УВОДНА НАПОМЕНА

Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)

Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на  период  Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле. 

Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши,  неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата. 

Нико није тако прирастао за земљу као земљорадник. Исто тако, нико није више саможив као сељак. Кућа и подкућница њему су све. Ипак, наш Србин тежак у Херцеговини, није кроз стољећа имао своју сопствену кућу и подкућницу. Он је био чипчија, кмет – агама или беговима. Какав је био чипчија, тежак, у доба турске владавине, такав је остао и у доба аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине. Економско стање нашег сељака није се под туђином промијенило, а са њим ни политичко. Један од главних узрока, поред националних идеала, у подизању сељака на оружје у народним устанцима у доба турске и аустријске управе, било је неријешено аграрно питање. Србин сељак желио је и борио се да има своју кућу, своју земљу и своју слободу. Није лако било дочекивати аге и бегове на свом гувну и огњишту. Сваке године ага или бег би о вршидби и косидби дошли код свога кмета. Ако би ага или бег били богати, или далеко становали, они би са собом повели и момка који их опслужује. Дојахали би на јахаћим коњима и код свога кмета отпочинули.

Кмет је био дужан исплатити од сопственог рада аги једну трећину покошеног сијена, половину или трећину жита, не рачунајући у то сјеме, а исто тако кмет је дужан био дати држави десетину од свога рада. Ага би се са својим момком, ако би га са собом довео, намјестио код кмета и био би сваког дана присутан на гувну када се врше, кад се сијено садијева у стогове и кад се врши диоба годишњег рада. Он би тачно контролисао да ли је добио припадајући хак са своје властите земље.

Чим би ага или бег дошли код свог кмета, он је дужан био заклати јагње-јањца. За све вријеме док би ага био у кући кмета, он му је спремио добру ложницу. Простро би опрано сукно или ћебад, а по томе покрио чисто платно, спремио му за јело цицвару, грушавину, таву под саџаком, луковачу са овчијим кајмаком, а за пиће медовину. Кавењаци-ибрици стално су били у ватри, јер је ага по неколико пута дневно испијао кафу. Једно чељаде од кметових укућана вазда је било уз агу и њега дворило, а највише су ту дужност обављале невјесте или дјевојке, пошто оне најбоље знају служити. Измет би се чинио и око агиних или бегових коња, ако би их они са собом довели. Они би се појили два до три пута, давала би им се зоб и сијено преко дана и ноћи, а такође испод њих су скидали кркалу и чешагија би радила. Под јесен кмет би дужан био своме бегу или аги понијети кући добра јањца, једну дебу тј. дрвени суд од пет кила масла, а другу дебу од осам кила кајмака. Исто тако, обавезан је био дати аги или бегу чарапе, а агиници, односно беговици и њиховим кћерима, приглавке оплетене од меке вуне. О Божићу кмет је морао понијети кући свога бега или аге лијеву божићну печеницу.

Кад све ово горе наведено кмет подмири своме аги, уз то још десетину и порез држави, а дужницима подмири дуг, оно што кмету иза свега тога остане у амбару, кошу, тору и уљанику било је за годишње издржавање његово и његове породице. Кад је година родна, могао је тада и кмет да живи, али кад година изда те не роди, онда настају економски тешки и претешки дани за кмета и све његове укућане.

У Невесињској Површи наишла је неродна година. Да би тежаци тога краја опстали на тој гладној години, они су испред вршидбе и послије косидбе сакрили сијено и жито, да не плате агама све што им припада. Када су дошле аге на гувна да наплате свој хак,  нашле су сасвим мало жита и сијена као и кртоле, пасуља и купуса. Незадовољне и увријеђене аге, вративши се у невесињску касабу, поднијеле су тужбу против Површана котарском престојнику, барону Бенку. Престојник, да би одговорио прописима закона и задовољио аге, пошаље комисију од три члана у Површ, на лице мјеста, да ствар испита и њему поднесе реферат. Сазнавши за то, Површани се договоре како да заплаше чланове комисије и да остане онако како су учинили, пошто треба живјети и на гладној и неродној години.

Фотографија преузета са Википедије. Послата у оквиру пројекта „Трагом душе“ 2018. – Аутор: Bojana Wiki PG – Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=72419514

Одређена комисија прво је дошла у Фојницу, гдје су је Фојничани прелијепо дочекали и одатле упутили у село Југовиће. Стигавши у то село, комисија је у њему заноћила са намјером да сјутра рад отпочне на испитивању хака. По претходно утврђеном плану између сељака, око поноћи запуцаше пушке око села. На пуцањ, торни пси одговараху лавежом са свих страна, народ појури напоље из кућа и наста граја и велика галама. Чланови комисије, чувши пуцањ и галаму, скочише из кревета, из најдубљег сна и одмах позваше кнеза и муктара да их питају шта се то догађа у селу и около њега. Пошто од њих чуше да је неко оружано напао на најгорње куће села, они позваше чобане да сазнају јесу ли преко дана видјели кога наоружаног човјека, чувајући стоку по планини. Чобани спремљени унапријед на одговор, казаше комисији да су видјели неколико људи под оружјем и да су им узели најбољег овна из стада у подножју Брњца. Иза овога саслушања, ступи пред комисију један сељак и рече: „Ја сам, господо, гонио жито да самељем у млин у Крупац, и видио сам уз пут наоружане људе. У млин ми рекоше да су Борчани чули како су из Црне Горе ускочили у ‘Ерцеговину  Стојан Ковачевић и Перо Тунгуз са дружином, да наставе по њој ‘ајдуковат’, убијат’ и палит’ к’о у доба турско.“

Иза овога, кнез и муктар у присуству чланова комисије, нареде да се сви сељани окупе на једном мјесту и да  одмах узму: косе, мотике, сјекире, виле, ћускије, кочеве и српове, те да се село брани ако буде нападнуто од хајдука. Исто тако, јаку стражу поставе око кућа у којој је комисија заноћила, да је чувају и бране у случају напада. Цијелу ноћ до сванућа, село је било у приправности, а с времена на вријеме из даљине чуо се пуцањ понеке пушке која је задавала страх у селу, нарочито члановима комисије.

У јутро рано, комисија затражи од кнеза и муктара јаку стражу од сељака, да је препрати у Фојницу, не водећи рачуна о свом постављеном задатку. Фојничани, као људи лукави и мудри, поново су комисију лијепо дочекали и гостили, а истакнутији дошаптавали су члановима у повјерењу: „Фала свевишњему Богу, када сте се здраво и свијетла образа натраг повратили из хајдучких чељусти, гдје сте били запанули.“

У Фојници се комисија задржала док је написала извјештај, да су села у Површи: Југовићи, Дубљевићи, Сливља, Колешко, Љесков Дуб, Залом, Ријека и Фојница исправно одговорили својим кметовским обавезама, а да поднешена тужба од стране ага нема никаквог мјеста и да је то гола измишљотина. Овакав извјештај поднијели су барону Бенку са пропратним ријечима: „Аге су и бегови увијек били ненасити и када би они домаћој раји здерали и кожу с леђа, и то би им мало било!“

Ето, тако су Површани надмудрили и изиграли невесињске аге и чланове комисије, а од куд неће кад је то природно бистар сељак.

Године 1875. један извештач из Србије, учесник у устанку 1875. год. ево шта је написао о нашем Херцеговцу сељаку:

„Прво што у очи падне кад се у кућу уђе, то је да се на први поглед примећава да жена у Херцеговини није у таквој подчињености спрам мужа као у Црној Гори. Ове су већином високе, здраве и по већој части може се касти врло лепе. Моралност влада у Херцеговини у највећем степену и гадна ријеч готово никад се изустит не чује. Људи су врло лепи, високи и интелигентног изгледа, пуни природног дара и бистрине, тако да се томе мора човек заиста задивити, а срце му препући кад замисли шта би тај народ, који је тако бистар природно, постао школом и изображењем. Пијана Херцеговца држим да нико није видио (осим Суторјана), као што се ни псовке нигде не чују, а особито још пред непријатељем. Ту је у стању убити човјека који би псовао, па ма и самог непријатеља, као што сам то имао на примеру видети у боју на Дражин-Долу.

Свештеници су људи прости из народа, који једва знају читати и писати. Обучени су као и сви остали Херцеговци, а штавише, многе сам их виђао који и браде брију и тако их је врло тешко разликовати од осталих Херцеговаца, премда кад су званично, онда мантије и камилавке имају. У оделу се, од Турака Херцеговци готово разликоват не могу, осим што ови црвен пас носе, а Турци већином зелен и што су им доколенице беле, а у Турака црне. Чалме готово већина носи као и Турци. Из тог узрока, нису се могли на страже поставити странци, јер би лако могли Турке пропуштити, јер ту је требало фино око Херцеговца да распозна Србина мухамеданца од христијана. Поповске куће као и начин живота исти је као и осталих Херцеговаца. Села нису растурена као код нас, но укупна, куће близу једна другој. Свако село има своју цркву, но као што горе наведох, ниједна торња нема. Цркве су све врло мале. Олтар није преграђен. Света се трпеза састоји од велике камене плоче која је на каменом стубу положена. Кад се човек приближи таквом селу, мисли да ће у њему наћи читаве палате, јер из узрока што су куће од бела камена а већином на један бој са многим прозорима, издалека врло лепо изгледају, но кад се ближе дође и уђе у кућу, илузија престане. Сиротиња је у страшном степену и многе сам Херцеговце виђао да без кошуље и боси иду.“ *

НЕВЕСИЊСКИ РАЗГОВОРИ
Данило Тунгуз Перовић

*Цитат, Коста Грујић  Дневник стр. 117

НЕ ПРОПУСТИТЕ – БИЉЕШКА О АУТОРУ 
Ко је био Данило Тунгуз Перовић?