„Одједном к мени мирис паљевине Вјетар донесе с гаришта мог села, Мирис из ког се све сјећање вине[1]…
На писање овог текста водила ме идеја дуга према завичају, мјесту гдје сам се родио, Дивоселу, и носталгија за завичајем, који је остао тако далеко. Што сам више и даље одлазио од њега, сјећањима и душом био сам све ближе њему. Слиједио сам Андрићеву максиму „да је сваки човјек доживотно дужан чинити добра дјела у своме родном мјесту, без обзира колико их је дотада урадио“. Желим да оставим писани траг покољењима која долазе, да се „не почупа коријење и сачувају истине о српаском народу који је вијековима живио на овим просторима“, имао своју богату историјску и културну баштину.
Дивосело, српско село у Лици у општини Госпић етнички је очишћено у грађанском рату у Хрватској у времену од 1991 – 1995.године[2].
Данас Дивосело постоји само у топонимима.Ово велико српско село географски је било наслоњено на град Госпић па све до 15 км у дубину ка Велебиту. По демографској типологији Дивосело спада у велика села разбијеног типа са изграђеном инфраструктуром (електрична струја, асфалт, телефон, градски водовод), напредно, са богатом историјском, културном и спортском традицијом…
Године 1931. по попису становника Дивосело броји 2.164 становника,
-1948. године било је 679 становника,
-1991. године 344 становника (404) 2 пописа, 147 викенд кућа.
Пред сам Други свјетски рат Дивосело је имало близу 3.000 становника. Било је познато као једно од успјешнијих села у Хрватској, са више напредних сељака, велетрговаца, гостионичара, школованих људи, интелектуалаца …
Дивосело је имало основну школу од 1869.године, храм Рождества Пресвете Богородице од 1781.године, Дом културе са читаоницом и соколском салом за вјежбање од 1931.године. Из овога села била су 132 солунска добровољца. Преко Привредника завршило је разне занате 157 младића из Дивосела…
Прије Другог свјетског рата много младића и дјевојака из Дивосела, због саме близине Госпића, завршило је Учитељску школу у Госпићу (отворена 1919), Гимназију у Госпићу (отворена 1860), грађанске школе, факултете у Загребу, Београду, Пешти, богословију на Цетињу и у Сремским Карловцима… До данас је из Дивосела 14 свештеника, 12 доктора наука… Први доктор наука био је др Миле (Јанко) Рајчевић (рођен 1878), декан Ветеринарског факултета у Загребу 1927.године и Факултета ветерине у Београду шк.год 1938/39-1940. Важно је напоменути да послије 1900. године у селу није било неписмених. Послије Другог свјетског рата село је електрифицирано 1961.године, у село је доведен асфалт 1971.године, телефон 1980, градски водовод 1989.године…
* * *
Дивосело је доживјело своју велику трагедију и катаклизму у Другом свјетском рату. Проглашавањем НДХ за Србе у Лици и читавој НДХ настала су тешка времена. Тридесетих година прошлог вијека у Госпићу се појављује усташка[3] организација, која је имала јако упориште међу хрватском младежи и хрватским народом. Проглашење НДХ 10.априла 1941.године у Госпићу је код хрватског народа дочекано са одушевљењем.
Све српско становништво у Госпићу и околним српским селима стављени су ван закона и подвргнути тоталном уништењу. Већ 11.априла 1941.године похапшени су готово сви Срби у Госпићу и позатварани у госпићке логоре смрти.
Проглашењем НДХ у Дивоселу су почела хапшења угледнијих домаћина, напредних сељака, учитеља, професора, свештеника, студената, трговаца, а затим свих по реду.
У Дивоселу је 07.06.1941.године формиран усташки стан – посада од 25 усташа, Хрвата. Онај ко је одведен у госпићки затвор, или усташки стан у школи у Дивоселу, тај се жив није вратио.
Српска села: Дивосело, Читлук, Орнице, Почитељ, Липе, Острвица, Широка Кула, Барлете, Вребац, Медак, Радуч, Могорић, Плоча, Смиљан, Студенци, српска села у Косињу усташка власт подвргла је тоталној ликвидацији, уништењу и етничком чишћењу. Вршене су тајне припреме за истребљење српског народа у готово свим селима Лике. Почело се од Доњолапачког котара, села: Доње Суваје, Личких Осредака, Штикаде у општини Грачац, Широке Куле, Бунића, Смиљана, а завршетак је планиран са ликвидацијом Дивосела, Читлука, Почитеља…
Српско село Липе у непосредној близини Госпића нападнуто је 1. и 2. августа 1941.године гдје су побијене српске породице Кекић и Рабатић (93 убијених). Послије тога, 2.августа 1941.године кренули су у Смиљан, гдје су побили 560 – 700 Срба. Срби у Широкој Кули поклани су 02. августа 1941.године, истог дана у Острвици, селу Кленовац…
Видјевши што се догађа у српским селима општине Госпић, народ Дивосела донесе одлуку да се нападне усташки стан у школи, а село да се евакуише у увалу звану Крушковаче подно Велебита.
Дана 03. августа 1941.године нападнут је усташки стан у школи у Дивоселу, усташе су истјеране из села, народ евакуисан у увалу Крушковаче под Велебитом. Усташе су ноћу 4/5.августа 1941.године преко хрватских села Подоштре, Личког Новог и Ризвануше у строгој тајности пребациле 1 бојну усташа на Мали Аланак, заселак Дивосела, другу усташку бојну преко Билаја и Рибника да затвори круг око збјега с циљем све у логору ликвидирају. Напад на збјег, на ненаоружани народ започео је у зору.
Настало је клање и убијање недужног народа. У логору су страдале читаве породице, леш до леша, читаве породице лежале су убијене у локвама крви, или заклане на хрпи. Само за неколико дана убијено је 907 мјештана Дивосела. Тога дана 80 кућа у Дивоселу је „мртвим коцем затворено“, уништено је комплетно родословље. Срећом је 2.усташка бојна, која се кретала преко Билаја и Рибника закаснила, па није успјела затворити клијешта (обруч) око збјега, тако да је нешто народа успјело побјећи у Велебит.
„Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току Другог свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 5.августа 1941.године. И не само по броју жртава, него и бестијалности и злочиначком страсти којом је злочин почињен“.[4]
У току Другог свјетског рата од 1941 – 1945.године у Дивоселу је погинуло 1.309 становника, цивила и бораца, или 60, 30% (1.170 цивила, од тога 384 дјеце од колијевке до 15.година живота[5], 139 бораца НОР-а, (1.156+14 =1.170 цивила + 139 бораца НОР-а), 14 мјештана је стријељала народна власт.
У логору Јадовно усмрћено је 85 мјештана Дивосела (19 дјеце).
У Мацолиној јами на Јанчи (Личко Лешће) убијено је 7 мјештана Дивосела.
Спаљено живих људи из Дивосела у кућама или сјеницима 29 мјештана (10 дјеце).
Убијено у Јарчјој јами на Аланку 65 мјештана Дивосела (30 дјеце).
Убијено у с. Шибуљина – и логору Слано и Метајна на Пагу 78 мјештана Дивосела (24 дјеце).
Објешени у Госпићу 33 мјештана Дивосела, (од тога 13 дјеце, мајка Кравић Јагода објешена и њене 4 дјеце).
Петоро дјеце из Дивосела прошло је кроз концентрационе логоре смрти за малу дјецу од Госпића, Јаске, Јастребарског, система усташких логора смрти Јасеновац – Градишка, Златар, Лобор град: Почуча Милан, Почуча Љубица и мајка Јела Почуча, Јерковић Олгица, Вујновић Марија и Вујновић Милица… Спасила их Дијана Будисављевић, априла 1942.године. Током Другог свјетског рата једино мјесто у Европи гдје су били логори за дјецу била је НДХ.
Из Дивосела су 2 народна хероја: Нада Димић и Миле Почуча, 84 носиоца партизанске Споменице 1941.године. Двадесет година послије Другог свјетског рата није било регрута из Дивосела за редовно служење војног рока.
* * *
Комплекс концентрационих логора: Госпић-Јадовно-Паг
Међу најстравичнији вртлог затирања српског народа у НДХ спада град Госпић.Прва у функцију терора и злочина над Србима стављена је Казнионица, или Казниона у Госпићу, коју су мјештани одраније називали „Gericht“. То је уствари био логор прихватно-транзитног карактера. Сабирни логор, или како су га усташе називале „Збирни логор Госпић“ формиран је одмах по проглашењу НДХ, почео је функционисати првог дана када су усташе преузеле власт у Госпићу, 10.априла 1941.године. Био је то најзлогласнији затвор, а истовремено и дио система Концентрационог логора Госпић-Јадовно-Паг, заправо кичма у цијелом овом ликвидационом комплексу. Иако је Казнионица била прилагођена за сабиралиште, уствари била је право мучилиште гдје се изнуривало, мучило и сакатило, убијало човјека у човјеку, али и стратиште, будући су ту многи затворници тучени, сакаћени ножевима, вјешани, дављени, те скапавали од глади и жеђи. Био је то први организовани масовни погром Срба у Госпићу и околним српским селима.
Концентрациони логор Јадовно био је смјештен око 22,5 км сјеверозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива на 1200 м надморске висине. Логор Јадовно замишљен је као велико сабиралиште за ликвидацију, а његов резервоар за попуну био је углавном Казнени завод у Госпићу у који су допремани углавном Срби и Јевреји…Ти први логори смрти на Пагу и Јадовном били су први течејеви школе кољаштва за усташе, а „њихови професори“ били су махом усташки емигранти које су домаће усташе одушевљено прихватиле.
Из Госпића су затворенике, без суда о кривици одвозили камионима на Јадовно, гдје је била посљедња станица, губилиште.
Логор Јадовно био је претеча логора смрти Јасеновац. Усташе су јако добро анализирале и унапријед припремиле терене Велебита за масовне ликвидације, углавном српског народа са територије НДХ. Сматрали су да се велебитске бездане јаме могу јако згодно употребити за масовне гробнице, тешко су приступачне, тешко се могу пронаћи, како би се евентуално могли сакрити трагови злочина.
Усташки џелати масовно су доводили и довозили похватани српски народ из личких села, из читаве НДХ, похватане по пољима приликом извођења пољских радова, кућама, улицама, црквеним зборовима, једнако мушкарце, жене и дјецу те убијали без икаквог разлога ножевима, батовима, понекад и из ватреног оружја и бацали их у ове велебитске јаме, наклане, живе или полуживе. Гдје је неко затечен жив, ту га је затекла смрт. На Велебиту је било више безданих јама. Међу познатијима је била Шаранова јама, која је према налазима спелеолога била дубока 42, 5м до првих костију, којих у дубини има око 40м3.
Према подацима које наводи др Ђуро Затезало логор Јадовно као комплексно стратиште радио је 132 дана од маја до августа 1941.године. Према прикупљеним и истраженим подацима, аутор долази до процјене да су у њему ликвидиране на најмонструознији начин 40.123 невине жртве, од којих 38.010 Срба, 1.998 Жидова, 88 Хрвата…“
„Тешко је да ће се било када утврдити тачан број жртава које је прогутало Јадовно. Јер, усташе су за собом уклањале све што би за собом могло указати на обим њихових злочина“[6], а послијератна власт за попис жртава није била много заинтересована због „братства и јединства“.
Милан Баста, генерал у пензији, публициста, у књизи: Рат је завршен 7 дана касније (1986), позивајући се на изјаве учесника НОР-а и партијских радника из Госпића, који су учествовали и Комисији, која је послије рата истраживала податке о страдању у Концентрационом логору Госпић -Јадовно и страдању Срба и Јевреја у њему, и изјавама Хрвата старосједилаца из села Јадовно, наводи да је у логору Јадовно убијено је 50 – 60 хиљада људи. Неки историјски извори тврде да је у логору убијено 70 000 људи.
Концентрациони логор Слана и Метајна на острву Пагу у систему Концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг основани су 24.јуна 1941.године и „били су у функцији „ до августа 1941.године. У селу Шибуљина и Концентрационом логору Слана и Метајна на острву Пагу усташе су на најсвирепији начин убиле 07.августа 1941.године 78 мјештана Дивосела.
Акцијом италијанске војске затворен је Комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг крајем августа 1941. године. Већину заточеника у логору усташе су побиле и бациле у крашке јаме на Велебиту. Око 2.000 заробљеника, које усташе нису стигли побити зато што их је у томе спријечила италијанска војска, усташе су транспортовале у логор Јастребарско, а потом у тек основани логор Јасеновац међу којима је било и мјештана Дивосела (Вујновић Максима Марко, 1921. и др). Свједоци ових страшних трагедија, свједоци ужаса, који су успјели преживјети пакао од покоља у Крушковачама до мучилишта у логорима, сјетно су причали, завијени доживотно у црнину, о трагедијама несрећних људи, усташким злочинима и злочинцима…
Да покољења памте и не забораве!
Још за вријеме Другог свјетског рата партизанска штампа није писала о страдањима Срба у комплексу Концентрационог логора Госпић-Јадовно-Паг зарад „братства и јединства“. Ако је неко покушао писати у партизанској штампи о злочинима усташа у комплексу Концентрационих логора: Госпић-Јадовно-Паг био би упозораван од водећих чланова Комунистичке партије Хрватске да о томе не говоре и не пишу, јер то може штетно дјеловати на ширење народноослободилачког покрета, будући да изношење података о усташким злочинима „смета осјећајима хрватског народа“ и изазива ширење мржње између хрватског и српског народа.Такав тренд наставио се и за читаво вријеме трајања СФРЈ.
Некоме је у Хрватској било у интересу да се истина о Концентрационом логору Госпић-Јадовно-Паг не сазна, па је послије Брионског пленума[7]био прави моменат да се сва сачувана архива и архивска грађа о овом логору склони из зграде из некадашње Казнионице у Госпићу и уништи.
„Послије овог Пленума, у Госпићу су камионима одвезли и уништили велик дио архиве о Концентрационом логору Госпић – Јадовно“[8].
* * *
Исту судбину доживио је српски народ овог села 1991.године. Поруке хрватских политичара деведесетих година биле су убојите исто као и оне које је слао Анте Павелић. Туђман је поруке антисрпства и националшовинизма, свога узора Анте Павелића образлагао на начин да је политика Анте Павелића „такођер израсла из вјековне тежње хрватског човјека за слободом и самосталношћу“.
Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске послао је јасну поруку српском народу који је живио у Хрватској, послије свих почињених злочина над српским народом у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године, а српски народ ју је добро разумио:
„Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Прихватили смо повратак неких Срба у Хрватску, како бисмо спријечили нападе на Хрватску и приговоре да је Хрватска наставак НДХ и да не жели ниједног Србина. Ријешили смо српско питање и више неће бити 12% Срба и 6% Југословена као што је било. И њих 3% више неће угрозити Хрватску“.[9]
У грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године, убијено је 75 мјештана Дивосела, од тога 12 жена.У самој операцији хрватске војске на српска села Дивосело, Орнице, Читлук, Медак и Почитељ тзв. „Медачки џеп“ 09.09.1993. године убијено је 30 мјештана Дивосела, (два тијела нису пронађена Вујновић Николе Ђуро и Јованчевић Милош), иако су ова села била 18 мјесеци под заштитом снага УН. Мјештани овог села погинули су у етничком чишћењу града Госпића, упадом диверзантских група у Дивосело, и агресијом хрватске војске 1993.године.
* * *
Данас, 80 година касније Дивосело је пусто. Нема више колијевке ни дјечјег плача. Све је етнички очишћено, започето у Другом свјетском рату 1941. године, а довршено у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995. године. Сви историјски, антифашистички и културни споменици су порушени: црква, школска зграда, Спомен-дом, стамбени и господарски објекти, уништена инфраструктура, гробља оскрнављена, нема трагова живота (…) Све је пусто, све рушевина до рушевине (…) Када човјек дође у ово село, које је некада имало близу 3.000 становника, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало.Према злочинима који су рађени над овим недужним српским народом села Дивосела које су чиниле хрватске усташе 1941-1945.године и 1991-1995.године у грађанском рату у Хрватској и сам Гебелс би им позавидио. У овом селу је мрачна страна људске историје исписала своје најстрашније странице. Прошлост се не може мијењати, али се из ње може научити. У селу је обновљено 11 кућа у којима нико не живи, све је зарасло у коров и шуму. Једини свједоци времена, надгробни споменици у гробљима са епитафима[10] свједоче о аутохтоном српском народу који је живио у Дивоселу. Преко љета дође понеко да у гробљу запали свијећу својим прецима, „баци поглед“ на пусто згариште и враћа се у мјесто живљења.
Сви антифашистички споменици у Дивоселу су порушени.
-Споменик на Драгашком брду у Дивоселу, мјесту гдје је формиран први народноослободилачки одбор 02.08.1941.године.
-Споменик у Крушковачама (женама, дјеци, одраслим мушкарцима, читавим породицама) 907 убијених и закланих у покољу 05.августа 1941.године
– Спомен – дом бораца НОР-а и жртава фашистичког терора са спомеником унутар Спомен – дома, у виду растворене књиге, са исписаним именима погинулих, библиотека…
– Споменик на Пијевцу (подигнут у знак сјећања заједничке акције групе бораца из Смиљана и Дивосела против усташа и домобрана).
– Гробље палих бораца са спомеником, заселак Пољари (рад кипара Павла Перића).
– Спомен-костурница убијеним, закланим и баченим у Јарчју јаму на Аланку (Оланку) 06.августа 1941.године.
-Спомен-костурница погинулим борцима 05.прекоморске бригаде из Словеније који су погинули са војском НДХ – усташама приликом заузимања и освајања Госпића 04.априла 1945.године.
– Спомен – плоча на родној кући народног хероја Наде Димић (заселак Клиса).
– Споменик „Вјешала“код Јасиковца, рад вајара Вање Радауша.
– Споменик у Дивоселу (Јанков борик) гдје је радио ОК КПХ за Лику од априла до августа 1941.године
– Споменик убијеним борцима и цивилима на Почуча Брду.
-Спомен – плоча на згради Основне школе у Дивоселу, заселак Пољари у знак сјећања на формирање прве пионирске организације у Хрватској у Дивоселу 1942.године.
Године 1991. у Дивоселу било 413 кућа са још више господарских објеката, од тога је било 276 усељених домаћинстава, у којима се ложила ватра, који су стално живјели у Дивоселу и 147 викенд кућа у којима се боравило повремено. Данас Дивосело постоји само у топонимима, нема трагова живота. У село више не стижу ни поштари ни писма. Нити их ко шаље, нити их има ко да прими. Све личи на музеј геноцида на отвореном. Оно што је започео Павелић и фашитичка НДХ, довршио је Туђман и етнички очистио Хрватску, и наше Дивосело.
Сви подаци о страдању Дивосела налазе се у књигама: Миле Рајчевић: Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању (2013) и Свјетла угашених угашених огњишта (2022).
„Будућност припада онима који се најдаље и најдуже сјећају.“
Ниче
Београд, 08.јуна 2024.године. Миле Рајчевић, проф.
[2] Етничко чишћење је еуфемизам за истребљење мањинског становништва од стране већинског, путем затварања, прогона или убистава, у циљу постизања етничке хомогености на одређеној територији.
[3] Усташе – хрватска фашистичка ултранационалистичка клерикална и терористичка организација коју је основао Анте Павелић 1929.године у Италији. Организација се налазила на челу НДХ од априла 1941.године до маја 1945.године.
[4] Гојко Везмар: Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941 – 1945. Београд 2004. стр 170.
[5] Зар ово нису елементи геноцида? Геноцид – међународни злочин, намјерног, потпуног или дјеломичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група.
[6] Фрањо Здунић Лав: Усташки злочини на Јадовном и у неким другим логорима смрти уз осврт на њихове коријене, Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1945 – 1945.Хисторијски архив у Карловцу.стр 168.
[7] Брионски пленум одржан је 1.јула 1966.године на Брионима.
[8] Момчило Диклић: Европска унија и српско-хрватски односи, Београд, 2010.стр.86.
[9] Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске на отварању ратне школе „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу 15.децембра 1998.године.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
