Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)
Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на период Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле.
Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши, неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата.
Погибија Турака у Бишини изазвала је читав преокрет у турској дипломацији. Ломила су се копља између Високе порте и мјесних власти у Херцеговини и Босни која средства треба употребити према раји. Сулејман бег Башагић, кајмекам невeсињски, Селим паша, командант херцеговачки, мутесариф санџаката херцеговачког Мустафа Нури паша и Дервиш паша, валија босанско-херцеговачки, заступали су мишљење да треба употребити репресалије према раји и убити у њој сваку клицу за буну. Висока порта била је противна употреби сваке силе према херцеговачкој раји, јер се бојала изазивања пожара на Балкану и његовог даљег ширења. Бишина је одлучила да се Висока порта придружи ратоборним домаћим елементима и да преко сарајевског валије нареди Селим паши да са регуларним трупама – аскером, крене против раје невесињског кадилука, у столачком кадилуку коласу Вели бегу и Шућри бегу, а у билећком кадилуку мајору Селим ефендији.
Устанак се све више ширио. Обухватио је сва српска села, изузимајући она села која су била измијешана са становништвом муслиманским. Турска је војска стално устанике нападала и искрцавала морем појачања на Клек. Цетиње је с почетка, не мијешајући се, пратило устаничке борбе са аскером и домаћим муслиманима који су се аскеру придружили. Службено Цетиње, увидјевши да устанак може бити силом војничком угушен, или се може у њ Аустрија умијешати и искористити га у своје политичке сврхе, оно се ријеши да устанак војнички помаже. Још је раније Црна Гора примила у своје границе сво херцеговачко робље из горње Херцеговине, као и Аустрија из доње. Цетиње се ријеши да службено према Турској буде неутрално, а да потајно помаже војнички устанак. Онo нареди, преко својих командира, да се добровољно јаве војници који желе поћи у Херцеговину и својој браћи помоћи у борби са Турцима за своју слободу. Истовремено, Господар постави катунског војводу Петра Вукотића за главног устаничког команданта са сједиштем у Грахову, а командира чевског Пека Николића-Павловића за команданта устаника и добровољаца у Херцеговини. Црногорски добровољци прозвали су се „јајошима“, што значи одметницима од црногорске власти и управе. Исто такво име добио је и командир Пеко. Црногорски јајоши са командиром Пеком на челу, много су помогли морално и војнички херцеговачким устаницима. Командир Пеко je на ратном пољу био главни командант херцеговачких устаника и црногорских јајоша. Као некадашњи четовођа по Херцеговини, он је добро познавао њене кланце и планине, као и саме Херцеговце. Због Пекове огромне улоге у ратовима и бојевима по Херцеговини да га опишемо. Пеко је био раста више од средњег, сабијена снопа, широк у прсима и раменима, главе велике и маркантне са несразмјерним, према величини главе, клемпавим ушима, чела велика, очију које су просто пробијале човјека са некаквом урођеном магнетском јачином и са носeм великим и орловским. У причи и разговору Пеко је био духовит и истинит, добар организатор и одличан војсковођа. Пеко је био међу дипломатама – дипломата, међу судијама – судија, међу војском – војсковођа, а међу хајдуцима и четницима – харамбаша. Ето таквог је Пека створило и указ му потписало Божије провиђење.
Јесен је и дан је ведар и лијеп. Шатор је команданта Пека разапет у Казанцима, а устаници и црногорски јајоши бију се по Гатачком пољу и около њега. Прегалаштво и јунаштво било је на страни устаника који заробе 70 Турака, и то 50 аскера а 20 муслимана башибозлука гатачког. При саслушању истих, један се јави да је Вукотић из Гацка. То заинтересује вођу Пека Павловића који нареди да му га доведу. Чим је Вукотић ступио пред Пека, он га је запитао:
„Ко си ти, заробљениче?“
„Ја сам, војводо, Осман Вукотић из Гацка, а моји су стари из Чева од Озрова кољена“, одговори заробљеник.
„И ја сам Чевљанин, Османе“, рече Пеко, „од истог кољена, па ево ђе се нађосмо к’о Чевљани, ја командант а ти заробљеник. Но слушај Османе Вукотићу, ти си потурчењак па се врати своме јату и својој прађедовској вјери“.
„Ја сам роб, војводо Пеко, и морете од мене радит’ шта ‘оћете, али ћу проговорит’ оно, што ми лежи на срцу. Да ти знаш какве сласти и уживања даје вјера пророкова, и ти би је пригрлио. Ја бик се прије раставио са животом, него ли са исламском вјером иако сам свјестан да сам потурчењак. Но те молим војвода, упути ме код мог амиџе, војводе Петра Вукотића, да му руку пољубим и да са њим проегленишем“.
„Што се тиче вјере, Османе“, рече Пеко, „ја сам се тобом шалио и испитив’о те колико си дубок муслиман. Мој Господар дао је проглас на Црном Куку да заробљене муслимане чувамо и поштујемо к’о своју браћу. А што се тиче твоје жеље да идеш до војводе Петра, упутићу те уз прве коморџије које иду за Грахово“.
Стигавши на Грахово, Осман Вукотић јавио се војводи Петру Вукотићу, главнокомандујућем устаничко-јајошке војске. Приступајући војводи Петру, Осман га је пољубио у руку и упитао: „Како си, мој амиџа?“
Војвода тренутно збуњен запиташе преко чибука заробљеника који је на глави имао велики црвени фес: „Ко си ти, Турчине?“
„Ја сам, војвода, Осман Вукотић из Гацка, син рахметли барјактара Ибрице, кога је посјеко харамбаша ‘ајдучки Перо Тунгуз код Сарука у близини Ерцегова врела“.
„А ти си, сирјаче, син покојног барјактара, па откуд овдје?“ рече војвода. Осман исприча како је заробљен, и како је био код војводе Пека, који га је по његовој жељи упутио на Грахово.
„Па добро, мој сирјаче“, рече војвода, „сада ми испричај по казивању твојих старих, како сте дошли са Чева у Гацко?“
Црква Светог Илије на Чеву (Фото: mapio.net)
„Драге воље, мој амиџа“, одговори Осман, па настави казиват’: „Момак Стеван Вукотић убио је једног Николића на Чево и побјег’о од крви у Гацко. Он се одмах потурчи и добије име Бајазит. Турци му дадну читлук, ожене га од Пашића из Муља лијепом Шерифом и к’о Вукотићу дају му још барјактарство. И моји су стари барјак носили пред Гачанима све до погибије мог рахметли баба“.
„Кад ти је погинуо отац“, рече војвода, „онај смиони Тунгуз скин’о је с њега одијело и оружје старих са Чева, Вукотића. Да ли ти знаш што о томе?“
„Знам, мој амиџа,“ одговори Осман, „то оружје и одијело донио је са собом с Чева Стеван Вукотић, потурчени Бајазит. То оружје и одијело само су барјактари носили, и остајало је у насљеђе с барјактара на барјактара до мог баба. А сад се с тим кити и поноси ‘ајдук наших брда и планина“.
„Тако је, мој сирјаче Османе“, настави војвода, „један од мојих ђедова, Вукота Вукашинов постављен је за губернадура Црне Горе од банде млетачког дужда. Да га што боље Млетачка република веже за себе, дужд млетачки посл’о му је на дар то одијело и оружје“.
„Мој амиџа“, проговори Осман, „није било таквог оружја и одијела колико је бутум Босне и ‘Ерцеговине. Да то оружје и одијело виде, долазили су нашем оџаку многи бези: Ченгићи са Ратаја, Филиповићи из Калиновика, Ченгићи са Загорја, Љубовићи са Оџака к’о и друге паше који су пролазили кроз крваву Дугу за Никшић. Чувени Ђулек бег дав’о је мом рахметли бабу рпу срме и златника за наџар, двије леденице, токе и џефердар, па је мој бабо све то одбио. Но те молим, мој амиџа, к’о што се Алах моли, скини то рухо и оружје с оног катила Тунгуза и стави на себе, или ког другог Вукотића“.
„Мој сирјаче, Османе“, одговори војвода, „кад сам прије мјесец дана био у Бањане, зовн’о сам на вечеру војводе Анта Даковића, Максима Баћевића и Пера Тунгуза који се ту случајно затеко. На Тунгузу је било оружје и одијело мојих ђедова. По доброј вечери заповједнички сам затражио од Тунгуза да ми да одијело и оружје мојих ђедова, што је он одбио. Ја ражљућен на то реко’: “Терако, терако, невесињска рајо!”
Ова моја пријетња расрди ‘ајдучког ‘арамбашу, па ми скреса брк у брк: „Војвода Петре, кад ‘оћеш обућ’ одијело и припасат’ оружје својих ђедова, треб’о си ти или који други Вукотић изаћ’ на мејдан к’о што сам ја то учинио, барјактару Ибрици Вукотићу и прво с тим скинут’ нанешену срамоту што се Вукотић потурчио, а друго доћ’ до свог прађедовског одијела и оружја.“ Ето тако се то свршило. А сад, мој сирјаче, остани овдје и помажи нешто мојим перјаницима док се рат сврши. Клањај дневно, не пет пута, него десет пута нико ти сметат’ неће. Овога пута ‘Ерцеговина биће црногорска и добићете ви, потурчени Вукотићи, од мене и мог свијетлог господара много више но што сте добили од султана и гатачких Турака“.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Јесен је и дан је ведар и лијеп. Шатор је команданта Пека разапет у Казанцима, а устаници и црногорски јајоши бију се по Гатачком пољу и около њега. Прегалаштво и јунаштво било је на страни устаника који заробе 70 Турака, и то 50 аскера а 20 муслимана башибозлука гатачког. При саслушању истих, један се јави да је Вукотић из Гацка. То заинтересује вођу Пека Павловића који нареди да му га доведу. Чим је Вукотић ступио пред Пека, он га је запитао:
Pingback: НЕВЕСИЊСКИ РАЗГОВОРИ: Пронашли се Чевљани на бојном пољу 1875. године