Онима што плачу: Послати просвету у стечај
-
Једино у чему су се сагласили професорка Србијанка и министар Вербић јесте да је градиво преопширно и да га треба сузити.
Достојевски се не би сложио. Он би сузио и професорку, и министра, и човјека уопште, а градиво би можда и проширио. Учили би ђаци о прошлости из књигā знања, размишљали о будућности из књигā познања, како је он говорио, и тако спознавали суштину. Но шта ће нама таква суштина?! Суштина нашег доба не спознаје се путевима знања, већ путевима игре, рекреације, поена, по бабу и по стричевима. Предавачи глуме аниматоре ─ још увијек без кловновских костима и лоптице на носу; политичари забављају масе ─ што их маса мање схвата озбиљно, то им је рок трајања дужи; љекари се каткад мало грубље нашале са пацијентима ─ па је пут од пацијента до покојника све проходнији… Забава постаје суштина свега, а шајкашка колективна несвјесна психоматска реакција дијагноза свију нас.
Професорка Србијанка и минстар нису се сложили око буџета.
Пара из буџета за просвету све је мање, просвета постаје страшан терет за државу: са сталним расходима без материјалних прихода на државном нивоу просвета је наша највећа финансијска мука.
Можда је најбоље и просвету послати у стечај. Ионако „штанца“ производе које поклањамо другима. Дјеца одабраних лако ће наћи своје туторе. Школство и здравство није одувијек припадало свима. А узнемирене мајке испред школа неће се више потресати што је њихов син, или кћер, најгори међу најбољима због преопширног градива ─ има у књижици чак двије четворке, никада неће бити вуковац. Жао ми је, родитељи, жао ми је, професорка, жао ми је министре, ипак смо преуски да бисмо ухватили суштину. То није Вукова диплома. Шта би остало од нас кад би нас Достојевски још мало сузио.
Кад просвету коначно пошаљу у стечај, овај или неки наредни министар, са уцвељеним родитељима невуковаца и вуковаца по сваку цијену ─ вама неодабраним са суштином желим много среће са меценама.