ПИШЕ: МИЛОШ КОРДИЋ

Кад пада снијег. И кад не пада па мора да се сања да пада. И он заиста тада почиње да пада. Да пада по горама и водама, по градовима и селима, по баштама и гумнима, по струјним жицама и станарицама птицама.

Најљепше је кад пада. Тада се мијења свијет. Небо се спаја са Земљом. Земља с људима. Сјевером јуре ирваси. Кроз наше село јуре коњи са санкама и звонима. А недавно преминули пјесник Рајко Петров Ного (1945–2022) пјева у првој строфи своје пјесме „Нек пада снијег Господе“:

Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почима

Увече перемо и чистимо обућу (опанке и баканџе, ако их имамо). Стављамо је на једини прозор наше ратне бајте. (Ставили бисмо је и на прозорчић, с друге стране врата, али он се не отвара.) Стављамо је, обућу, и кад не пада снијег. Али је љепше кад пада.

Дан је 19. децембар. Ујутро се будимо и узимамо своју обућу – у свима је једнако: јабука американка или колачара, присушени грозд упакован у новине, два-три бомбона или двије-три коцке шећера.

Ето, био је Свети Никола. Био је, отворио прозор и у нашој чистој обући оставио дарове.

И баш је било лијепо кад снијег пада, а ми се радујемо.

Вољели смо Светог Николу. Снијег пада, а отац ће (он није био члан Комунистичке партије) преко Брда па у Бијелник. Код кума Ђуре Котура, на крсну славу.

И то су слике из сиротињског али радосног дјетињства. Настављене да се слажу у рамове успомена моје дјеце (а био сам члан… и нисам се нешто баш плашио – већ су то била друга времена, времена кад се све добрано котрљало у оно што ће нас однијети…). Ћеркина дјеца, у Италији, данас одрасла, такође су слагала те слике у рамове. Сина, овдје, нисам ни питао. Његова су још мала, предшколска. Вјерујем да и они слажу.

Кад снијег пада. А Свети Никола, који је најљепши кад снијег пада, поријеклом је из Мале Азије. Из записаног о том хришћанском светитељу, епископу, из 4. вијека нове ере, сазнајемо много тога о његовом великом милосрђу. Што се посебно односи на дјецу. Данас сви хришћани свијета (и не само они) поштују тог светитеља. И највећи број Срба слави га као своју крсну славу. Неколико пута и ја ћу ићи код кума Ђуре – вјенчао је наше родитеље. А држао је на шакама, односно крстио сестру и мене. Док је његов син Пајо крстио нашег од нас млађег брата. Неколико година, овдје, у Београду, ишли смо породици Николе Шаренгаће, мога школског и некад радног друга, саиграча у сјајним двјема малофудбалским екипама, у Петрињи и Меченчанима. Ишли смо (и они су на Ђурђевдан долазили нама) све до одласка Николиног на онај свијет, 2018. године.

Заиста смо вољели, заиста сам волио и данас волим Светог Николу.

Па има ли љепше слике од слике у којој снијег пада, леденице испред прозора, а ми узимамо своју обућу и гледамо: колачара, грозд, два-три бомбона или двије-три коцке шећера…

Кад пада снијег. У школи смо, 31. децембра. Стиже Дјед Мраз. До поласка у школу није нам долазио. Због тога и јесмо посебно вољели Светог Николу. А онда смо ми, чији очеви нису били чланови… добијали дарове од обојице. И кад пада Господе и кад не пада.

Али смо сви, и дјеца чланова и дјеца оних који нису били чланови, много више вољели кад пада. Као у пјесми „Снег, кад се брзо смркава“ Јана Скацела, великог чешког пјесника, из књиге Јесен с мртвим јастребом (Ков, Вршац, 1998, избор и превод с чешког Бисерка Рајчић):

Нападао свеж снег,
ноћ је
а младићи на гитари свирају једним прстом,
боже мој, не знам коме,
свирају у ходу, а тога није много…

А Свети Никола сматра се претечом Дједа Мраза. И кад би „нападао свеж снег“. И кад није ни пахуље било.

Дјед Мраз јавља се у 18. и већ нешто чешће у 19. вијеку. И све више преузима милосрдну, дароватељску улогу Светог Николе.

Не, није Дједа Мраза измислила „Кока-Кола“, како се негдје могло чути и читати. Нису га измислили ни комунисти како би њиме могли да замијене Светог Николу и Божић Бату, код оних којима је он, Божић Бата доносио дарове.

Оно што ми је било најљепше, везано за Дједа Мраза, било је моје увјерење да је он један једини: за цијели свијет. И све је то било испуњено дивљењем: како стигне? када стигне? Била је то бајка све до појаве питај бога још колико Дједова Мразева! А данас их је небројено. Па су ми тако упропастили бајку. За разлику од Светог Николе. Који је заувијек остао један.

Дјед Мраз је почетком 20. вијека рекламирао киселу воду, затим и слатко пиће фирме „Вајт рок бевереџес“. „Кока-кола“ га је двадесетих, тридесетих година искористила (ето шта значи маркетинг!) и обукла у одјећу црвене боје. Каква је и боја њеног слаткастог пића „кока-коле“. Иначе је прије тога Дјед Мраз био обучен у робу жуто-зелених боја. А касније су му додали ирвасе, санке и смислили причу о његовом поласку из простора сњежне Лапоније, на крајњем сјеверу Скандинавије.

Кад пада снијег. Тада је дочек Нове године и њему у част, али и он њему – дочеку, њему – том празнику.

Танки трагови историје обиљежавања Нове године на просторима Кнежевине Србије воде до половине 19. вијека. Почетком 20. вијека почело је с дочецима. И то је било у елитнијим, богатијим градским, варошким круговима.

Генерација, рођена у Другом свјетском рату и послије њега, а њој и моја маленкост припада, памти дочеке и славља широм Југославије и свијета које су приређивали старији. Затим све то млађи и млади настављали. И с обавезним Дједа Мразовим даровањем најмлађих… Мада су та даровања у неким крајевима свијета била и другачија, усклађена с вјерским и другим обичајним, традицијским наслијеђем народа тих крајева.

Нову годину власт друге Југославије прогласила је државним празником. Све због тога како би православним Србима „склонили“ (и забранили) празновање Српске Нове године, односно Младог (у Србији: Малог) Божића, 14. јануара. Па је српски православни народ био подијељен: једни су славили првојануарску Нову годину, а они који нису били чланови… и били су вјерници, прилично тајно и потајно славили су Српску…

Кад пада снијег. Било је љепше кад је падао. Било је љепше кад смо у селу славили Светог Николу, дочекивали Нову годину, славили Божић, Млади Божић, Светог Јову и Светог Саву. Или у салама нашег „Поповог дома“, или у горњој учионици наше Подручне школе, или под ведрим или сњежним небом код чесме на Палучку, у центру села.

Да, наславио сам се и надочекивао нових година, и надобијао се дарова од Светог Николе и Дједа Мраза, и наглумио се Дједа Мраза, и написао игроказа за њега, и насвирао се и наиграо у весељима поводом свих тих, и једних и других, зимских празника.

А јесте се пратило и забрањивало. Али никад није успјело да се заувијек забрани.

И рече пјесник: Спавајте шумске јагоде / Све моје с вама почима.

Зато, кад пада снијег, и кад не пада – нек свакоме све буде здраво и радосно!