• Туристичка индустрија је заснована на путовању као производу, изниклом из сјеменки поклоништва светињи. Први туристи су били ходочасници, и то најприје у Свети град Јерусалим – средњевјековни поклоници гробу Христовог васкрсења.

И Крсташки ратови, брутални и контраверзни, покренути су због ове врсте туризма (барем начелно), а да би се заштитили вјерници који су жељели посјетити Свету земљу и Јерусалим под муслиманском управом.
И тада, као и данас, ово путовање је било врло неизвјесно.

Ето објашњења зашто савремени туризам не смије са невјерицом (тек никако са подсмијехом) гледати на вјерски туризам као један од својих зачетака, а опет и једну од својих најпрогресивнијих грана у савременом развојном сектору.
Вјера је чудо које само себе порађа, а чудо покреће производ који убира приходе. И ето, без Бога нема путовања, рекли би срчани вјерници савременом човјеку, свјетском путнику и хедонисти, обично спиритуалном практичару, атеисти или агностику.

Србија као држава је заснована на вјерском принципу (као и све тадашње државе) из кога се уобличио њен културни образац, те цивилизацијски вектор припадања.

То је њена фантастична предност, а Србија се у области вјерског туризма може „опуштено“ позиционирати јако високо и извјесно успјешно, скоро као и сам Израел или Ватикан.

Хм, да ли је то баш тако – па јесте. Не оскудјевамо у баштини, културном и духовном богатству, и најважније у оригиналности као особеном изрази српског трагалаштва за смислом и истином. Потребно је све ово само осмислити за савремено тржиште, то јест планирати као државни производ, направити нешто логичне туристичке инфраструктуре и добру рекламу.

Руски вјерски туристички путник данас чека баш нас, Србија је за њега митска земља, а Рус увијек тражи Бога. Потом, 20 милиона Румуна још није открило Србију као православно насљеђе њима најближе, ту су и древни Грузини и Јермени, за које смо јако егзотични, а опет јако блиски и драги… Свакако ту не траба запоставити и друге вјерске туристе свијета што траже зрнца смисла од будизма до спиритизма. За њих је српско православље непозната стаза спасења, а можда баш за њом трагају.

Но у свему томе, и сами држављани Србије нису довољно открили и упознали огромно хиљадугодишње духовно насљеђе своје земље. Много је у нашој земљи чудесно лијепих и безмјерно вриједних мјеста која су непозната, а тако блиска. И што није неважно приступачна и јефтина. Прелијепе и најважније животне ствари по правилу су бесплатне, нуде нам се тек са вјером да ћемо бити захвални и трудити се постати бољим.

На овој стази чудесних мјеста духовне Србије је и вјерско-туристичка стаза, Светог Петра Коришког.
Ко је био Петар из Кориша чије име памтимо и данас, гдје се родио и ко га је надухнуо? Чиме је био надахнут?!

Људи се данас плаше за породичну егзистенцију, како наћи и задржати посао, гдје и како засновати живот – да ли остати у својој земљи или се пак одселити у туђе крајеве!
Свједоци смо да је савремено божанство – лично здравље – постало неизвјесно и поред огромног напретка медицине, фармацеутске суплементације и лијекова, а да су нови мутант-вируси парализовали свјетску економију, унијели ванредно стање као да је огњени рат. Сигурна рјешења нико нам не нуди, а потенцијалне мјере заштите постају у старту сумњиве и носе закулисне опасности.
Дакле, ко је био наш далеки предак Петар Коришки, како је он савладавао своје немире, чега се одрекао, а чему завјетовао?! Може ли нам његово искуство понудити рукохват на степеницама савременог живота?

Петар је био поријеклом из околине данашње Пећи у Метохији, живио је у 13. вијеку и говорио српски. Као младић се запутио на стазу обмана и сијенки, тражећи свјетло које увијек остаје исто, без обзира на густину тмине. Живио је тако да је то свјетло нашло свијећњак у његовом бићу.
Било је то тешко, али народ га је открио, прославио и упамтио. Он је народу себе даровао. И Цар Душан, безмјерни владар што повија главу тек пред Богом, клекао је пред Петрове суве руке. Он ће му саградити спомен цркву на славу.

Гдје су данас честице земног тијела тихог и светог Петра који се није плашио живота, а побједио је и вријеме заборава. Иако је своје монашко име добио по пештери од тишине у селу Коришу изнад данашњег Призрена, мошти свеца пребивају у манастиру Црна река у Старом Расу.
У овом манастиру је монах Петар духовно сазријевао и водио свој невидљиви рат.

Пошто је од вјерника који су му се молили за утјеху посвједочен за чудотворца, нарочито у мољењу за пород, и данас пред његовим моштима (старословенска ријеч за Божију силу, моћ) долазе жене што се желе остварити као мајке и мужеви који ишту бити очеви. Ту су сви једнаки, и муслимани, и хришћани, маловјерни и безвјерни,… Немоћни пред животом овдје долазе да застану.

А манастир Црна река, је чудо духовне љепоте, старог градитељства и топлине од ледне пештери.
То савремени вјерник и туриста желе видјети и осјетити.
Ту им се најлакше и упознати.

Данас је слава и помен имена Светог Петра Коришког, а овај текст је прилог путницима, ходочасницима, авантуристима, те свим оним што стоје на растоку путева, а желе открити нову нијансу путовања.

ГОРАН ЛУЧИЋ