моде, па је за њих креветац направио чувени херцеговачки мајстор за све, Драгиша Сворцан, чије руке, све чега се прихвате, претворе у умјетничко дјело. Сад тај креветац, на истом том тавану, чека њихову дјецу. А можда ће, док она не стигну, и он изаћи из моде.

Пронађите и ви, који сад ово читате, своју бешику негдје у родитељској кући, шупи или остави. Пронађите и сјетите се да су вам, док сте у њој проводили своје прве земаљске дане, пјевали успаванке.

У тој сте бешици били и кад су вам долазили на бабине, донисили дарове и говорили: -Види, види, чити ђед. -Мајкине окице, очево чело, тетин носић.

Један наш Херцеговац, чим се родио и у бешику га турили, одмах су запазили да је исти покојни Јаков, па су му то име и дали. А тај Јаков му је био ђедов брат који је, давно некад, замакао у Америку и отуда се више није враћао. Али, двојицу браће и њихову многобројну сиротињу није заборављао, па су им отуда редовно стизали пакети и долари. Отхранили су их и подигли ти његови долари и пакети. Тамо је и самро, сам без икога свога, па им је потом стигла и велика посмртина. И како су другачије могли да му се захвале него помињући свакодневно његово име. Да се оно не би заборавило и да би се чешће помињало, баш су га дали њему који се родио неколико мјесеци послије смрти ђеда Американца.

Чим је проходао, само би се загледали у њега, па рекли: -Види, види покојног Јакова, забога. и не само укућани него су тако, да би их задовољили и одобрили им, говорили и сви остали који су у њихову кућу долазили. Тако из дана у дан, из мјесеца у мјесец, из године и годину.

-Покојни Јаков, па покојни Јаков. Ма, ко да му је главу одсијеко. То су говорили чак и они који покојног Јакова никад ни видјели нијесу, сем на сликама које је редовно слао из Америке.

Тако је нашем Јакову, покојни Јаков просто ушао у крв и постао дио њега. Једноставно се поистовјетио са покојником. А кад је пошао у први разред, питао га учитељ: -Како тебе, мали, зову? -Покојни Јаков, одговори дјечак. у Херцеговини су некад и бешике, једнако као и све остало, биле од камена. Зато Херцеговина и јесте „камена колијевка“ или „камено гнијездо“. А за све оне најбоље, ми Херцеговци волимо да кажемо: „То мајка није родила ни бешика одљуљала, нити ће више икад“.

Шћепан Алексић / Глас Требиња број 1.116