• „Да ли сте свјесни да оваквог скупа, окупљеног овим поводом, нема данас нигдје у свијету?“, упитао је Матија Бећковић народ. „То нека нам буде велика радост; у томе је наша нада и наш излаз!“. „Па нигдје у свијету и немају оваквог пјесника!“, узвикну неко из предњих редова.  Проломи се искрени аплауз Малом двораном Коларчеве задужбине.

Вечерас је у дворани Коларчеве задужбине, испуњеној у цјелости (истини за вољу најприје сиједим главама; млађих од 35 година није било више од 10-оро) представљена је нова књига уваженог српског пјесника и академика г. Матије Бећковића, у издању Српске књижевне задруге.
„Праху оца поезије“ – Матијин је спјев узнесен у част онога који је „Горски вијенац“ посветио „праху оца Србије“.
У захвалност владици и господару Црне Горе, слободарском изданку српског збјега са Косовог поља, највећем српском пјеснику, најљепшим нашим устима, кроз која је српски језик заискрио, иштући да се у златотисак уткива.
Његош, српски пјеснички колос, чији неугасиви жижак над обалом нашег мора, баца зраке ћириличног, православног сажимања васионе у човјеку, указујући на сигурну стазу свом нашем бродовљу.
Ко чита и учи Његошеве стихове наизуст, тај никад неће заборавити српски језик и загубити духовни смјероказ Светосавља. То није лијепа, а лака похвала, већ истина муком провјерена.
Његошев прах на врху Ловћена, највиши је наш олтар; то је српски ДНК-а најближи Небесима, најдостојнији антимис свом нашем псалмопоју што га вјетрови као мирисе тамјана разносе Косову, Метохији, Херцеговини, Далмацији, Босанској Крајини, Шумадији, Српском Војводству…свеземаљској подлози која Срба држи
„Праху оца поезије“ је велика похвалница како владици тако и поезији. Поезија је најдостојни разговор са Небом, а српски језик се најљепше указао у Његошевој.
Дјело садржи 45 пјесама, свака пјесма по 14 стихова, укупно 630 стихова…троструки сонетни вијенац.
Свака пјесма се обраћа Његошу, заједно са њим славећи прво Господа па ријеч Господњу.
Незаборављајући небески творбени ред, „да је ријеч створила човјека“ Матија слави прво српски језик, у коме је Саздатељ удјенуо себе, а онда је из те твари узрастао и Дух српски.
Нема народа без језика, нити свијета без Логоса – то је нит коју Матија завјетно оставља у лавиринту овоземаљских смутњи и причина.
Ова епско-лирска апотеоза господару српског пјесништва, уједно је и ода и спјев и акатист.

„Мистеријум луче микрокозма“ – Димитрије Поповић

У свакој пјесми Његош се ословљава са новом похвалницом, тако да спјев има укупно 45 Његошевих врлинских ордена – сунчаник, тајновидац, језичник, посветник, светрпник…све су то похвале сковане из чистих српских језичких коријенова, тако да ово дјело носи и обиље неологизама тј. нових успјешних ријечи, које показују сво богатство српске језичке творбе.
Пјесник Његошев дар јасно повезује са набојем српског косовског залога, пјевајући о Обилића ријечи
„што се не шће у ланце везати“ па утече каменитим скитовима да слободна са Творцем бесједи.
Та ријеч, цијелога српскога рода повезница, наћи ће исток на Његошевим уснама, достојна своје старе славе и витешког завјета у чијој задатости је задњи пут и била изречена.
Да не би те старе косовске трпње, Творац би се Срба одрекао, недајући им његошевског дара.
Но није се лако Србима носити са тим даром. Или је превелик да би се скрио или је преважан да би се заборавио.
У данашњој Црној Гори гдје не могу са Његошем такав какав јесте, већ га латиниче, монтенегрирају, затиру и преиначују, ова књига је непожељна, а овај скуп би био антидржавни. Но владика том гријеху отпадника рода божански измиче, проклињући смрад њиховог издајства од кога их је мукотрпно чувао.
У данашњој Србији, која није ни обиљежила 200 година од Његошевог рођења, у којој двије трећине студената Београдског универзитета и не знају чији је споменик на Студентском тргу, Његош је само савјест коју је најбоље игнорисати.
у Београду гдје је Његошево име асоцијација за главну улицу Врачара у чијим се помодним кафеима окупља сва она безлична, скоројевићка и антисрпска биолошка маса, што најодлучније презире сву ту досадну анахроност, епове и завјетима оптерећеног владику…заиста је један овакав скуп passé, а најбоље га је заборавити једним ЛСД-ием и добром техно журком.
У свијету гдје су сви језици постали колоније ружног језика острвске краљице, а велики народи углавном тегљачи блокова за НАТО пирамиду…Његошева мисао космичке тајновитости „нека буде што бити не може“, само је магновење неког ортодоксног српског фанатика.
И право је рекао Матија; окупљени због књиге која слави ловћенског тајновидца, његову кристалну и на ситно процјеђену мудрост, несаломиву вољу за очувањем косовске логике – морамо бити срећни што смо били дио вечерашњег сабрања испод Његошевог духовног омофора и причесници његове пјесничке нафоре.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина