УВОДНА НАПОМЕНА

Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)

Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на  период  Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле. 

Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши,  неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата. 

 

Поп Богдан А. Зимоњић (1813-1909), српски војвода – портрет из новосадског листа „Орао“ из 1876. године. sr.m.wikipedia.org

Један од највећих горостаса у новијој херцеговачкој историји, то је војвода поп Богдан Зимоњић. То није војвода гатачки, но војвода херцеговачки. Он припада старој породици Кнежевића, па су се доцније прозвали Зимоњићи. Богдан је син попа Аћима, који га је научио псалтир и часловац, а што је доцније још боље утврдио у манастиру Пивском. Запопио се у Манастиру од владике Фанарјота.

Војвода поп Богдан био је човјек висок, широких рамена, правог стаса, велике, нарочитe шаке са дугим прстима, носа кукаста, високог зализаног чела, дугих образа са истуреним јагодицама, са дугом брадом, а у својој младости перчином. То је био човјек хитрог, крупног хода, одличан пјешак као и јахач. Прелијепо га је било видјети на своме коњу Лабуду, кад језди пољем гатачким. Мало је гуслара било равних попу Богдану, уз то је био пун прича и анегдота јуначких и шаљивих, као и шала и доскочица. У причи је био истинит и објективан без много хвале и разметања, што није одлика његових Гачана. Војвода је био ненаметљив, природан и приступачан грађанину, сељаку, чобанину, владици и владару. Он је био одличан домаћин и радник, јер је сам орао и косио, а имао је код себе и трунку поповске лакомости и себичности. Али поред свега он  је много помогао људе у животу и морално и материјално. Војвода поп Богдан био је на дивану одличан бесједник, а на крвавом мегдану јунак и војсковођа.

Поп Богдан у свим догађајима свога краја истицао се као првак. Са Омер Пашом, поп је имао усмен споразум да удари са рајом на све комшије муслимане, ако оду помагати бегове против царског низама и султанових реформи. Зато је добио обећање од паше да ће помоћи народу и аграру. Са Дедагом Ченгићем посвађао се, јер се није хтио примити за јузбашу гатачког. Брњачке године кад су ратовали између себе херцеговачки са босанским муслиманима, изабрала је раја попа Богдана за свог старешину. У овом боју на Брњцу поп се истакао својом ратном вјештином и својим личним јунаштвом. Доцније, то га је препоручило, да добије од Господара војводско звање. Дервиш Паша осудио је на смрт попа Богдана, те он буде стрпан у Мостарску Кулу. Ту би му и кости струнуле као и попу Крсту Копривици из Бањана да га није спасао руски конзул Безобразов.

Пуштен из Куле на слободу поп Зимоњић отишао је руском конзулу да се захвали. Том приликом конзул му је рекао: „Попе Зимоњићу, пуштам вас овог пута из Куле, а ако вас Турци још једном затворе, ја вам не могу помоћи. Сад се сналазите како сами знате“. Вративши се у Гацко из дана у дан све му је живот тежи био. Посљедњу службу ослужио је у цркви у Самобору на Св.Саву. По завршетку службе истакнутим првацима рекао је: „Чувајте се и борите се браћо како знате, мени опстанка међу Турцима нема“.

Након овога Зимоњић иде својој кући, поручује својим шурацима Копривицама у Бањане да дођу са коњима, да му ствари потоваре као и стоку потјерају.

Поп Богдан Зимоњић запали своју кућу у Малој Гареви и одметне се у Црну Гору. Војвода Богдан помогао је Црногорце против Турака 1852.год. и 1862.год. и од посљедњег рата до 1878.год. стално је живио са породицом на Грахову, а имао парохију на Тупану и Бањанима. Војвода Богдан учествује као један од првих вођа у два Херцеговачка устанка. О њему пишу многе стране новине, нарочито руске. Због својих великих личних заслуга он постаје херцеговачки војвода и црногорски сенатор. Ниједан од херцеговачких првака и вођа није имао зрелије политичке идеје од Богдана Зимоњића. Он никад није хтио да чује и да зна за аутономију Херцеговине под турском управом, но је радио и проповиједао политичко уједињење Херцеговине са Црном Гором. Јавно је говорио да Херцеговина нема живота без Црногораца. То је тако ишло, све до повлачења политичких граница између Црне Горе и Аустрије послије Берлинског конгреса. Силом политичких прилика војвода се Богдан мијења. Настаје политички прелом у његовом животу. Дио кадилука гатачког као и родно мјесто војводе Зимоњића припало је Аустрији. Вративши се, послије ратовања и емигрантског живота из Црне Горе на своје попаљено и опустошено огњиште, сад се требало поново кућити. С ону страну Влашког Пута, истурене према српским селима, биле су двије муслиманске куле са читлуцима око себе, и то на Пустом Пољу Софте Тоновића, а на Пржинама Мухарема Тановића. Они су се били ријешили да куле са земљом продају, али за здраву пару, срму и злато. Војвода немајући пара, удружи се са богатим трговцем Пиљом Манојловићем из Чарађе. Њих двојица купе обадвије куле са читлуцима и војвода се настани у кули на Пустом Пољу, а Манојловић узме Објешеник. Ту је војвода држао најамнике, бавио се пољопривредом и сточарством држећи на свом имању око педесет говеда. То је тако ишло све до Улашког устанка.

Руски панслависти и славенофили и службена Црна Гора хтјели су да се подигне устанак у Херцеговини. По том плану одмеће се од аустриjске власти у планину Стојан Ковачевић, затим војвода Тривко Вукаловић у Зупцима, па командир Никола Вујовић, Мрдак Лубурић и Лука Дангубић у билећком кадилуку. Али сви ови људи нијесу могли подићи устанак. То натјера руског посланика на Цетињу Аргилопулова да се обуче као радник и дође у Мостар, гдје се састане са унапријед утврђеним планом са Пером Тунгузом. На овоме састанку одлучено је да се подигне устанак. И он се подигао у Улогу. На глас улошке пушке диже се на оружје против шваба: Загорје Фочанско, Површ Невесињака, Кривошије, Зупци и Билећани, а Гачани мирују, не подижу се на оружје. Вође православних Срба у Гацку војвода поп Богдан Зимоњић и командир Никола Гргур нијесу за устанак него против устанка и исто тако и вође муслимана. Усљед тога Гачани мирују и њихова је граница према Црној Гори посједнута са аустриском војском. То устаницима много наноси штете, а тако исто и службеној Црној Гори која управља са устанком преко војводе Маша Врбице и војводе Шака Петровића. Господар љут на војводу Зимоњића наређује војводи Шаку Петровићу-Његошу да пошаље писмено наређење вођама устаничким да се војвода Богдан убије. Писмоноша и повјереник војводе Шака, Обрен Рњез са писменим наређењем да се војвода убије и кућа његова сруши до темеља, нашао је вође устаничке на Моринама. Када се наређење вођама прочитало војвода поп Петар Радовић рекао је: „Док се ми мрзнемо по овим снијежним планинама и бојеве бијемо са Швабама, дотле војвода Богдан вино пије, а печење једе са швапским официрима и служи им да се наш устанак угуши. Зато га треба убит’, а кућу му срушит’.“

Сали ага Форта рече: „Наређење Књажево преко војводе Шака мора се извршити“.

Војвода Трифко Вукаловић и саборци, Никшић, 3. септембар 1887. (Перо Тунгуз је други слијева у горњем реду) sr.wikipedia.org

Перо Тунгуз рече: „Наређење се мора извршит’.“ Тако је био принуђен рећи јер је ту био присутан повјереник Обрен Рњез.

Војска устаничка кренула се са Морина у правцу Гацка да поступи по наређењу. Но како ни Форта, ни Радовић нијесу познавали планине куда треба ићи до Пустог Поља, то је препуштено старом харамбаши Тунгузу да он води. Водећи војску преко планина Тунгуз размишља сам у себи и са мислима се бори. „Зацијело, војвода Богдан устанку много зла чини што није подиг’о Гачане на оружје против Шваба, он је са тим затворио границу устаницима према Црној Гори, а војвода к’о гласовит човјек задржава неодлучне наше сељаке да се не дижу на устанак. Али поред свега убит’ војводу Богдана значи убит’ највећег свог пријатеља из доба ратовања против Турака; убит’ војводу значи смакнут’ свог добротвора који ме је сачув’о од пријеког војног суда Војводе Петра Вукотића кад сам хтио са дружином да проширим устанак из ‘Ерцеговине на Гласинац и Романију; убит’ војводу значи убит’ хранитеља мога оца Лазара који га је ‘љебом на’ранио кад је побјег’о испред турског ножа, борачких зулумћара, који су кренули да свете Турке које сам ја на Моринама потук’о; убит’ војводу, јер неће устанак, а ко зна ко је у праву, или војвода, или ја са мојом дружином; убит’ војводу Богдана, не војводу ‘ерцеговачког, но косовског, није само осрамотит’ себе, но и сву нашу историjску прошлост. То Тунгуз не чини, по цијену свога живота. Србин је убио вожда Карађорђа, Србин је убио кнеза Михаила Обреновића, Србин је убио књаза Данила Петровића-Његоша, али Србин ‘Ерцеговац неће да убије војводу Богдана Зимоњића. Пред писмоношом и повјереником Обреном Рњезом каз’о сам да пристајем на војводино убиство, а он ће то казат’ на Цетиње, и то је за мене оправдање да сам поступио по наређењу, а ја ћу све то изиграт’. Нећу да идем пријечцима, но ћу завест’ војску завијутцима, тако да са војском панем у свануће у Гатачко Поље. А ту се утаборила швапска војска са топовима и ми са њом не смијемо у равници ступит’ у борбу. На тај начин војвода је спашен као и наш образ.“ Тако Тунгуз идући пред војском преко планина мисли и планира, а тако се у ствари и догодило, јер се на Војводу и Гачане около њега није ударало. По свршеном чину Сали ага Форта рећи ће Тунгузу: „Мој Перо, врана врани очи не вади.“

Улошки је устанак угушен након полу године војевања, Улог је попаљен, само је у њему остала џамија са голим зидовима и мунаром која је штрчала ка небу. Да би се Аустрија осигурала у том крају, она је почела подизати војно-жандарске касарне у Улогу, Обрњи, Клињи, Брњцу и Плужинама.

Црква у Улогу (www.nevesinje.fuzija.rs)

Улог је некад био шехер па га је колера уништила. Турски путописац Евлија Челебија пише да је у Улогу било шест џамија, доста дућана и кућа. И данас се у Улогу налазе остаци калдрме, чункови водовода у земљи и корита од амама као и темељи порушених џамија и кућа. Па чак и данас имена неких мјеста доказују да је ту некад била варош као: Царине, Касапуша, Бостан и друга мјеста. Често би се у овоме крају вршиле аустриjске војне маневре. Једна би војска наступала од планине Црвња и висоравни Морина а друга од Зелен Горе и Загорја. Обадвије ове војске састале би се у Улогу и у току горње Неретве.

*Угушење Улошког устанка извршено је под управом поглавара војно-цивилног за Босну и Херцеговину Јохама Апела, старог опробаног хусарског официра и ратника, који је у рату против Талијана изгубио око и постао носилац ордена Марије Терезије. Отуд Давид Штрбац у Кочићевом „Јазавац пред судом“ спомиње ћораву владу, а то је алудирање на Апела у влади са једним оком. Поглавар земље Јохан Апел управљао је дуго година Босном и Херцеговином и често је пута вршио велике маневре по планинама босанско-херцеговачким. Кад је поглавар Апел прослављао шездесетогодишњицу свога живота и рада изабрао је Улог за мјесто прославе. На Луци Тунгузевој покрај саме Неретве направљени су славолуци, куда има слављеник да уђе, слегла се сва војска босанско-херцеговачка која је узела учешће у маневрама, били су позвани да присуствују прослави сви истакнути људи из земље. Пуцале су пушке и топови да су све околне планине јечале а небо се проламало, брави су се пекли на многим ватрама, а војска је играла, пјевала и веселила се око подигнутих шатора. *1

Сердар Перо Л. Тунгуз (1840-1919), српски хајдучки (невесињски) харамбаша. sr.m.wikipedia.org

Тежња Српског народа за слободом и политичко-војнички интереси Аустро-Угарске монархије нијесу се подударали, него, напротив, косили. Отуда је Монархија била непријатељ Срба. Али са Монархијом управљала је културна аустроугарска класа која је знала и умјела цијенити и поштовати људе од заслуга и вриједности. Ето, ти разлози, руководили су поглавара Апела да позове на прославу војводу Богдана Зимоњића који је дојахао на свом хату Лабуду. Спуштајући се, поглавар Апел са својом свитом од Зелен Горе преко Пискавица на Улог прешао је мост на Неретви. Да дође до своје подигнуте трибине на врелу Царевцу, морао је да прође између двије куће Тунгузове подигнуте поред самог моста. Те су куће биле својина Ђока и Благоја Тунгуза, рођене браће Перове. По угушеном устанку кад су се вратили из Црне Горе, гјде су пребјегли да главе спасу, пали су на Перову Луку као погорелци без игдје ичега осим голе душе. Ту су саградили двије поземљуше, брвнаре, сламом покривене са огњиштем на сред куће, веригама изнад и чађем по слами. Са својим синовима живио је и њихов отац стари Лазар који је тада имао преко деведесет година, али се старац још добро држао и тјелесно и духовно. Испред самог доласка поглавара Апела један од синова позвао је старог Лазара да изиђе пред кућу и поздрави поглавара кад испред куће наиђе.

– Не желим, мој сине, крвника ни очима видјет’, а камо ли му клицат’ живио.

У овом моменту наишао је поглавар испред куће и обавијештен унапријед од других да је жив отац Перов, запитао је:

„Гдје је отац, Пера Тунгуза, и ако је у кући нека изађе“?

Стари Лазар, на позив, изашао је из куће, мало се поклонио са потпуно ћелавом главом и очекивао је шта ће га поглавар питати.

– Колико имаш година стари?

– Преко деведесет, господине поглаваре, одговори старачким гласом Лазар.

– Да ли добро чујеш и видиш?

– Добро и чујем и видим и здрав сам у мозгу, одговори стари Лазар.

– Јеси ли и ти дигао пушку противу нас у овом устанку као твој син Перо?

– Ја нијесам, јер сам стар, а јесу моји синови, поред Пера, још Ђоко и Крсто, одговори Лазар.

– Па зашто су се борили твоји синови?

– За слободу, господине поглавару, јер ко нема своје слободе, породице, куће и поткућице, тај је роб, а не човјек.

– Па што не успијеше у предузетом послу? Запита поглавар.

– У борби остасмо сами. Не помаже, к’о што смо се надали, ни Црна Гора, ни Србија, ни Русија, ни Турска. Зато падосмо пред Швабом на кољена и сад смо послушна и покорна ћесарска раја к’о што смо били  за вријеме Турака.

– Нема стари, више раје. То је некад било, а сад смо сви једнаки.

– Господине поглавару, Апеле, све нас на овој земљи раздвоји, и у ничему нијесмо равни, само у једној јединој ствари.

– У чему смо то равни, стари?

– Равни смо у смрти, одговори стари Лазар, што ти, господине Апелу, једног дана мораш умирјет’ у Сарајево, или у Беч, к’о и ја на Тунгузовој Луци.

Овакав отворен разговор поглавара и старог Лазара, присутан је народ одобрио, али је запрепастио његове синове Ђока и Благоја.

– Јадан ђеде, ти са поглаваром земље говориш к’о са нама поред огњишта, а знаш ли, болан, да ћеш бит’ објешен поред моста за оне изговорене ријечи.

– Знам ја то, моја ђецо, одговори стари Лазар, али ако бидем објешен поред моста на Неретви бићу мученик Лазар, а ако умрем поред огњишта свак ће ме убрзо заборавит’ к’о да се нијесам ни рађ’о.

Поглавар Апел чувши ове искрене и отворене одговоре мало се насмијао и његова пратња ободе коња мамузом и пође ка подигнутој трибини, а за њим сва остала пратња.

Дошавши на трибину и заузевши своје мјесто посматрао је поглавар како се врста народна коњица код врела Царевца да учини почасну трку у част слављеника. Ова трка није, као што су друге трке, које се врше ради новчаних награда, али ради брзине коња и вјештине јахача. Ово је трка народна у част слављеника. На коњима су најистакнутији, домаћи људи, из Босне и Херцеговине за вријеме тога режима. А пред свима је војвода поп Богдан Зимоњић на своме коњу Лабуду.

Парадна трка кренула је, а на двадесет корака напријед јахао је војвода Богдан. Одједанпут коњ под војводом застао је и није хтио напријед крочити. Један бег Ченгић пројахао је на коњу испред војводе и хтио је да он води трку. Угледавши то поглавар Апел наредио је свом ађутанту да трчећим кораком јави бегу Ченгићу и осталим коњаницима: „Војвода нека иде напријед, а сва господа позади њега.“ Тако је и било. Коњаници су пројахали испод брда до потока Требуше, па окренули поред Неретве док су дојахали до трибине и поздравили слављеника.

Одговарајући, слављеник Апел на поздравне говоре између осталог и ово је рекао:

*„Господо официри и народни прваци, имао сам и љепших и удобнијих мјеста да прославим своју шездесетогодишњицу, но што је ово забачено мјесто Улог. Али сам баш ово мјесто изабрао, што је овдје невјерни сердар Перо Тунгуз подигао устанак против наше домовине. Ми смо устанак у крви угушили, и тада као и увијек, наше су трупе показале, и онима у земљи, и онима ван земље, силу и моћ Аустро-угарске Монархије.“*2

Невесињски разговори
Данило Тунгуз Перовић

  напомена:   *1 и *2  Одељак из приче Сердар Перо Тунгуз Расојевић преузет из књиге