Историјски извори тврде да је стара постојбина Срба била око ријеке Висле и Дњепра, а звала се Бојка. Постепеним миграцијама, од петог до седмог вијека, населили су се на подручја на којима су данас.

У својој старој постојбини Срби су вјеровали у више богова, односно били су многобошци. Врховни бог Срба из доба док су они били многобошци до данас није са сигурношћу идентификован. По неким истраживачима и научним студијама, помињу се имена богова: Перун, Дабог, Триглав (Тројан) и Световид.

У запису о покрштавању Срба у Неретвњанској области 871. године, византијски извори су забињежили да је њихов највећи храм био посвећен Световиду. Управо у сливу ријеке Неретве био је снажни бастион паганства. Неретвњани су били пагани половином десетог вијека. И цар Константин је земњу око Неретве назвао „Паганиа“.

Перун (Фото: хттп://славано-арии.уцоз.ру)

Религија Срба је била природна религија, са поштовањем богова на отвореном уз принос жртве. Жртве су приносили боговима приликом молитве за свој спас.

Жртве које су се приносиле боговима називале су се „треби“, а мјеста за жртвовање „требишта“.

Словени су, као и други народи, приносили крвну жртву. Многи археолошки налази говоре о пронађеним скелетима. Стара ријеч која означава мјесто жртвоприношења „требиште“ јавња се у називима многих мјеста. Као примјер, навешћу карактеристичне називе овога краја: град на југу Херцеговине Требиње, у околини истога Требиови, у Дабру код Стоца заселак Требесин и др.

Народ тога времена изузетно велики значај је давао дрвету, води, земњи и ваздуху. И све је то имало неку своју симболику у животу њуди.

Дрво је представњало важну компоненту у религијском животу примитивног човјека. Старословенско вјеровање у чудотворне моћи дрвећа и бињака сачувало се до данашњих дана. Осим дрвећа и бињака, велики значај дат је и животињама. Сматрало се да оне имају непогрешив инстикт (предсказивање смрти, кише, ….). Код Јужних Словена, самим тим и Срба, постојала су разна вјеровања у богове, духове и разна натприродна митска бића.

Кип бога Световида на острву Рујну – Фото: Wikipedia

Сматра се да је вјеровање у живот послије смрти било заједничко свим Словенима. Развијено је било вјеровање да се свијет живих и мртвих преплиће. Међутим, контакт предака и живих није био могућ било кад. Тај контакт је био могућ само неким одређеним данима током године. Како преци утичу на судбину појединца, судбоносним се сматрало и рођење дјетета.

Проучавање погребних обреда из прошлости је веома комплексно. Слика о њима се углавном може добити археолошким истраживањима и према њима неким писаним изворима. Одлазећи далеко у прошлост Срба, у 7. вијек, постоје подаци који говоре да су покојници спањивани. За умрле који су спањивани, прво је подизано одговарајуће обредно станиште, гдје је полагано тијело умрле особе прије спањивања, док је припремана погребна ломача и гозба. Спањивање је вршено, највјероватније, јер душа човјекова је бесмртна, па да би се на тај начин „ослободила из тијела“. Спањени остаци покојника се нису чували, него су се сипали у воду (ријеке, потоке, поноре) или су преко ломаче насипали хумке. Од десетог вијека, под утицајем хришћанства, прихвата се обичај инхумирања покојника. Покојницима који су сахрањивани подизан је споменик. Од доба Светог Саве споменици се поставњају над гробом. Прије подизања споменика вјероватно су вршене неке обредне радње, као што је кађења тла.

Прелазак у хришћанство није могао потпуно да елиминише неке незнабожачке обичаје, односно стара вјеровања. Стара словенска вјера на Балкану одржала се кроз народне обичаје.

Поједини елементи предхришћанске религије су прихваћени од стране хришћанске цркве. Иако су давно изгубили своју првобитну улогу, временом су постали дио традиције и на тај начин постали присутни у народу. До данашњих дана опстају обичаји који су карактеристични за поједине празнике, Божић, Васкрс и др. Међутим, данас смо свједоци да се многи стари обичаји прилагођавају условима савременог начина живота.

Према историчарима и научницима, који су се тиме бавили, хришћанска обињежја и неке радње биле су присутне и прије појаве хришћанства.

Крст је један од најстаријих човјекових симбола. И прије него су примили хришћанство, Словени су сматрали да крст има вишеструку магијску моћ. Ликовно представњен пресјеком вертикале и хоризонтале, као знак спојених супротности постао је веома сложен симбол. Нјегово значење упућује на његову могућност да се сложено изрази једноставним, а једноставно искаже сложеним.

Крст се користио за заклињање, за омеђивање земњишта, као заштита од злих сила и слично. О заштитној улози крста говори и сњедећи обичај: Ако се путник затекао преко ноћи на отвореном простору, прије него би легао спавати, он око себе опише круг и у њему крст, или на све стране свијета уцрта на тлу крст, тиме би био заштићен од злих сила које ноћу владају.

О прихватању крста као симбола, свједочи и празновање Крстовдана. Овдје имамо један древни обичај, а то је бацање крста у воду (ријеку), до којег младићи у такмичарском духу долазе, израњају га и враћају у цркву.

И кађење је, прије појаве хришћанства, постојало и у животу њуди имало практичну улогу. Кађењем су се гонили демони и болести. Дим се правио од биња, костију, рогова, длака и другог. Да се не би плашила дјеца, кађена су запањеним вучијим или медвјеђим длакама. Данас, кађење се врши тамјаном, односно миришњавим зрнцима од смоле дрвета. Тамјан има очишћујуће дејство, чијим кађењем исказује се почаст Господу Богу.

Има један извјестан број нама познатих, хришћанских празника који, по својој садржини и цињу, као и по своме карактеру, припадају предхришћанском времену. Да је то заиста тако, можемо утврдити колико на основу унутрашње анализе њихове, толико и из подударања њиховог, временског и садржајног, са празницима из других предхришћанских религија.