• Православна црква проповиједа праву вјеру, учење и духовност апостолске Цркве. Данас, она представља ризницу предања из најранијих периода хришћанства. Кроз православну вјеру и њену цркву, имамо прилику да доживљавамо реалност Царства небеског на земљи.

Небројено је много примјера о постојању светих мјеста на тлу Херцеговине. И дан-данас се могу наћи остаци ранохришћанских светилишта. Досељавањем Срба на ове просторе и примањем хришћанства, ничу и нове светиње, које кроз вијекове постају све бројније. Данас, у свим крајевима Херцеговине имамо мање или више сачуване храмове, њихове темеље и гробља. Већином су то светилишта из средњовјековног доба која указују на свијест народа и светост поднебља. Сви храмови говоре о непресушном извору живота и постојања Божијег на овим просторима. Сви они су свједочанство вјековне борбе за духовно и национално битисање српског народа. Пролазили су кроз бурна времена, паљени и рушени, али народ их је увијек обнављао и у њима налазио духовно уточиште и вјеру.

Ако сагледамо просторе и предјеле гдје су подигнуте цркве и манастири, долазимо до сазнања да су то Богом изабрани простори. Обично су то нека узвишена мјеста, која са светињом треба да подсјећају на Сион. Такође, светиње су ницале и на мјестима гдје су положај терена, клима и остали природни услови били од утицаја. Постоје разна предања о томе како су и зашто настајале цркве и манастири на одређеним мјестима. Многа та предања нам казују да су се тадашњим владарима – ктиторима, у сну или на јави, предсказивала та мјеста. Сваки ктитор је имао своје разлоге и мотиве. Овим проблемом су се бавили многи аутори. Код њих се углавном срећу два мотива: први је религиозне, док је други политичке природе.

Требиње се српским становништвом почело насељавати још у вријеме цара Јустинијана. Из тог времена и данас је присутно црквено и духовно насљеђе. Многе данашње цркве подигнуте су на темељима ранохришћанских богомоља.

На подручју требињске општине налазе се многе цркве из средњовјековног доба. Колико је православље било присутно кроз вијекове, говори и чињеница да свако село у Попову Пољу има цркву. У 15 села (рачунајући од Туља па ниже до Чавша) има 17 цркава, заједно са манастиром Завала.
Од врло старих храмова на подручју Требиња наводимо: храм Свете Недеље у Талежи (15. вијек), храм Светог пророка Илије у Голој Главици (1481. година), храм Светог Арханђела Михаила у Величанима (14. вијек), храм Светог Јована Крститеља у Жакову (15. вијек), као и храм у Горици посвећен Светом Георгију, који веже своје постојање из преткосовског периода.

У Ораху код Дужи је храм Свете првомученице Текле. Храм потиче из раних хришћанских вијекова. Вјероватно је срушен у вријеме темплара или Отоманске империје. Поред рушевина овог храма, са јужне стране, археолози су открили један много већи и много старији храм.

У Запланику је храм Светих апостола Петра и Павла. Народно предање свједочи да су овдје постојале насеобине из раних хришћанских времена и да је управо око наведеног храма било 28 цркава.
Много пута у историји је обнављан храм у Шћеници, који је посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице. Црква датира из раних вијекова хришћанства и по први пут је порушена у најезди Темплара.
По народном предању Бобана, најстарији храм цијелог подручја је Манастир Просјек, посвећен Воздвижењу Часног Крста. Овдје је народ исплео предање које се преноси са кољена на кољено, које каже да су „виле“ за једну ноћ саградиле цркву на Просјеку како би се Бог прославио. Ранохришћанске цркве су откривене и у требињском насељу Засад и на Вариној Груди.
Занимљиво је истаћи да је поред цркве Светог Јована Крститеља у Полицама пронађен надгробни натпис жупана Прибише из 1241. године и требињског жупана Грда из 1180. године, који представља најстарији откривени ћирилични натпис на подручју Босне и Херцеговине.
Поред вјерских објеката, свједоци давних времена су и средњовјековни градови Клобук, Мичевац, Перовића мост и мост на ријеци Сушици у Вучијој.
На подручју данашње требињске општине налазе се историјски значајни манастири.

Манастир Дужи, посвећен Покрову Пресвете Богородице, налази се у Шуми Требињској, идући од Требиња ка Дубровнику. Нјегово име се помиње крајем 17. вијека. У манастиру се налази честица Часног крста.

Манастир Дужи

Везано за овај манастир, помиње се једно чудесно исцјељење из маја 1847. године и то Сава Куштрова, родом из села Мркоњића. Наиме, он је био тешко болестан и непокретан 16 година лежао у манастиру. У манастиру је живио јер није имао никога свога, нити икаквог имања. Али, једног прољетног јутра те године, на опште изненађење Саво се појавио у цркви на јутарњој служби. Касније је причао да је претходне ноћи, као никада до тада, заспао тврдим сном. У сну му се указао један ђак који га је по имену зовнуо и рекао да устане и иде у цркву јер је оздравио. Дјечак му рече да је послат од Мајке Божије и да треба да благодари Нјој и Богу, као и да остане у манастиру до краја свог живота. Тако је и било. Од тада је Саво живио у манастиру више од 10 година потпуно здрав.

Манастир Завала спада међу најзначајнија средишта духовног и културног живота Херцеговине. Нема поузданих података о времену градње. Судећи по печату из 1271. године, може се закључити да светиња потиче из 13. вијека. Археолошка истраживања указују на постојање цркве чак и неколико вијекова прије.

Манастир Завала

Предање каже да је цар Константин саградио цркву. Икону пресвете Богородице је оставио на једном брежуљку званом „Петковица“ са намјером да ту буде задужбина. Међутим, икона се сљедећег јутра сама премјестила испред улаза у пећину на коју се наслања садашња црква манастира Завала, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Пошто се то догађало неколико наредних јутара, цар је одредио да управо то мјесто буде мјесто градње цркве.

Манастир је имао велики број духовника, црквених и народних вођа. У њему је ступио у монаштво Свети Василије Острошки и Тврдошки.

Манастир Тврдош је један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве. У старијим изворима помиње се као Богородичин манастир. Посвећен је Успенију Пресвете Богородице.

Манастир Тврдош

Према народном предању манастир су основали свети цар Константин и његова мајка Јелена. Потом, обнављајући га, манастир је градио краљ Милутин крајем 13. или почетком 14. вијека. У археолошким истраживањима пронађене су код манастира ранохришћанске грађевине са остацима фресака. У Тврдошу се налази света рука непознатог светитеља, највјероватније Свете Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке.

Петропавлов манастир је смјештен у Петропавловом пољу, југозападно од Требиња. На мјесту садашњег манастира археолошки налази свједоче о грађевинама из раног хришћанства, чак из 4. вијека.

Петропавлов манастир

У брдима изнад самог манастира налази се Пећина апостола Павла, у коју је, по предању, долазио Свети апостол Павле. Он је са својим учеником светим Титом крстио прве хришћане тадашње римске теме Далмације. Ова пећина је права природна црква у којој се, ко зна од када, његовао култ светог Павла. Историјски извори кажу да је пут којим су први хришћани ишли у Рим, пролазио управо преко подручја данашње Херцеговине. Сматра се да је један његов крак пролазио равницом испред саме пећине. Према записима светог Епифанија, свети Павле је у овим крајевима боравио 57, а свети Лука 58. године.

У унутрашњости пећине налази се базен са водом, за коју предање каже да је изузетно добра за кожне болести и женски тен. Вјеровало се да вода из Павлове пећине лијечи нероткиње. Старији су је препоручивали дјевојкама које се дуго не удају. Међутим, послије поређења историјских факата и археолошких открића, не може се рећи да се ради само о предању, јер постоје и научни докази!
Поред пећине, према народном предању, било је село. На то указују видљиви остаци зидова, а који су вјероватно из предримског или римског периода.

Херцеговачка Грачаница је манастир из новијег доба. На брду Црквина, у источном дијелу Требиња, некада се налазила црква Светог Михајла, задужбина краља Милутина.

Херцеговачка Грачаница

Градња Херцеговачке Грачанице, посвећене Благовјештењу Пресвете Богородице била је 1999. и 2000. године. Приликом градње, пронађени су темељи цркве чак из ранохришћанског периода, вјероватно из 4. вијека.