Предсједник Коалиције удружења избјеглица у Србији, Миле Шапић, по занимању је инжењер текстила и до почетка деведесетих дуго је година био запослен у Творници трикотаже Велебит у Карловцу. У тој творници је прошао све линије производње и мјеста од радника до руководиоца; волио је свој посао, путовао и обилазио погоне.
ФОТО: СРПСКО КОЛО
Живот је изгледао онакав какав је требао бити, а онда је дошао рат и Шапић је с породицом у „Олуји“ протјеран из родног Вргинмоста, а његова обитељска кућа спаљена је до темеља. С избјегличком колоном дошао је у Београд и након више мјесеци потраге запослио се у подузећу Модна конфекција – Београд. Данас је у Коалицији удружења избјеглица значајно ангажиран на рјешавању неких од најболнијих питања ове велике и несретне групације Срба из Хрватске.
Били сте у Ветернику крај Новог Сада гдје су обиљежене 22 године од прогона око 220.000 Срба из Хрватске након војне акције „Олуја“. Какве су ваше импресије с тог скупа?
Био је то скуп на којем је судјеловало неколико десетака хиљада људи, не само избјеглица који су дошли из свих крајева Србије, него и других грађана. Био је то скуп људске солидарности и достојанственог сјећања. На њему није било тензија, ружних ријечи и инцидената и морам рећи да је он по својим порукама и по атмосфери био потпуно различит од скупова у Хрватској на којима се слави „Олуја“. Такођер, захвалан сам данашњој власти у Србији која у посљедње три године обиљежава страдање Срба у „Олуји“, јер се тог страшног догађаја морамо сјећати, а таквих је обиљежавања на државном нивоу ранијих година било само од случаја до случаја.
Што мислите о изјави хрватске предсједнице Колинде Грабар Китаровић која је изразила жаљење због страдања Срба у „Олуји“ и о изјави градоначелника Книна који је рекао да ће активно радити на томе да се Срби врате у Книн?
Поздрављам ове изјаве, мислим да оне уносе позитивну атмосферу у односе Хрвата и Срба и камо среће да избјеглице у Србији чују више таквих изјава из Хрватске. Када се враћају у Хрватску да посјете своја огњишта, код млађих српских избјеглица постоји страх, а код старијих присјећање на Други свјетски рат и усташке злочине. Мислим да многима није стало до мира на Балкану, но потребно нам је да се рашчисте рачуни: да свако призна своје злочине и поклони се жртвама и страдањима оних других.
Колико има удружења избјеглих и прогнаних Срба у Републици Србији након ратова у Југославији?
Таквих удружења које су основали прекодрински Срби, прогнани из Хрватске и Босне и Херцеговине у току посљедњих ратова, има око сто педесет. По њиховим називима се види да се ради о избјеглицама: Удружење прогнаних и избјеглих лица из Хрватске, Удружење расељених лица, Удружење Срба из Хрватске, па онда има удружења која су основали људи из појединих градова или опћина одакле су протјерани. Има удружења које представљају само своје село, има и оних која представљају читаву регију, па тако постоји Завичајни клуб Банијаца, Завичајни клуб Кордунаша, Удружење Републике Српске Крајине или Удружење Републике Српске и сва та удружења су везана уз Србе који су прогнани из Хрватске и БиХ.
Када је Коалиција удружења избјеглица у Србији основана и које су њезине основне дјелатности?
Коалиција је формирана 2008. као кровна организација избјегличких и завичајних удружења с идејом да их окупимо у једну цјелину и с циљем очувања традиције и обичаја тог народа. Завичајне вечери, промоције књига, трибине и изложбе сликара и вајара, значајан су дио активности којим се баве ова удружења. Надаље, с питањима интеграције прогнаних Срба у српско друштво стално се бавимо, као и с питањима станарских права и других права у државама из којих смо прогнани или избјегли. У рјешавање таквих питања нужно морају бити укључене државе Србија, Хрватска, БиХ, али и међународна заједница и представници избјеглица. У нашу кровну организацију приступило је у почетку 40 удружења, да би касније тај број нарастао на 70, но нека удружења су у међувремену напустила коалицију. Многа од њих тешко могу опстати, јер су слабо финанцирана и тиме постају пасивна и долази до осипања чланства. Потпуно је другачија ситуација на примјер с оним удружењима која имају велик број чланова, међу којима су и донатори. Таквим малим удружењима, којих има по читавој Србији, покушавамо омогућити да њихови представници барем долазе на састанке. Живот избјегличких удружења није нимало лак.
Како се у Србији финанцирају удружења прогнаних Срба из Хрватске и БиХ?
Нема редовног финанцирања, него се удружења финанцирају кроз пројекте и конкурсе које у Србији расписују Комесаријат за избеглице, Управа за дијаспору, Министарство културе, покрајински секретаријат културе, градови као што су Ниш, Нови Сад или Београд, локалне самоуправе и други. С једне стране сва удружења нису у могућности приступити оваквим конкурсима, а с друге постоје и одређена правила: од Министарства културе средства се могу добити једном годишње, а код Комесаријата највише два пута. Има удружења које помажу њихови чланови и донатори, неки од њих до те мјере да помажу крајеве из којих су избјеглице дошле: у обнови црквених храмова, школских игралишта, путева, инфраструктуре, локалних КУД-ова, спортских клубова. Донатори помажу и културне вечери избјегличких удружења, на којима се нешто средстава прикупи и од улазница, томболе…
Миле Шапић у родној кући Петра Кочића у Стричићима – „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“ ФОТО: СРПСКО КОЛО
Колико ова удружења у Србији могу утјецати на статусна права избјеглих Срба у Хрватској?
Што се тиче станарских права и поврата имовине, моћ удружења је мала и резултати су ограничени. Одговорност око ових питања пада и на међународну заједницу и на Европску унију, што су дозволили да Хрватска затвори поглавље 27 везано уз повратак избјеглих и прогнаних и да уђе у ЕУ а да та и многа друга питања нису ријешена. Оно што је Хрватска дозволила у смислу тзв. станарског збрињавања јест да онај који је имао одређену имовину, оштећену или потпуно уништену породичну кућу, пословни простор и помоћне дворишне објекте, има могућност да за ту уништену имовину добије право обнове 35 квадрата, а сви остали укућани који су имали пријаву пребивалишта на тој адреси имају право на по десет квадрата. Тако сам на примјер ја, који сам имао кућу поред Вргинмоста од 120 квадрата и која је у „Олуји“ спаљена, добио замјенску кућу од 85 квадрата, што за шестерочлану породицу није адекватно, али смо то прихватили знајући да исправног рјешења нема.
Како реинтеграција прогнаних Срба у Хрватској изгледа у очима оних избјеглих Срба који и даље живе у Србији?
Тамну страну реинтеграције представљају застрашивања приликом повратка, пријетње, тужбе и хапшења. До данас се не зна тко су они који су на попису осумњичених за ратне злочине, а тко се може слободно вратити. Други проблем је запошљавање: за Србе повратнике могућности за запошљавање нема, а онда ни за нормалан живот, школовање дјеце, опстанак… Надаље, хрватска држава је одузела осамсто хиљада катастарских парцела земље српским избјеглицама који су власници тих катастарских парцела, а које нису уписане у грунтовнице. То неуписивање у грунтовне књиге постоји иначе још од времена када су пољопривредне задруге враћале сељацима земљу која је одувијек била њихова, а они су мислили, ако су катастарски уписани као власници и ако држави плаћају порез, да је све у реду. Тако су мом оцу хрватски прописи одузели 30 посто земље, иако је био катастарски власник, обрађивао земљу и уредно годинама плаћао порез.
Какви су резултати указивања избјегличких организација на овакве проблеме?
У Хрватској је за Србе саграђено 50.000 објеката за повратак, али вратило се за трећину мање, а и они који су се вратили сада поновно долазе у Србију јер у Хрватској не могу живјети
Наша удружења су на сва та питања указивала властима у Загребу, Сарајеву и Београду, као и представницима међународне заједнице, годинама. Потписивале су се петиције на ту тему; постоји удружење пензионера из Хрватске регистрирано у Београду, које покушава заједно с Коалицијом и другим удружењима ријешити проблем неисплаћених и заосталих пензија пензионерима из Хрватске, да остваре своја права која су им ускраћена. Ту су и оне сумњиве агенције које су продавале имовину без знања власника, када су извршене неадекватне размјене по разноразним уговорима. Све те опструкције видим као тежњу да се што мање Срба врати у Хрватску. За Србе је на примјер саграђено 50.000 објеката за повратак, али вратило се за трећину мање, а и они који су се вратили у Хрватску сада поновно долазе у Србију јер у Хрватској не могу живјети. Према подацима МУП-а Србије, око 350.000 Срба из Хрватске узело је српско држављанство, око 20.000 је оних који су још у статусу избјеглица, око 50.000 је остало у Републици Српској, 50.000 их је отишло у треће земље, што значи да је из Хрватске отишло укупно близу 500.000 Срба.
Доста сте обилазили избјегличка насеља. Какво је стање у тим насељима и какав је живот људи у њима?
Интеграција избјеглица у Србији није проведена на завидним нивоу. Комесаријат за избеглице формиран је 1992. и тада се кренуло у смјештај избјеглица с програмима и пројектима у којима су људи добивали разне врсте помоћи: једни су смјештени у колективне центре, други су насељени у напуштене зграде, а онда се кренуло у програм збрињавања кроз додјелу разних пакета помоћи. Постоје четири вида помоћи: додјела сеоских имања, помоћ у грађевинском материјалу, додјела монтажних кућа и градња станова. До прије неколико година ти пакети помоћи били су дио међународних донаторских средстава која су додјељивале владе страних држава. Градиле су се куће по систему „кључ у руке“ а неки су, по принципу тзв. самоградње, добивали грађевински материјал и новац да плате мајсторе. Међутим, многи су постали социјални случајеви јер локалне самоуправе, које су помагале те пројекте, нису изградиле егзистенцијалну инфраструктуру за те људе; локалне фабрике су остале напуштене, а људи нису имали гдје да нађу посао јер су живјели на локацијама удаљеним од већих градова и без правих услова за живот.
Испред Манастира Јасеновац ФОТО: СРПСКО КОЛО
Постоји и проблем откупа власничког права?
Тренутачно у седам градова у Србији око 530 породица није ријешило питање откупа власништва. Дакле у многим мјестима, гдје су направљени објекти, људи не могу постати власници тих станова и кућа. Зашто? У бројним случајевима треба направити тзв. легализацију земљишта и сакупити и друге папире, што све доста кошта, а људи немају новац да све то плате. Надаље, опћинске агенције уредно наплаћују од тих људи станарину, али не желе рјешавати питање власништва. Према Закону о избјеглицама, ти људи могу откупити власништво по дупло мањој цијени од комерцијалне, али они се питају: „Ако сте нам као избјеглицама хтјели помоћи, зашто нам сада ту помоћ наплаћујете?“ С друге стране њихови комшије који нису избјеглице и који су куће купили по тржишној цијени буне се: „Зашто се нама наплаћује пуна цијена, а њима двоструко мање?“ И међу избјеглицама има мешетарења: неки бораве у колективном центру, на другој страни приватно праве своје куће, а на трећој очекују да ће добити социјални програм за градњу.
Код којих категорија избјеглица се може рећи да су се успјели интегрирати у новој средини?
Ради се у првом реду о великим насељима, која су избјеглице градиле властитим средствима, као што су Бусије и Грмовац поред Београда или Ветерник поред Новог Сада, и о урбаним срединама. Ти људи су у послу, у приватним бизнису или у институцијама. Тешко је онима које живе по селима: треба пронаћи посао и школовати дјецу. Многи од њих не могу у Хрватску по лична документа, па и ако би могли конкурирати за какву помоћ, не могу обезбиједити потребне документе. Има још увијек људи у Србији који су и данас у избјегличком статусу и који немају документе матичне државе јер у Хрватску не одлазе, а немају ни документе Србије. Проблем су и самци без докумената: гдје да се они пријаве на конкурс и што да траже?
Што је то регионални програм обнове и збрињавања избјеглица?
То је тзв. РКП програм који проводе локалне самоуправе у Србији и сада се он проводи већ по пети пут. Избјеглице треба да се пријаве за тај програм у својим опћинама и знамо да има око 17.000 породица које су се пријавиле за рјешавање стамбених потреба. Дио људи и не сазна на вријеме да је расписан конкурс. А и када се пријаве, њихови документи иду на провјеру у домицилне државе, јер ако имаш обнову у Хрватској, не можеш је имати и у Србији. Од те пријаве до коначне листе прође и по двије године. Ако на примјер конкурираш за монтажну кућу, мораш бити власник земљишта, мораш имати дозволу за градњу, дозволу за грађевинске послове… све то бесконачно траје. Највише кратких рукава остају стари, немоћни и болесни који не могу да брину о потребним документима. Такви људи обично конкурирају за стан, али када такав сиромах и уђе у стан – што онда?
И ви сте били избјеглица. Какво је ваше избјегличко искуство?
Као и многи други, ја сам своју егзистенцију овдје остварио својим властитим радом, без помоћи Србије и међународне заједнице. Одмах по доласку након „Олује“ запослио сам се, једно вријеме смо моја породица и ја били подстанари, а касније сам стекао услове да добијем стан од подузећа у којем сам радио. Једино што сам добио од социјалне помоћи био је тај пакет обнове од државе Хрватске јер ми је, као што рекох, кућа у Вргинмосту запаљена и уништена до темеља. Иако у Вргинмост често одлазим, било би тешко да се тамо вратим јер не бих имао посла. Не бих у Хрватској имао проблема са застрашивањем и пријетњама, јер нисам учинио ништа због чега би ме неко прозивао и кривично гонио, али не би било перспективе ни за мене ни за моје синове који морају да се школују и још пуно тога направе.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
