Необична судбина љубињског пароха Саве Симића

  • У љето 2014. године посјетио сам са пријатељима манастир Житомислић. Мој пут није био само поклоничког карактера већ сам се водио мишљу и жељом да ћу наћи саговорника који би ми бар унеколико проширио штуре биографске податке за бившег љубињског свештеника Саву Симића.

 

Пише: Зоран М. Козић

Након што се нагледах незаобилазних љепота обновљеног манастира, понесе ме онај необични духовни смирај што га у потпуности пружа манастирски комплекс. Зачас помислих како је то и прави амбијент у коме ће ми се посрећити да обавим планирано. У самом манастиру, калуђер нам одмах стави до знања да су књиге и архива изгорјели те с тим у вези не располажу аутентичним изворима. У самој близини манастира живе Симићи, и сви понешто знају о попу Сави, али тачних и поузданих података као и докумената, нажалост нисам могао добити. Оскудне информације, које нам, са доста резерве, даде попов сродник Дуле Симић, водиле су према Сарајеву, односно Илиџи гдје је прота наводно трагично страдао у дубокој старости након чега је сахрањен поред цркве у Блажују. Порода, како рече, није имао а за живота је одржавао везу са посинком Новаком.

Пресабирајући све оно што сам тај дан чуо, учини ми се типична херцеговачка прича, пуна недоумица и контраверзи, избледјелих сјећања и мутног времена… Вођен неким инстиктом у више наврата сам одлазио до блажујске цркве покушавајући доћи до нових детаља о свештениковом животу. Посебно ме обрадовало када сам у порти цркве пронашао доста лијеп камени споменик попадије Анне Симић, али протиног биљега на жалост није било. Сва упорност у претрагама, жеља и хтијење нису уродили плодом те сам се на крају помирио са стварношћу али нисам одустајао….

Прије извјесног времена, сасвим случајно, сазнао сам да се у Архиву Републике Српске у Требињи чувају копије неких докумената обједињене у Збирку поп Сава Симић[1]. Детаљним ишчитавањем и кориштењем хронолошки сређеног материјала употпунио сам сазнања и податке већ објављене у мојим претходним радовима те се сада може говорити о нешто садржајнијој биографији.

Сава Симић, син тежака, родио се 14. јануара 1860. године у Житомислићу (котар Мостар) од оца Ђуре и мајке Саве. Имао је још четири брата и двије сестре. У свјетовном сталежу је завршио 5 разреда приватне основне школе у Житомислићу а потом Духовну школу у манастиру Житомислићу. Као учитељ, почео је службу 1878. на православној школи у Житомислићу а затим у Благају и Клепцима. Рукоположен је за ђакона 24. октобра 1883. године а за презвитера 26. октобра 1883. у Саборној цркви Свете Тројице у Мостару. Као свештеник постављен је на парохију љубињску што је обзнањено писмом (синђелијом) архиепископа и митрополита Игњатија од 27. октобра 1883. године. Дана 3. марта 1885. године котарски уред у Љубињу на челу са предстојником Гринвалдом, именовао га је чланом котарског меџлиса (савјетодавно вијеће). Одлуком број 476 наименован је 18.септембра 1889. надзиретељом Љубињског протопрезвитерата.

Године 1890. одликован је црвеним појасом и посједником златног крста са круном. Писмом митрополита Серафима број 1004 од 29.децембра 1895.године обавјештен је да одступи од ове парохије те се јави на Парохију Љубушки дана 5.јануара (Крстовдан) 1896.године. У августу 1898. премјештен је у Автовац а 1899. именован за привременог администратора мостарске парохије и надзиратеља мостарског протопрезвитерата. Годинс 1903. стављен у стање мира на свој захтјев, након чега је живио у Требињу. Након кратке паузе наставио је службу у Требињу те је решењем Црквеног суда Епархије захумско-херцеговачке број: 197 са 1.мартом 1912 умировљен.

На основу дописне карте Црвеног крста, која је упућена из Русије на манастир Житомислић, да се закључити да је у години 1917. свештеник Сава Симић боравио у Херцег Новом. У прилог томе говори и увјерење издато од Манастира Савина 24.новембра 1916.године по коме је исти манастир, уз одобрење Консисторије у Котору, продао попу Сави Симићу један комад земљишта у Савини на коме је оградио кућу за своје потребе.

У години 1927/28. као умировљени свештеник пребивао је у Херцег Новом а потом поново у Требињу. Изворна грађа и фотографије говоре да је последње године свога живота провео на Илиџи код Сарајева. Патријаршијски Управни Одбор СПЦ својим рјешењем од 12.1.1937. одлучио је да се пензионисаном пароху Љубињском исплаћује на име пензије износ од 903.77 динара. Био је члан Свештеничког мировинског фонда. Из писма Симе Беговића, пароха блажујског, у коме обавјештава родбину о смри проте Симића, наглашава се да је исти посједовао кућу на Илиџи у вриједности 150.000 динара.

Био је ожењен са попадијом Аном Мићић (1866) кћерком Ристе и Јелене Мићић из Мостара, Лука, а одржавао је везу са посинком Новаком. Новак је послије ниже гимназије уписао богословију у Сремским Карловцима, а онда у Београду с циљем да постане свештеник. Судбина га је одвела да као добровољац учествује у балканском рату, након чега уписује гимназију у Скопљу. Почетком Првог свјетског рата Новак са српском војском прелази Албанију и преко Крфа одлази у Француску а затим у Москву. Ту 1917.годнне уписује студиј медицине и жени се. Избијањем Октобарске револуције у Русији Новак преко Кине стиже у Америку гдје се бавио различитим пословима. Након што му је умро посинак Новак умрла му је 1944. године и супруга Анна тако да је прота Сава остао сам.

Протојереј Сава Симић преминуо је 28.05.1950.годнне на Илиџи несретним случајем (прегазио га воз). Сахрањен је у сриједу 31.маја 1950 у 5 сати код православне цркве у Блажују.

Као што се да видјети из текста, у Љубињу је службовао у тешка времена (1883-1896), када је Аустроугарска чврстом руком успостављала нови управни систем. Наоружан урођеном херцеговачком мудрошћу, духовном снагом и писменошћу, вјешто је плео између тадашњих аустроугарских интереса са једне и црквених потреба и оскудице, са друге стране. Овакво држање није било баш свима по вољи због чега је повремено трпио разне критике.

Својим радом у народу одмах је упао у очи хроничарима. Тако се у Гласнику земаљског музеја истиче: “Недалеко од цркве у Струјићима на путу према Љубињу у селу Миљановићи, има голем крст од камена. Локално становништво и свештеници придавали су му велики значај, првенствено историјски, али и религијски, вјерујући да их штити од временских непогода. Овај крст оборио је у години 1883. потрес те је све до недавно (1890) лежао на тлима, док га настојањем пароха Саве Симића не успоставише. Господин парох да забиљежи тај чин народњег пијетета, дао је на крсту начинити натпис што слиједи: “Путниче! Земља јеси, у земљу ћеш отићи. Овај крст пао је на земљу од потреса 1883. Подиже га са народом 1890. Сава Симић, јереј”.

Приликом посјета епископа и осталих угледних личности Љубињу показао се као добар организатор и домаћин са језгровитим начином говора и опхођења. У договору са епископом Серафимом Перовићем у години 1893. водио је живу активност на преустроју љубињског протопрезвитерата.

Поред наведеног, његово службовање у Љубињу обиљежило је читав низ активности у којима је као окружни протопрезвитер дао значајан допринос. Ту се првенствено мисли на вишегодишњи споразуман однос са народом приликом поправке и освјештања једног броја цркава љубињског протопрезвитерата. Значајан допринос у организацији свих послова дао је како би се приступило градњи цркве иа Мишљену. Дана 20.августа 1895. у присутности многобројног народа извршио освећење темеља цркве у који је положен сљедећи натпис:

“Воимя отца и съина и святаго духа. Осповается съиа церков в част и помят св. Оца нашего Василия Митрополита Херцеговачког и чудотворца Острошкаго. При владавни всепресв. Импер. и К. Франц Јосифа I. При Вис. пр. АЕ и Митрополиту Херцеговачко захумском Господину г. Серафиму Перовићу. При служећем пароху Саве Симића, парохије Љубињске. У селу Мишљену, 20. Августа 1895”

Прва страна протокола умрлих храма Рожденства Св. Богородице у Љубињу

 

Тражећи дужи период ваљано рјешење, испословао је сагласност епископа и породице да се кости попа Ристе Пецеља, који би сахрањен пред улазом у Љубињску цркву, пренесу и сахране на пристојно мјесто.

Пошто су старе матичне књиге, према казивању једног броја мјештана Љубиња, уништене током устанка 1875-1878, трудом јереја Саве Симића отпочето је са руковођењем новим матицама 1883.године. Овдје је нагласак на матичним књигама вјенчаних, крштених, умрлих, домовницима. Захваљујући њему Црквена општина у Љубињу је међу ријетким мјестима у БиХ која се може похвалити да је водила и сачувала матичне књиге са краја 19 вијека. Сачувао их је народ Љубиња и Љубињци рачунајући да је у њима сачувана и њихова прошлост. Оне представљају незаобилазан и веома драгоцјен извор података користан у историјском, генеалошком, демографском и др. истраживањима. Богат су извор и разних других података.

Задњих година службовања у Љубињу, отпочело се са обиљежавањем Светог Саве а затим и са успјешним Светосавским приредбама на којима је показао своје организационе способности, док је попадија Ана узела учешће у самом програму.

Својим утицајем и познанствима испословао је један број вриједних поклона које дароваше разне инстигуције, представници власти и богатији појединци. У старој цркви се тренутно налази једно од јеванђеља са оковом у коме пише: “…књига Стефана Вучетића, купили у Москви 1793. … Ово св. Еванђеље дарова Срп. прав. цркв. општина у Тријесту-Храму Рождества Св. Богородице у Љубињу- издјејствовао бивши парох љубињски године. 1890. Сава Симић.”

Ширину свештеничког позива показао је у ситуацијама када је због непостојања католичког свештеника у Љубињу, дјецу, умрле војнике, чиновнике и трговце на сахрани, у неколико наврата, опојао и до хладног гроба испратио.

У Љубињу није имао свештеничког стана и становао је у кући под кирију.

И на крају, размишљајући о судбини попа Саве, кога вријеме негдје замете поред своје цркве у Блажују, паде ми на памет она прича из села Жабица код Љубиња. Наиме, један старији мјештанин без порода, видјевши да му се полако ближи крај овоземаљског живота сазва најближу родбину и комшије у своју кућу. Не околишивши нимало, домаћин их уаманети, да га кад умре, сахране поред улазних врата црквене авлије у Жабици. Том приликом остави намирен новац којим ће му се на истом мјесту подигнути споменик. Пошто је гробље доста далеко од улазних врата црквене авлије, сви присутни, а и село, са великим чуђењем примише овакву молбу. Када га један комшија, немогавши отрпјет, упита: “шта му ово треба” он му одговори: “ако ме сахраните у ону гужву прогутаће мес хандрава и нико неће знати да сам живио а овако ће се неко на улазу очешати одаме па и упитати ко је овај човјек на осами?”

Савиндан је прилика да се сјетимо и помолимо за покој душе попа Саве Симића.

 (напомена: Зоран М. Козић аутор је књиге Љубиње под Аустроугарском 1878-1918 која се може поручити овдје)

 

Извор: – АРС, Збирка Поп Сава Симић
– АБХ, Збирка персоналних досијеа, јереј Сава Симић
– Зоран М. Козић, Љубиње под Аустроугарском (1878-1918)
– Непосредним Истраживањем
– Дабро-босански источник и Источник (1887-1909)
– Споменица епархије захумско-херцеговачке 1918-1928, Ниш 1928.године
[1] У збирци Сава Симић налази се копија слике споменика Анне Симић подигнутог поред цркве у Блажују. У истој збирци налази се осмртница протојереја Саве Симића као и писмо попа Симе Беговића у којима се наглашава да је “сахрана протојереја Саве Симића извршена код православне цркве у Блажују.” Фотогравије спомен обиљежја нема.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар