• Говорити о светости је немогуће без сусрета са светима. За ово поднеблје, рјечит је примјер Божијег угодника, Светог Василија.

Име светителјево не помиње се сједећи, а често се из страхопоштовања само замијени ријечима: „Слава му и милост“, а и у добру и у злу вјерни само каже: „Свети оче Василије, моли Бога за нас!“
Мјесто рођења Светог Василија (свјетовно име, Стојан Јовановић) је село Мркоњићи, Попово Полје, код Требиња, у Херцеговини. Мркоњићи се налазе негдје на тридесетак километара, односно на половини пута између Требиња и Љубиња.

Свети Василије Острошки

Прошао је Свети Василије свој пут у монашком и владичанском животу од родног Попова Полја, манастира Завале и Тврдоша, Мишлјена (код Љубиња) и преко многих других светиња до манастира Острога. Часне мошти Светог Василија налазе се у Манастиру Острог, код Оногошта (Никшића). Цјелокупно свето тијело има дар чудотворења за свакога онога који са тврдом вјером иде код њега и тражи помоћ! Небројена су чудеса која је учинио и која чини Свети Василије, која су записана или која се кроз предање преносе са колјена на колјено. И знајући за Нјега и за светост Нјегову, ко још може да каже да Бог не постоји и да не постоји живот послије овога живота?
На мјесту гдје се по предању налазила Светителјева родна кућа, налази се и дан данас огромна кошћела. Вјерује се да је никла оног јутра 28. децембра 1610. године када се Свети родио. На згаришту родне куће Светог Василија, прије непуне двије деценије саграђена је црквица у част Свецу.

Храм посвећен Светом Василију

Поред цркве Светог Николе у Мркоњићима налази се гроб Анастасије, мајке Светог Василија. Мјештани села Мркоњићи тврде да сваке године у одређени дан један чудесно топао сунчев зрак пада са небеса на гроб мајке Светог Василија.

Кошћела у Мркоњићима

А гроб је пронађен на веома необичан начин. Цитирамо „Време“ од 18. септембра 1937. године, које је донијело из Требиња сљедећи извјештај:

„Осамдесетогодишњи старац Трифко Милутиновић, угледни домаћин из села Мркоњића, подиже у близини православне цркве велики камени споменик мајци Светог Василија Тврдошког и Острошког, која је, како је познато, умрла у родном селу Св. Василија, Мркоњићу. Међутим, за њен гроб се све до скора није знало. Тај гроб пронашао је стари Милутиновић.
– Прошле године (1936), прича старац, одмах после Светог Василија, пошао сам рано у свој виноград који се налази у близини цркве, с намјером да га оградим каменом. Када сам био поред цркве, сусрео ме један стари калуђер кога никада до тада нисам видио. Поред њега је стајао и један дјечак од осам година. Када сам дошао близу, калуђер ми је назвао “Добро јутро” неким чудним гласом, а затим ме упитао да ли је то село Мркоњић и да ли је то стара православна црква. Ја сам потврдио и он ме је тада позвао да ми покаже гроб мајке Светог Василија Острошког. Без ријечи сам пошао. Кад смо стигли до цркве он ми је рекао: “Ево ово је, запамти, гроб мајке Светог Оца Василија”. Док сам разгледао гроб и крст, калуђера је нестало…
И други селјаци виђали су тога калуђера, како обилази око гроблја и око цркве. Финансијски подпрегледник г. Петар Милошевић такође тврди да га је и он сусрео.
Послије овога старац Трифко Милутиновић је одлучио да на гробу мајке Светог Василија Мркоњићког, Тврдошког и Острошког подигне споменик.“
Из новије историје наводимо догађај када је Свети Василије походио свој завичај мјесеца маја 1996. године. Долазак моштију Светог Василија у родну Херцеговину десио се послије 325 година од преставлјења у Господу. Понесен је пут Херцеговине, до Требиња и Попова Полја. Судионици овога времена свједоче о незапамћеном дочеку Свеца, којег је дочекало преко 100.000 вјерника и који су Га читавим путем дочекивали. Поред лјуди, и птице и животиње су разиграно дочекивале свога Господара. Велико чудо је остало забилјежено, како је један усамлјени коњ, без јахача, спустио се са брда и ишао поред литије.
Дошао је Светац до Саборног храма у Требињу, па у манастир Тврдош, преко родних Мркоњића и посјете гробу своје мајке вратио се натраг пут Црне Горе, Никшића и Острога.

МИТРОПОЛИТ ЛЕОНТИЈЕ

Наставлјајући причу о духовном, црквеном животу землје коју данас зовемо Херцеговином, долазимо до помена владике Леонтија. Свједочанство је из послједњих дана и везано је за мостарски Саборни храм, посвећен Светој Тројици.
Први српски Митрополит послије грчких владика на катедри Захумско – Херцеговачке Епархије био је Митрополит Леонтије Радуловић (1835-1888). Рођен у Попову Полју са свјетовним именом Лука, прошао је трновити свештенички пут до владичанског поставлјења. Умро је 12. октобра 1888. године и сахрањен у Саборној цркви у Мостару. Приликом ратног рушења Саборног храма, оштећена је и гробница Митрополита Леонтија. Међутим, седамнаест година послије, када је дошло вријеме да се почиње обнавлјати Саборни храм у Мостару, 13. новембра 2009. године извршена је есхумација првог српског митрополита. Отворена је већ нарушена гробница која је била изложена годинама атмосферским утицајима. Након 130 година од сахране указало се нетрулежно тијело Митрополита Леонтија!

СВЕТИ ПЕТАР ЗИМОЊИЋ

Митрополит Петар Зимоњић

Причу о владикама херцеговачким, завршићемо са свештеномучеником, гатачког поријекла, светим Петром Зимоњићем. Али, овдје вријеме не стаје. Било их је и послије, има их и сада, а долазе и нова времена и долазе нови Божији служителји.
Након херцеговаког митрополита Леонтија Радуловића, на трон би поставлјен архимандрит Серафим Перовић, познати борац за слободу српског народа, а послије њега митрополит Петар Зимоњић (свјетовно име Јован; 1866 – 1941).
Кнежевићи – Зимоњићи живјели су у гатачком мјесту Луковицама још у доба Херцега. Зло доба утиче на њихове миграције, да би поново у 17. вијеку населили се у гатачком крају, тачније у мјесту Гарева.
Име Зимоњићи, по предању, добили су по претку Ристу Кнежевићу, који је приликом градње куће подигао врло тежак камен и добио надимак Зимоња. Зимоњићи су вијековима била свештеничка породица.
Свети Петар Зимоњић, син познатог гатачког војводе и јунака херцеговачког, свештеника Богдана Зимоњића, дочекао је ослобођење Херцеговине од вјековне туђинске власти.
Као и његов отац, живот је везао за историју српског народа. Богдан се истакао у „Невесињској пушци“ 1875. године и добио титулу војводе. Умро је у своме селу Пусто Полје код Гацка, а сахрањен поред цркве Светога Духа у селу Гареви.