Манастир Пива је један од најзначајнијих српских православних манастира, на територији данашње Црне Горе, некадашње старе Херцеговине.

Посвећен је Успењу Богородичином. Дио је епархије будимљанско – никшићке, која је поново успостављена 2001. године, након што је била укинута триста година, а прије тога постојала за вријеме Светог Саве Немањића. Манастирска црква је тробродна са надвишеним средњим бродом и без куполе, по чему је на далеко препознатљива.

Мехмед паша Соколовић враћа црквена звона

Пивски манастир од његовог настанка до данас носио је на себи тешка времена. Грађен је у оно вријеме када су Османлије харали Европом и достизали врхунце своје моћи. Наравно, како би ушли у остали дио Европе, Турци су морали покорити народ који се налазио на том путу, а то су били већ вишевјековни православни Срби. Тако су Турци, са освајањем територија православних Срба полако гасили и рушили српска огњишта и цркве. У складу са њиховим проширењем Пећка патријаршија остајала је без огромног броја манастира и цркава, који су грађени прије, после, и за вријеме Немањића, на тај начин што су спаљивани, рушени, или њихове цркве преправљане у џамије, или у неком случају улазиле под јурисдикцију Охридског архиепископа, који је био под директним утицајем Цариграда. Тако да се слободно мозе рећи, да је већ са падом Смедерева пала и Пећка патријаршија, мада не требамо изоставити и касније борбе српских православних отаца да се очува јурисдикција дата још од светог Саве, а која је и проширена за вријеме цара Душана, односоно првог српског патријарха Јанићија II, који је проглашен светим.

Позиви на молитву код српског свештенства у цркву, јер су сва црквена звона била скинута са цркви, обављана су уз помоћ дрвених клепала и гвозденим звечкама. Такво стање трајало је све док, турски везир, поријеклом из Херцеговине, Мехмед паша Соколовић, некадашањи Бајица, није помогао Српску цркву, ургирајући за правну дозволу којом би се успоставила поновно Патријаршија, и то ни мање, а ни више, код цара у Станболу, те велике 1557. године. Цар је одобрио поновно успостављање, а за патријарха је постављен Макарије Соколовић, први рођак Мехмедов, којег Турци нијесу успјели заробити, данком у крви, јер се већ као млад упутио ка манастиру Хиландару.

Макарије је имао тежак и мукотрпан посао испред себе. Обнављајући старе српске порушене цркве и манастире, те градећи нове, на старим Немањићким територијама, које су им одузеле фанариоте, и на новим, које су добили на примјер у Ђустендилу у Бугарској, те територијама гдје су бјежали Срби испред муслимана, на примјер Барањи, уједињавао је сво српско биће под једну, овога пута, духовну границу. Једна од таквих православних светиња, на ново грађених био је и манастир Пива.

Поред патријарха Макарија I везира, Селима II, Мехмед Паше Соколовића, Антонија, те још једног патријарха Герасима (1575 – 1586), у историју српског православља уткан је још један Соколовић, Саватије. Саватије, поријеклом Руђић , је био синовац Мехмедов, и био је патријарх четири године, док је митрополит Херцеговачки био за вријеме градње манастира, чији је био и ктитор. Занимљива је та појава да се један Саватије, Љубибратић- Руђић, у исто вријеме појавио као ктирор манастира Савине, док се други Саватије, Соколовић-Руђић, појавио као ктитор манастира Пиве. Прво је као ктирор Саватије-Пивац наредио да се почне са градњом цркве Светог успења Богородичиног, на некадашњим имањима породица Гусић и Плакаловић, а за вријеме војводе Луке. Средњи дио цркве је саграђен са шест стубова, по три са стране. Саграђена је од кречњака, са метарском дебљином зидова. Манастир има три звона, два православна и једно католичко из 1667. године. У самој цркви се налази и полијелеј, то јест Богородично коло, испод којег су се заклињали Пивљани, а и из других племена, на правду и истину, чиме одаје велику сличност са колом манастира Добрићево.

Манастир је страдао доста пута кроз историју. Страдање је доживио 1696. године у току Морејског рата, када је подијелио судбину многих манастира и цркви у Херцеговини, тако и манастира Тврдош, тадашњег епископског сједишта који је био срушен. Пива је тих година страдала од Османлијске пљачке, а Тврдош од Млетачког рушења. Злато са фресака и икона, је изнијето, стока одведена те штале попаљене. Из 1694. године датира и један историјски извор који каже:
„Ва љето 7204 (1696) Симеун грешни. Да се зна и за посљедње вријеме како
би копна зима како љето. То да човјек бјеше нитко запамтио, а бијаше
человјека ко би 90 љета. И би лист прије св. Георгија на шест недјеља. И у ту зиму
ударише хајдуци на Алибега и заробише му ордију. И то бист. И тада би гоњење
христијана од клете муслиманске вјере. И ми црнци (калуђери) бијасмо остали сами
у пустињи и велма страдасмо и гледасмо сваки дан на све стране како овце
вуку један од мухамедова умета, а други од проклете Црне Горе. Те
године ухвати Селим паша калуђера Аврамија Гаговића и дадосмо за њ 200
цекина. И ту годину плијенисмо се 340 оваца, 25 коња јахаћих и 6 осла. Поп из
Забрђа убила га рђа до деветог кољена. И то љето бист игуман Зарија
Црквичанин, и то бист 7202 (1694): година. И тада не бјеше у Пиви душе кроме
(осим) Манастира и калуђера“

Манастир је запаљен и 1782. године, а убрзо након тога и обновљен. Након тога велика разарања доживио је у току Херцеговачког устанка и Црногорског рата 1876. године, због чега га обнавља, између осталих, и краљ Никола 1899. и 1902. године.

Пет мајстора ради на иконостасу

Иконостас манастира је један, до данас, од најпознатијих у постромејском ( источноримском) периоду. Постављен је на каменим прапратним плочама. Прве слике у иконостасу настале су радом Лонгина који их је радио од 1574. године. Његов иконопис су Престоне Иконе, Успење пресвете Богородице са попрсијем три света мелода, Богородице са Христом и пророцима, Христа са апостолима , урадио је старац Лонгин, којег је Саватије упознао у Пећи гдје му је их је и наручио.

Лонгин је претходно радио за манастир Студеницу, 1568. и 1569. године, Грачаницу 1570. године, што га је препоручило за овај рад, који је по неким показатељима пренешен из манастира Милешево 1782. године, након страдања истог. Лонгин ће по свим приликама радити и на манастирском Хоросу гдје је урадио иконе са обје стране. Међу тим иконама су и: прикази Рођења – Крштења, Рођења – Ваведења Богородице, Смрт Богородице – Преображење. По узору на Лонгинову Богородицу, Козма је већ 1638. и 1639. године урадио Икону Пресвете, тако да се по том исказу мозе рећи да ове три нису пренешене из Милешеве.

Доње дијелове цркве и иконостаса насликао је, тај, префињени сликар Јован ( Козма), од и до 1626 године. Козма је урадио већину слика у позлаћеном иконостасу. Његова најљепша је она сликана у част Светог Ђорђа. Не зна се да ли је Козма радио тадашње Царске двери, али су данашње рад Димитрија Даскала. На иконостасу, који се налазио у једној од цркава у близини м. Пива, а који је пренешен највјероватније прије 1742, рад приписујемо и Димитрију – Даскалау ( учитељу ), он је урадио Царске двери на којима је насликао Богородицу и Благовјести, те три иконе Богородице са Христом, Христа Пантократора и Светог Николе. Димитрије се бавио сликарством у Савини, Рисну, те у манастиру Морачи за који је насликао икону Успења Богородице. Он је зачетник бококоторске иконописне школе, Димитријевић-Рафаилович.

Његов син је био Рафаило, који је наставио његов рад, а оно што спаја манастир у Пиви са манастиром Добрићево јесу иконе овог бококоторског сликара Димитријевића. Он је за Пивски манастир насликао иконе Светог Јована са зитијем (1742.), и Света Три Јерарха са Светим Николом( 1729.). Житија су обогаћене приказом Благовијести и Усјековањем Захаријевим, те животом Светог Јована, крститеља Христовог, све до Три обретенија Јованове главе. Од домаћих мајстора на иконостасу је радио Максим Бојовић који је радио дрвену резбарију и оквир.
О завршетку иконостаса у манастиру пише овако:

„Сагради се године (1636), при патријарху Пајсију, и митрополиту Кир – Василију, поче се зидати при игуману Василију, а заврши се при игуману Кир – Теодосију, при ексимијару Кир – Герасиму. Ктирор и настојитељ Теодор Дробњак, Јеро – Максим, Бог да х прости. И са помоћи Воеводе Ника и Кнеза Гаврила. Те године сагради се и њихова ћелија. Те године сагради се и његова ћелија, настјањем јеромонаха Симеона и јеромонаха Христфора“.

Фреске

Око живописа, при пресељавању, који је био на 1260 метара квадратних радило је око шездесет стручњака. То је показатељ великог вијековног фрескописног умијећа, труда и залагања. Живопис манастира Пиве рађен је преко тридесет година после зидања. Горње дијелове манастира живописао је поп Страхиња из Будимља, и то у виду Акатиста пресветој Богородици, а доње већ поменути Козма.

На стубовима цркве, између осталих фресака, налази се и фреска Стефана Дечанског. На зидовима је препознатљива фреска Светог Саве представљеног као архиепископ и фреска Светог Симеона у монашкој мантији. Поред јужних врата у манастиру Пиви проналазимо ктироске фреске, и то Саватија Соколовића који предаје манастир у руке Богородице, док се у истој композицији налазио и текст у којем највјероватније Саватије моли Богородицу да прими његово здање. Поред Саватија налази се и ктитор у, највјероватније, Турској одежди, са заобљеном брадом.

По неким претпоставкама тај човјек је Мехмед Соколовић код којег се, по народном предању, молио Смаил ага Ченгић, и његов син Дедага ( Дервиш паша ), који су помагали манастир као неку врсту царског вакуфа. Неки историчари казу да се Кир – Симеон се налази на ктирорској фресци, што није у овом тренутку могуће званично потврдити.

Живопис на Наосу и припрати рађен је од 1605. У наосу ( централном дијелу цркве ) су приказане сцене из зивот Исуса Христа, међу којима су и његова чудеса. По питању припрате у манастиру Пива моземо наћи извор који каже следеће:

„Вољом оца и помоћи сина и довршењем Свјатаго Духа пописа се ова света и божанствена припрата настојањем оца Аврамија уз помоћ војводе Павла Драгићевића и трудом и напором Дуке Вуковића са браћом. Бог да их прости. Писа се године 7134 од створења свијета (1626), круг сунца 22, месеца 9″

Архимандрит Гаговић

Архимандрит Хаџи Арсеније Јованов Гаговић се дубоко урезао у историју манастира Пиве. Арсеније је свој духовни живот почињао на Хиландару, а наставио га по свим приликама у Русији, гдје је боравио четири Године. У знак захвалности добио је доживотну пензију и сталну помоћ. Овај интелектуалац широких видокруга, како за њега казе Владимир Ћоровић, дружио се са митрополитом Стратимировићем и светим Петром Цетињским, имао је видан утицај на сами почетак Првог српског устанка, и побољшање односа са Руском царевином. Маштао је о стварању Славјено српског царства на Балкану.

Стварањем овога царства требало је да ојача утицај Русије на Балкану, а између осталог да укине Грчки пројекат царице Катарине којим би дошло до подјеле Балкана на руски и германски дио. Арсеније је у овоме плану образлозио да се на челу тога царства треба налазити руски принц, а прије тога да треба ослободити народ од турског јарма. Овај план Гаговић је изнио 1803. године, а Први српски устанак је почео убрзо после. Гаговић је уз помоћ Карађорђа је спајао Херцеговце са устаницима. Године 1817. ухваћен је и одведен у Мостар, гдје је убијен. Са Арсенијем је манастир остао на широко познат и мјесто одакле је поникла јака луча слободе.

Ктиторска породица у народној пјесми

Пиву су обележиле много породице. Немало пута су из истих, већ поменутих фамилија, попови били војводе, поред тога што су били најобразованији људи. Живот манастира обиљежила је и породица Љешевића. Тако је на примјер поп Томо Љешевић постављен од стране паше Бушатлије. Томо је иначе одлазио чак у Русију да тражи помоћ од Катарине у оружију и новцу. Тада га је царица одликовала и дала му појас.

Појас је чуван у манастиру Пива све док није спаљен у већ поменутој похари из 1782. године. Томо је одликован и златном сабљом од стране цара Павла. Томов брат био је Тимотије, а дио његовог живота описан је у народном предању, и народним пјесмама. Наиме, он је удао своју ћерку у капетанску кућу Мушовича, који се помињу у гусларској пјесми „Смрт попа Мила Јововића“ као лоше мегданџије које су убиле попа са њихове куле, која је била тада чувена по јунацима. Међутим, једне прилике, Тимотијеви синови су пошли да опљачкају Мушовиће, али им то није пошло за руком па су били побијени. Тимотије је кренуо путем освете, и лукаво посјекао Кадра Мушовића и његову камарилу, тако што их је претходно све опио у току једне свадбе те на крају их све побио.

Првобитна локација манастира Пива

Пресељењем задржао стари сјај

Манастир Пива је подијелио судбину многих манастира онога времена. Тако је подијелио судбину са Добрићевом и Косијеревом, јер су сва три ова манастира морала бити исељена ради изградње хидроцентрала. Манастир Пива ради изградње хидроцентрале Пива, 1982. године, је пресељен на данашњу локацију у Сињцу, на тамошње имање Адзића, на мјесто удаљено око четири километра даље од првобитне позиције, то јест од изворишта ријеке Пиве.

Припрема је почела са прибављањем разне документације, па је и само пресељавање почело 1970. године. На овом подухвату радили су Аника Скорван, историчар умјетоности, Душан Нонин, сликар и конзерватор, сликар Љубо Брајовић, Љубо Иванишевић и други научници. Поред домаћих стручњака, на питању пресељавања радили су и страни попут Пола Филипа.

Нова локација манастира Пива

Око фресака су радили Ђорђе Ђоревски, који је радио на њиховом скидању, на конзервацији Спасе Спировски, оба из Македонског завода за заштиту споменика. Љубо Иванишевић је радио на питању преноса архитектонског дијела. Он је описивао здање које се једва држало на тадашњим темељима, који су напукли, и да би због те чињенице манастир, по његовој причи, страдао прије или кансије.

Због тога је у манастир, између осталог уграђено на десетине тона жељеза. Сама грађевина је разграђена камен по камен. Манастир је освештан 10. октобра 1982. године за вријеме патријарха Германа, који се захвалио на испуњеном обећању тадашњим властима.

Манастирска ризница

Манастирска ризница богата је бројним предметима, а међу њима су и псалтир Ђурђа Црнојевића из 1495. године, омофор Саватија Соколовића из 1568, игумански сто. Гроф Сава Владиславић је, између осталих, овоме манастиру донирао бројне књиге, те оков руског јевађеља, који је примјер руског барокног златарског рада. Ризница је богата и јеванђељима. Манастир је од седамнаестог вијека имао и неку врсту школе. Обогаћен је разним документима, изузетно важних за манастир, Пиву, Херцеговину, Црну Гору, Далмацију и Србију. Један од таквих докумената је ферман из 1700. којим султан Мустафа ИВ доводи на власт сина погинулог властелина. У ризници се налазе и предмети Баје Пивљанина, гласовитог Херцеговачког јунака, пљачкаша млетачких и дубровачких каравана, заштитника православног становништва убијеног у борби против Турака на Вртијељци у мају. 1685. године, а који је сахрањен у гробљу Влашке цркве на Цетињу.

Манастир је 1885. уступио тридесетак књига Цетињу, које су касније пренешене у Бугарску, Босну и Херцеговину и Србију.

Слава манастира је Успење пресвете Богородице. Слава манастира почиње литургијом, потом освећењем те резањем славског колача. Сваке године, по сличности и са осталим манастирским славама, бира се домаћин за наредну славу.

Манастир чува мошти Светог Григорија Богослова, Светог Григорија Јерменског, Светог Свештеномученог Елфтерија, и 11 других. У манастиру се такође чувају мошти краља Уроша, то јесте његова рука која милује Херцеговину, Црну Гору и манастир Пиву.

 Никола Анђелић
Слободна Херцеговина