Ко је год прошао кроз Билећу, а није имао прилике да се упозна са историјом ове варошице, сасвим сигурно би се запитао “Чија ли је ова Велика зграда. Од кога је вакта”, мислећи при том да на зграду у самом центру града а чија се грандиозност може најбоље видјети са трибина билећког фудбалског стадиона.

Фото: Билећа онлајн

Жуто обојена зграда некада је била Мерћепов млин. Зграда у продужетку, коју је поклонио Владимир Мерћеп, била је Соколски дом. У продужетку Соколског дома, послије ИИ свјетског рата, надозидан је дио зграде (чији је кров урушен) за потребе КУД „Владимир Гаћиновић“.

Одласком породице Мерћеп из Билеће млин су купили Лазар Гњато и Лазар Јокановић. Послије ИИ свјетског рата комунистичка власт им је национализовала имовину.

Владимир Мерћеп је био велики привредник и патриота. Имао је у власништву парни млин, биоскоп и фабрику сода воде, као и велико имање у Дабарском Пољу. Настојао је да у Билећу доведе жељезницу која би ишла кроз сами град, поред његових објеката.

Мерћепови млини су током рата оштећени, али су уз мање поправке одмах прорадили, посебно захваљујући мајстору Махмуту Ђапу. Чим се покренуо велики челични замајац, почела је да ради читава трансмисија каиша који су снагу мотора преносили на сита. Народ је навалио са свих страна, из Херцеговине и Црне Горе. Мљело се даноноћно. Све је трајало неко вријеме, док је било резервних дијелова и нафте. А онда опет у воденице на Требишњици и Парежу, да би локва, окружена каменим зидом обраслим бршљаном, поново успављивала град крекетом жаба. Тад се родила идеја и потреба да се у Билећи започне прва велика инвестиција, изградња силоса, а затим парног млина.

Организација „Соко“ у Билећи се одлично развијала. „Соко“ је најприје своје функције обављао у сали у малом војном логору у граду, а потом у Кукића кући. Мерћеп је поклонио Соколу велику салу у објекту који је био намијенио за жељезничку станицу, која је требала ту да буде. Ова велика сала је сасвим задовољавала потребе Сокола.

И градско купатило било је смјештено у Соколани и радило је једном седмично. Имало је туш-кабине, а вода је наизмјенично била час топла, час хладна. Ту је био и државни клозет, за оне прилике пристојан, са двије кабине, водокотлићима и писоаром.

Владимир је имао и биоскоп који је закупио Петар Капор, а апаратуром је руковао неки Рус кога је народ звао Јакуб паша, јер је на истог много личио. Дотадашња сала и позорница ће се преуредити послије рата, па ће бити омогућено боље извођење представа. Позорница је била дубока 12 метара, а широка 10 метара. Иза ње је било седам соба за потребе глумаца и гардеробе. Драмски студио имаће своје просторије, а посебно и музички студио. Испред позорнице било је удубљење за оркестар, а са стране позорнице мале ложе за техничке радње (звук и расвјета).

Након рата, у Билећи су се нашла три грамофона. Два предратна на ручни погон и један на струју и тридесет плоча. Вјероватно ратни плијен. Прва два су нестала, а трећим је била задужена Разгласна станица. Све плоче су биле са натписима на страним језицима. Соба у којој је била смјештена Разгласна бијаше чувана као да је у питању највећа државна тајна. У њу је могао да уђе само киноапаратер, задужен за музику и читање обавјештења и још двојица непознатих људи. У сусједној соби су одржаване пробе музичке секције КУД „Владимир Гаћиновић“.

С друге стране локве био је слободан простор на коме је први пут педесетих година прошлог вијека гостовао путујући циркус с рингишпилом и разноврсним пратећим садржајима као што су: гађање дршке руже из ваздушне пушке, набацивање карика на разне флаше са жестоким пићем и соковима и друге пригодне награде. Рингишпил је тада радио на ручни погон, па су се старија дјеца смјењивали гурајући десет кругова у трајању три минута, да би зарадили једну бесплатну вожњу.

Рингишпил се није дуго задржао пошто је некакав момак с презименом Тркља из Подосоја у току једног поподнева освојио све награде на стрелишту и карикама и опухао све поклоне. Газда је нудио да га у замјену за освојене поклоне „спријатељи“ с атрактивном дјевојком из њихове породице и да постане њихов члан будући да је добар стријелац. Овај, наравно, није пристао.

Иза Мерћепових млина и Соколане налази се стадион ФК „Херцеговца“. О оснивању и развоју нашег „Хеа“ већ смо писали, па ћемо само напоменути да су стадион изградили ибеовци, односно, управа Казнено-поправног дома у склопу билећког логора које је договорила изградњу новог стадиона у замјену за земљиште које се налазило уз саму касарну.

На једној од претходних сједница нашег Парламента било је ријечи о продаји Мерћепових зграда.

Билећа Онлајн

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.