ПИШЕ: Александар Јовановић

По приповедној слици света и људских судбина у њему, по свести о књижевностима и задацима моје је постављао своме писању, Григорије Божовић је далеко најзначајнији писац Старе Србије. Вредности његовог дела није могла да науди ни чињеница да оно пола века (од Другог светског рата до деведесетих година) није било присутно у историји српске књижевности, ни у свести њених читалаца. Јер, идеолошка осуда аутора обухватала је и његове књиге које не само да нису прештампаване, него нису ни помињане у прегледним текстовима и књижевним историјама, да се и не говори о засебним целовитим тумачењима.

Григорије Божовић је рођен 1880. у Придворицама, Ибарски Колашин. Потиче из угледне породице кнезова, учитеља и и свештеника. Основну школу завршио је у Колашину, богословско-учитељску школу у Призрену и литерарни одсек на Духовној академији у Кијеву. Од 1905. Године предавач је српског језика и црквеног права у призренској Богословији, затим у Битољу, а потом посланик Народне скупштине Срба за Битољ. Због послова српске пропаганде борави, дуже или краће време, у Солуну, Скопљу и Приштини. Јуна месеца 1912. видећи да прети рат, прелази у Србију да би се ускоро, са српском војском, поново вратио у Призрен. У ослобођеној отаџбини, због критичког разматрања прилика у школству и администрацији Јужне Србије, бива отпуштен из државне службе. Ускоро, бавећи се политиком, постаје секретар призренске општине, а затим и њен председник. У повлачењу током Првог светског рата Божовић је ухапшен и интерниран у злогласни Нежидерски логор у Мађарској. Након рата окружни је начелник у Подгорици, инспектор у Министарству социјалне политике, народни посланик у Уставотворној (1920) и Народној (1925) скупштини. После априлског слома 1941. године склања се у Пљевља, а 1944. Преко Цетиња, Скадра и Рашке, долази до Ваљева. По доласку партизана у Ваљево, Божовић је ухапшен, одведен у Београд и стрељан под оптужбом да је сарађивао са четницима и Италијанима (вест је објављена у Политици 4.1.1945. године).

Григорије Божовић је почео да пише још као ђак у Призрену, а прве радове је објавио у  Цариградском гласнику (1898), Голубу (1899),  и Новој Искри (1905). Поред више књига репортажа и записа, сабраних углавнм из Политике, објавио је следеће збирке приповедака: Из Старе Србије (1908), Приповетке (1924), Приповетке (1926), Робље заробљено (1930), Тешка искушења (1935), Под законом (1939), Неизмишљени ликови (1940) и Приповетке (1940). Године 1990. Гојко Тешић је приредио Божовићева Изабрана дела (приповетке и путописну прозу) у три тома.

Божовић је (изузимајући прву књигу) приповедач међуратног раздобља. Писао је у складу са задацима које је себи поставио: да забележи живот и страдања српског народа од турских и арнаутских зулума, а у оквиру најшире схваћене реалистичке поетике и књижевне традиције на коју се наслањао. Тачније, за њега се може рећи да је постреалистички писац, под условом да се овај термин, ослобођен сувишне вишезначности, односи на писце 20. века који се, не лишавајући се сасвим искуства модерне литературе, опрдељују за традиционалнијиа приповедања.

Његове приповетке су тематски усредсређене на просторе Старе Србије (Косово и Метохија) и једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао. Од Рашке (турски: Санџака) до Битоља и од Копаоника до Призрена – како су говорили старији критичари – крећу се његови јунаци: трговци и комите, народне вође и пркосне жене, уплашена раја и обесни потурчењаци. Временски, приповетке бележе понајвише период на крају прошлог и на почетку овог века: једно царство слаби и узмиче, друго још нема снаге да поврати своја заветна места. Две вере (хришћанство и ислам) и неколико нација (Срби, Турци, Грци, Арнаути, Бугари) ускомешали су се, непрестано се сударају, а опет осуђени су да живе заједно, на истом простору. Не без разлога, многи од Божовиићевих јунака понављају – с надом или у очајању – Његошеве стихове: „ У крв ће нам вјере запливати, / биће боља која не потоне“.

Божовићеви ликови су двоструко одређени: индивидуалним склоностима и националном припадношћу. Њих, са једне стране, притискају национални и верски идеали које треба (и морају) да следе, са друге, потреба за преживљавањем и опстанком, са треће, ирационално и нагонско, што као неки тајни знак носе у себи. Живећи на просторима премреженим различитим верама и законима, односно различитим системима вредности, они нису могли да остану сасвим своји, још мање да прихвате туђу природу и обичаје, превише опрезни у страху да не изгубе главу или, бар образ. У животу Старе Србије није било отовореног рата, али ни правог мира: убиства, крвне освете, отмиице, преверавања смењују се са, знатно ређим, подвизима, заштитом нејачи, праштањем противнику. Простор је то који живи по својим тамним и тешким законима – не хајући много за појединачне стрепње и надања.

Нико није тако успешно као Божовић описао ове тешке и тамне законе. Његове приповетке, најбоље међу њима, све време говоре како нема изласка из затвореног косовског круга смештеног у просторе између трпљења и освете, да се подједнако плаћа и остајање у њему као и покушај искорачавања из њега, да се доброта, по правилу, кажњава, а зло се увећано враћа. Попут приповедача из „Чудног подвижника“ и главног јунака који непрестано понавља да је Косово, а не он, криво, Божовићево дело сведочи о просторима који поништавају сваку разлику између историје и географије: ти простори човека непрестано изневеравају и увек изнова призивају себи, чинећи га располућеним и присиљавајући га да непрестано бира између етике и опстанка.

У књижевноисторијском смислу посматрано, Григорије Божовић пишући о Старој и Јужној Србији није само допринео проширењу културне области српске, како је то у својој Историји нове српксе књижености нагласио Јован Скерлић, него је створио књижевни  свет у којем се сударају различите верске и националне тежње, тим искључивије што се налазе на истом простору и на периферији заједница којима припадају. Свет састављен од два непоправљиво завађена света. Тако гледано, Божовићеве приповетке могле би да буду ( више тематски него вредносно) онај тренутак у еволутивном току српске књижевности који од Боре Станковића води ка Иву Андрићу и, даље, ка савреемним писцима. Иако је једним делом стварано истовремен са Андрићевим, Божовићево дело логички претходи Андрићевом, а оба нам – свако на свој начин – причају давно познату причу о проклетим авлијама, издељеним, невидиљивим а чврстим границама, о звонима супротстављених цркви у истој касаби, од којих свако избија у посебно време, о ћупријама на Дрини и на Бистрици које се непрестано прелазе а никако не могу сасвим да се пређу, о расцепљеним ликовима који трпе притисак помереног света. Ове приповетке својеврсна су косовскометохијска хроника.

У овај избор увршћено је девет међу најбољим Божовићевим приповеткама. Додуше, три са самога врха („Таваидска напаст“, „Злате из Слатине“ и „За верата“) изостале су због природе и ограничења овог избора именованог његовим насловом. Одабране приповетке показују најбоља својства ауторовог поступка и широк распон људских судбина у овоме делу. Све су написане у трећој и четвртој деценији овога века, а поређане су тако да у њима могу да се прате наши индивидуални и колективни ломови од живљења под иноплеменицима до (како смо дуго мислили) коначног ослобођења 1912, односно 1918. године.

Приповедачко дело Григорија Божовића, ових девет приповедака нам то показује, јесте драгоцено културно и књижевно сведочанство о животу и искушењима српскога народа на једном од његових најтрагичнијих простора. „А дужност је читалачке публике да се најзад истински обавести о лепоти и слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад недоступном кршу, створио г. Гриогрије Божовић“ – писао је поводом Божовићевих Приповедака из 1924. године  Станислав Винавер. Приповедач Југа, крвавога и жалнога, његових сукоба, тамних нагона и пригушених чежњи, Григорије Божовић својим најбољим остварењима сведочи како се прошлост непрестано продужава у будућности и како нас је данас – у години која је и више него крвава и жалосна – поново притиснула тамна сенка несреће која је све време била пред нама.

октобар 1999.  године