• У суботу, уочи Педесетнице, 2018. године и великог јубилеја – 150 година од рођења великог Алексе Шантића, испред његове бисте на Келемегдану, окупила се група Херцеговаца, да се на скроман, али достојанствен начин поклоне свом највољенијем пјеснику.

Окупљенима се најприје обратио иницијатор овог неформалног скупа, Горан Лучић, колумниста Слободне Херцеговине, који је упоређујући ово вријеме са Шантићевим временом, закључио да је српски род поново на истом – поробљен, распарчан и однарођен, док се српско школство полако, али сигурно претвара у датост имућним и сналажљивим.

– Шантићи су поријеклом из слободарског и славног Невесиња. По предању они су племениташи, српског, хумског рода. То њихово старо племство понајприје појашњава откуд у Алекси урођена и жива жеља да свој народ просвјети, ослободи и украси. Само из нечег може процвјетати узвишеност; из ничег не може узрасти ништа! – рекао је Лучић и додао да је Алекса хтио да “српски тежак буде слободни домаћин, да српски ђак учи, да спозна себе, да буде на славу и корист роду; хтио је да српске установе у Херцеговини уздигне и најљепше украси”.

– У његово вријеме Мостар је био најважније српско културно и просвјетно средиште у Босни и Херцеговини; уз Београд најбодрија жила српског народног била. – рекао је Лучић, наводећи да су „Гусле“ основане да би се српска омладина у Херцеговини подучавала свом културном и историјском наслијеђу.

– Ко се први у Херцеговини обрадовао ослобођеном Косову и Метохији 1912. године уласком Српске војске у стари Призрен?! Тек што су стигле вијести у Мостар да су српски коњички ескадрони ујахали у царски Призрен, Шантић је гордо запјевао! – нагласио је Лучић.

– Ко је, иако тешко болестан, поздравио војводу Степу Степановића и ослободилачку војску са Кајмакчалана док су улазили у слободни Мостар?! Ко је пјевао Његошевој Црној Гори и њеној вјековној жртви за српску слободу; ко је Ловћену плео ловор и смиље?! Нико у Херцеговини тако одважно као Алекса! Памтио је то и краљ Никола Први Петровић-Његош када је црногорској војсци наређивао да Српство безусловно мора изаћи на лијеву обалу Неретве и ослободити Шантићеву родну кућу! – истакао је Лучић, који се потом осврнуо на садашњи тренутак Срба у Мостару.

– Малобројна српска дјеца у Мостару школују се на хрватском и босанском језику, студирају на хрватском и босанском свеучилишту, тренирају у клубу који је оформио Прву лигу усташке НДХ… Данас је Шантићу Мостару прије свега духовни емигрант. Прокажени дошљак и туђинац који се мора иселити на шизматички исток! Пјесников надгобни споменик рањен је гелерима када је ХВО (Хрватско вијеће одбране) рушио мостарску Саборну цркву. Патрљак једне мостарске улице Алекса Шантић дијели са баштиником усташтва Твртком Милошем, а ова улица се укршта са прометницом кардинала Степинца. Споменик му је у рату стријељан па обрушен у Неретву, гимназија преименована у гимназију фра Грге Мартића, онда у Мостарску гимназију, народ расељен, истријебљен и превјерен (и превјерава се)… – рекао је Лучић који је изнио још један ужасавајући податак, а то је да родна кућа Алексе Шантића на Бранковцу у Мостару више не припада Србима ни Српској православној цркви, већ је продата Евангелистичкој цркви.

– Шантић је присутан у нама и више него што то наоко изгледа. Живљи но и један други српски пјесник! Неумрло траје, јер је искрено волио свој народ, а поштовао и помагао друге, непритворно волио хумски завичај више од туђе земље, српски језик љубио јаче од оних који су се школовали по бијелом свијету, снажније био привржен херцеговачком житу но туђинској погачи… И ми то непогрешиво осјећамо. – рекао је Лучић наводећи да Шантићеве стихове наизуст знају Срби, ма гдје се они налазили.

– Шантић је златна нит српске поезије којом су проткана наша срца; она их је украсила, омекшала, родољубљем уресила. Без Алексе српски народ био би мање заједница људске питомости и патриотске брижности. – рекао је Лучић који је позвао да овогодишњи јубилеј треба да обиљежимо тако што ћемо научити нову Шантићеву пјесму, посјетити његов гроб у Мостару или упалити воштаницу тамо гдје живимо, одржати пјесничко вече и историјски час или било шта друго достојанствено и лијепо.

Окупљенима се обратио и херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац.

– Док је Дучић био забрањиван свима нам је био доступан пјесник Алекса Шантић чије смо стихове знали наизуст. Ако се мало боље загледате у ове бисте видјећете да два велика пјесника имају сјетне и невеселе погледе. А како и не би кад однекле знају да Црна Гора кани послати војску „онамо, намо, за брда она“, кад знају да крвари наша жива рана Косово и Метохија, а племенита ријека Дрина опет је међа. Подјеле у српском роду у цијелој историји биле су онај камен преко кога се спотичемо до данашњих дана. – рекао је Глоговац казујући стихове Шантићеве пјесме посвећене Стевану Сремцу „Ми знамо судбу“.

Врло емотивну бесједу одржао је студент Факултета политичких наука, Гачанин Раде Црногорац који се, помињући Шантића, позвао на ријечи умног Пера Слијепчевића, “Крв јуначка, душа дјевојачка…”
– Алекса је, доиста,  како је Дучић говорио, био најбољи спој медитеранца и динарца, а то је Херцеговац. Зашто? У њему се епско-патријархални и традиционални моменат спојио са медитеранским одликама душе које су долазиле у његов Мостар уз Неретву са оном топлином и благошћу која је помиловала у некој улици једну Емину, која је кружила  Мостаром и заувијек из њега отишла са 20.000 избјеглих Срба преко Неретве. – рекао је Црногорац.

Он је некадашњи Мостар описао као мјесто у коме је слога обједињавала млада покољења у борби против окупатора.

– Без Мостара нема Херцеговине, јер Неретвљани су били старо српско племе које Млечићима није плаћало хараче, а данас их нема.  – рекао је Црногорац напомињући да су многи свјетски освајачи из хумске земље отишли „крњавих зуба“.

– Херцеговина  и Мостар, у коме се налази гроб Митрополита Леонтија Радуловића на коме пише прво слово „стазама мученика за српство и слободу“, благодарни су многим нашим херојима, као што смо ми и ми данас благодарни најсрпскијем српском пјеснику Алекси Шантићу. Он је чистог срца, без икаквих интереса, уткао своје лирско плетиво у срце и душу Херцеговине. – закључио је Црногорац.

Окупљене је поздравио оснивач и уредник портала Слободна Херцеговина Трифко Ћоровић који је нагласио да Срби из Херцеговине морају његовати сјећање на Алексу Шантића
– Шантић је својим пером на најбољи начин исказао патриотизам и родољубље којим је задојена српска Херцеговина. Ма гдје живјели данас, наша је обавеза да ту љубав преносимо на наше потомство. – поручио је Ћоровић.