•  Издаје их и биљка коју су дуже од 120 година метафорично називали „сиротињска мајка“, и која им је била сламка спаса у периодима најжешћих економских криза. У три крашка поља – Убалачком, Љубињском и Поповом – практично нема осмеха међу узгајивачима.

– Лане су разне болести однеле више од 55 одсто очекиваног рода. Општина је из буџета давала макар и симболичне субвенције садиоцима, јер дуван је овде главна пољопривредна култура и од ње зависи највећи број наших становника. Ове сезоне субвенције још нико не спомиње, а вирусне болести су већ увелико почеле да узимају данак, минулих дана, буквално од дана када је дуван из расадника расађен по парцелама. Имамо 350 евидентираних садилаца, ова садња ће бити знатно мања него лане, а болести не смањују интензитет у односу на прошлу годину – објашњава
Драгољуб Сорајић, виши стручни сарадник општинске службе за пољопривреду у Љубињу и сам дугогодишњи узгајивач ове биљке на имању испод љубињског села Дубочице, једног од села са најдужом дуванарском традицијом у целој Херцеговини.
– Заштита се – наставља он – обавља интензивно, свакодневно, али питање је колико ћемо моћи сачувати, јер болести су захватиле велике површине у Љубињском и Убалачком пољу, а нешто, додуше, мање у Поповом пољу – где се од пре две године сади сорта вирџинија.

Дуванарско село Ограда

Продаја лањског рода иде јако слабо, још има и таквих који нису продали ни килограма! Слику свеколике дуванарске драме најјасније оцртавају речи најстаријег узгајивача у Републици Српској, 82-годишњег Михе Ћука из села Ограде:

Сад, међутим, индустрије нема, све пропало, дуван је и онима који су некад мислили да га никад неће садити, постао све и свја, постао им начин да преживе, а, ево, погледајте на шта је то спало! Држава не да вишу цену од четири марке, четири марке и нешто, нама се то, опет, ни по каквој нашој рачуници, не исплати, али држава тера по своме – вели Новокмет.
– Чини ми се да сам и рођен под дувановим листом. Садио ми га је прадеда, деда, отац. Откад знам за себе увек сам у дувану. Било је криза и пре, како да није, и док је откуп обављала државна Дуванска станица. Једне године било нас је само 18 узгајивача. И ја сам био један од њих. Тад је Љубиње било индустријско место, да тако кажем. Али и тад нам је Дуванска станица откупила то листа што смо произвели, одмах исплатила, па смо могли чекати идућу садњу и боље дане. Зато сам, наставља Михо, први пут откако знам за себе, овог пролећа казао: нећу посадити ни један једини струк!!!

Први откуп 1892. године

Први званични откуп дувана у оној љубињској Догани обављен је још за време Аустроугарске, 1892. године. Откуп дувана и откуп кадуље (жалфије) била су, бележе хроничари, два једина начина на којима је локално становништво малог места у љутом красу долазило до скромне, али важне зараде. Многи су због тога животну срећу потражили с друге стране Атлантика, у раду на фармама и рудницима у Северној Америци. Међу њима и један Михин сродник, чији ће чланови породице касније доћи у посету Михи и донети му за успомену уџбеник српској језика за Американце, чије су штампање у Калифорнији баш они помогли.

Стижу „наши Нордијци“

Ускоро ће у Херцеговину стићи – Херцеговци који раде у Норвешкој, Данској и Шведској – по правилу они први долазе на летовање. И поново ће пред кафићима и кафанама оживети прича о енормно скупим паклицама цигарета у тим земљама. Чуће да њихови рођаци, овдашњи дуванари, килограм резаног дувана продају за 20 марака (10 евра). И не могу да га распродају. Па ни њима онда неће бити јасно где се губе разлике између сировог дувана и оног што се продаје у трафикама, без обзира на то што долазе из развијеног света.
Видевши рад у дуваништима, схватили су због чега су толики Херцеговци, мада непливачи, потегнули бродовима преко океана у Америку. Запањујуће је колико та некадашња слика личи овој љубињској данашњој.
– Након што сам у неколико сезона са дуваном и његовим болестима начисто пропао, схватио сам да је боље ићи по брдима и брати жалфију, смиље и друго самоникло биље – прича Здравко Новокмет, донедавни дуванар.

Извор: Вести онлине