• Срби су народ који је расцјепкан, неријетко и раздвојен историјским, културним и менталитетским разликама, које произилазе из чињенице да смо се након пропасти српског царства нашли у различитим културним сферама и под влашћу различитих империја. Али у новим генерацијама можемо створити јединствену свијест и допринијети да се оне упознају.

Да можда осмислимо како да ученици средњих школа из Србије, Црне Горе и Српске посјете и Пећ и Дечане, и Острог и Михољску Превлаку, и Требиње и Бања Луку. И да схвате да су, иако удаљени једни од других, заправо од једног истог стабла, у различитим ношњама, али истинска браћа и сетрице. Ако успијемо у томе, биће то знак да смо у досањавању сна о српском уједињењу бар корак ближи од генерације својих предака.

Ово је у ексклузивном интервјуу за БОРБУ казао Немања Девић, српски историчар и научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду.

Девић је коментарисао и предстојећи попис становништва у Црној Гори и казао да ће ово бити попис који ће показати суштински карактер Црне Горе. Нагласио је да се први национални Црногорци помињу тек на попису у вријеме италијанске окупације, а да је тај процес узео маха од 1948, када су комунистичке власти у својеврсном националном инжењерингу стварали нове нације на српском етничком простору.

„Каквим све махинацијама се комунистичка власт, а ДПС-овска је била само њен наставак, служила да би одржала такво стање и заоштрила вјештачке подјеле између Срба и Црногораца, можда се најбоље може видјети на основу објављене Бијеле књиге из референдума 2006. године. На основу тога најбоље се виде методе и притисци, примјењивани и приликом пописа становништва, последњи пут 2011. године“, казао је Девић за наш портал.

Девић је коментарисао и феномен црногорског дуализма, гдје се људи истовремено изјашњавају и као Срби и као Црногорци и казао да такво опредјељење није историјски сасвим неутемељено, будући да је стара Црна Гора дуго била лучоноша идеје о свесрпском ослобођењу и уједињењу, али и да његово форсирање данас може да буде погубно.

„Суштину те политике видим као мекши начин за одвајањем Срба из Црне Горе од Београда и Србије и истрајавање на негативним тековинама Авноја и комунистичке диктатуре. На крају, она говори и о једном провинцијалном менталитету, који у епохи интеграција не би требало да буде карактеристика Црногораца. С друге стране, ако се ти људи, назовимо их дуалистима, са црногорским националним осећањем, а културном и духовном блискошћу са Србијом, свјесно одвајају од неоусташких тенденција са Цетиња, мислим да их не би требало априори одбацивати, већ тражити и тачке сарадње са њима“, казао је Девић за БОРБУ.

• БОРБА: У Црној Гори ће се за пар недјеља организовати попис становништва. Многи кажу да ће ово бити први слободни попис. Шта за Вас значи попис становништва у Црној Гори? Прост статистички податак или је то ипак нешто више?

Девић: Додајмо малу допуну оцјени са којом се слажем: ово ће бити први слободан попис, али после 1945. године. Мислим да су све стране сложне у оцјени да се не ради тек о статистици, већ о попису који ће показати суштински карактер Црне Горе. Без притиска ДПС-а и Мила Ђукановића, без уцјена попут оних “Машане, направи прелом у своме мозгу“, сви грађани моћи ће слободно да изразе своја осјећања (не само национална) и да коначно остваре права која у другим европским државама сматрамо за елементарна.

Другачија пракса у вријеме владавине ДПС-а и онемогућавање пописа првенствено због страха да режим није успио да асимилује српски народ показује колико је претходна власт удаљила све грађане Црне Горе од цивилизацијских токова и задржи их заробљене у подјелама из прошлости.

• БОРБА: Били сте један од активнијих афирматора српске националне свијести у Црној Гори. Је ли сјеме уродило плодом? Хоће ли се Ваш рад, као и рад других српских културно – историјских дјелатника, одразити на резултате пописа у Црној Гори?

Много пута сам се позивао на есеј Стојана Новаковића “Шта нам је чинити када нас границама раздвајају“ из 1908. – подсјетимо да је то била годишњица пада Дубровачке републике и исто тако вријеме аустријске анексије Босне и Херцеговине. У том тексту, историчар и државник Новаковић говори да главни интегративни фактор за српски народ треба да буде култура. У вјештачки и насилно наметнутим границама, културне интеграције (препознате у истом тексту као “бестјелесна сила“) остају приоритет.

Припадност Српској православној цркви, српском језику и ћириличном писму, али и Светосавском и Косовском завјету, чиниће да се и у будућности препознају сународници од Беле Крајине до Боке и од Битоља до Темишвара.

Јединствена културна свијест надјачаће све партикуларизме и регионалне разлике наше нације и потиснути их у други план. Многе такве иницијативе кренуле су управо из Црне Горе: погледајмо само народне химне нашег доба попут “Не дамо светиње“ или “Весели се српски роде“ које су настале у време литија, а онда за кратко вријеме постале знак распознавања цијелог једног нараштаја.

Нова генерација чини се зрелом да одбаци авнојевску историјску свест и прихвати идеје српског интегрализма. И да, мислим да ће се то показати и на попису у Црној Гори, гдје је на најбољи начин “ново вино сипано у нове мјехове“. Млади нараштај овдје је своје традиционалне симболе прилагодио новим формама, од гуслара до мимера. И по томе видимо да наш народ у Црној Гори не само да је досљедан свом историјском наслеђу, већ и да показује знаке изузетне способности и виталности, сличне оној коју је после буђења из “босанског сна“ исказао 1990-их у Републици Српској.

• БОРБА: Шта је Ваше мишљење, јесу ли претходни пописи под палицом бивше власти били фабриковани?

Девић: Познато је да су се први национални Црногорци појавили на попису у вријеме италијанске окупације, а да је тај процес узео маха од 1948, када су комунистичке власти у својеврсном националном инжењерингу, под разноврсним притисцима, стварали нове нације на српском етничком простору.
Фото: Дочек Италијана на Цетињу 1941.

То је било видљиво прије свега у Македонији и у Црној Гори, гдје су Срби били маргинализовани и приморани да се изјашњавају као Македонци и Црногорци. Та пракса остала је присутна и у наредним пописима 1960-их, 1970-их и 1980-их година. Међутим, од Ђиласове идеје да су Црногорци “другачији Срби“, с временом се прешло у појачавање регионалних и националних антагонизама, па је од 1970-их (симболична прекретница била би рушење Његошеве капеле на Ловћену) почела да се разрађује идеја по којој би Црногорци били супротстављени Београду, својој матици и остатку српског народа.

Каквим све махинацијама се комунистичка власт, а ДПС-овска је била само њен наставак, служила да би одржала такво стање и заоштрила вјештачке подјеле између Срба и Црногораца, можда се најбоље може видјети на основу објављене Бијеле књиге из референдума 2006. године. На основу тога најбоље се виде методе и притисци, примјењивани и приликом пописа становништва, последњи пут 2011. године. Веселин Матовић је у књизи “Ноћ дугих маказа“ приказао како је дискриминација Срба текла на пољу културе и просвјете, сјетимо се и наставника српског језика који су добијали отказе као у вријеме аустроугарске окупације. У прилог томе да је народ у Црној Гори очувао своју виталност говориће чињенице да је поред тога што се безмало 30% грађана тада национално изјаснило као Срби, апсолутна већина људи исказала приврженост српској цркви и српском језику.

Мислим да ће тај проценат на овом попису бити и убједљивији и показати да је насилна цеташка визија црногорске нације у значајном опадању.

• БОРБА: Раније се умногоме проблематизовао тзв. црногорски дуализам. Многи у Црној Гори се идентификују и као Срби и као Црногорци, односно, као Црногорци који говоре српским језиком. Како коментаришете овај феномен?

Девић: Поменути Стојан Новаковић је прије једног и по вијека запазио сличан проблем у Старој Србији, па је промовисао идеју о “Србо-маћедонцима“, супротстављеним до тада доминантним Бугарима. Ова идеја можда би могла да буде некима привлачна и у Црној Гори, али она показује и своје негативне стране. У суштини, ова идеја има коријен у размишљањима о црногорству као српској посебности, или српској изузетности.

Херман Нојбахер описује један занимљив разговор са старим црногорским угледником из 1943, када му сугерише да би Црногорци у односу на Србе могли да буду као Тиролци у саставу њемачке нације: на то му је старац казао да ако се таква поређења праве, Црногорци могу да буду само српски Пруси. Такво опредјељење није историјски сасвим неутемељено, будући да је стара Црна Гора дуго била лучоноша идеје о свесрпском ослобођењу и уједињењу, али форсирати је данас може да буде погубно.

Суштину те политике видим као мекши начин за одвајањем Срба из Црне Горе од Београда и Србије и истрајавање на негативним тековинама Авноја и комунистичке диктатуре. Кроз одбацивање штетних подјела, у које би се могао сврстати и дуализам, српски народ у Црној Гори показаће своју зрелост. На крају крајева, када у јуначком Гацку и Билећи нико не помишља да се национално изјашњава као Херцеговац, зашто се у Пиви, инсистира на нечему што би суштински имало српски карактер, а звало се другим именом?

Није случајно да је један мудри Дробњак свој програм назвао као “Срби сви и свуда“. Дакле, припадност српском језику и Српској православној цркви значе и припадност српској нацији и мислим да то ни за кога не би требало да буде увредљиво. А у оквиру тог корпуса, обогаћујмо и прожимајмо се својим завичајностима: сремском, мачванском, подринском, старорашком, шумадијском, васојевићком, бокељском, романијском…

• БОРБА: Је ли црногорски дуализам проблем за идентитет српског народа у Црној Гори?

Девић: Мислим да може да се сагледава двострано. На прву, за неког ко је српски интегралиста идеја да причамо српским, али нисмо Срби, или пак јесмо Срби али нисмо што и Србијанци може да буде увредљива.

На крају, она говори и о једном провинцијалном менталитету, који у епохи интеграција не би требало да буде карактеристика Црногораца. С друге стране, ако се ти људи, назовимо их дуалистима, са црногорским националним осећањем, а културном и духовном блискошћу са Србијом, свјесно одвајају од неоусташких тенденција са Цетиња, мислим да их не би требало априори одбацивати, већ тражити и тачке сарадње са њима.

• БОРБА: Након 2020. године, многи кажу да је Црна Гора почела да се враћа себи. Како Ви гледате на данашњу Црну Гору и на, де факто, историјске процесе који су се дешавали на овој територији последње три године? Је ли било помака у корист српског народа?

Девић: Литијски покрет из 2019-2020. био је својеврсни српски духовни устанак, који је започео у Црној Гори, а слутио да се прелије и на друге српске земље. Он је с једне стране проговорио о суштинском идентитету ове земље, али и дао снажан импулс за идеју српског интегрализма. Како смо то схватили ми, и радовали се иконичним сликама са Жабљака, из Ступова, Зете и других градова, тако су поруку разумјели и на Западу, увиђајући опасност од “Цркве Србије“ као дестабилишућег фактора поретка створеног на Балкану.

Услиједило је “барење“ и стављање под контролу Здравка Кривокапића, као носиоца, али, како се показало, и најслабије карике ове листе. Кључна идеја Запада, до скора заштитника Мила Ђукановића, била је да се по његовом пуштању низ воду обезбиједи миран трансфер власти, без политичког реваншизма и реформи које су биле прижељкиване у народу. У исто вријеме, и маргинализацију српских странака, које се нису устручавале да у земљи са прокаженим НАТО институцијама кажу понешто у корист Русије. На тај начин исписани су и фамозни принципи за формирање нове владе, која је требало да буде нова али без нове политике, одана НАТО и европским интеграцијама, и посвећена политици “помирења” у региону, што је у пракси значило да неће оспоравати ниједну одлуку поретка – од косовске независности до сребреничког геноцида.

Али то је била само прва фаза. Свака наредна влада, ма како декларативно реформаторска била, морала је да се обавеже да ће водити политику досљедну оној коју је трасирао губитнички ДПС. Неће бити чудно ако за неких 10-15 година исцуре документи и дође до неког новог Викиликса, а у њима буде записано да је у покрету “Европа сад” пронађен нов тројански коњ намењен српском народу, а који за крајњи циљ има неутрализацију српског идентитета у Црној Гори. Не на агресивни ДПС-овски начин, већ суптилно, уз фаворизовање дуалиста и страних квазиексперата који ће земљу чинити само зависнијом од западних амбасада.

Дакле, постављени оквири не остављају много простора за оптимизам. Уистину, нашем народу више није нож под грлом и може да за трен предахне, али се не треба уљуљкати ни у “промјенама“, јер промјене није ни било – већ само смјене.

• БОРБА: Према ријечима предсједника РС, Милорада Додика, Црна Гора треба да буде дио јединствене српске државе коју би чиниле и Србија и Република Српска. Је ли реална та тежња српског народа? Може ли се реализовати?

Девић: Мислим да је сваком Србину, ма гдје живио, у срцу идеја ослобођења и уједињења.

Не као 1918, него са својом истинском браћом која пјевају исте песме, диве се истим бајкама, коначно која се радују Новаковим и побједама српске репрезентације. Међутим, ако ове интеграције некада постану политичка стварност, можда би прије требало размислити о конфедерацији, у којој би се тачно знало шта су чије потребе и интереси.

Ми смо народ који је расцјепкан, неријетко и раздвојен историјским, културним и менталитетским разликама, које произилазе из чињенице да смо се након пропасти српског царства нашли у различитим културним сферама и под влашћу различитих империја. Али прије него што дође до реализације тог сна, можда би ваљало размислити о ситнијим, али ништа мање важним корацима: о јединственим уџбеницима из географије, историје и језика. Да у новим генерацијама створимо јединствену свијест и да допринесемо да се оне упознају. Да можда осмислимо како да ученици средњих школа из Србије, Црне Горе и Српске посјете и Пећ и Дечане, и Острог и Михољску Превлаку, и Требиње и Бања Луку. И да схвате да су, иако удаљени једни од других, заправо од једног истог стабла, у различитим ношњама, али истинска браћа и сетрице. Ако успијемо у томе, биће то знак да смо у досањавању сна о српском уједињењу бар корак ближи од генерације својих предака.

(Приредио Лука Тапушковић / BORBA.ME)