Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

Трипо је за подручје Загорица код Коњица доста ријетко и необично мушко име! У загоричком родослову не памти се да је неко прије њега, а ни послије, понио такав лични печат. Очигледно је скраћено од имена Трипун, или Трифун. Нажалост, тачно не знамо да ли се наш Трипо заиста тако звао или му је крштено име било Трифун! Иначе, овакво име се најчешће сусреће у Далмацији, нарочито на острву Мљету, на Јадранском мору.

Рођење

Трипо је био син Васе (Петра) Живака.  Родио се у питомини загоричког засеока Смихоља, међу мирисом смиља и других травки којима обилује ово валовито и брдовито парче земље Загорица! Нажалост, не знамо тачну годину његовог рођења, нити знамо име његове мајке.

Трипо је 1914. године био регрутован као аустроугарски војник. Обзиром на ту чињеницу,  засигурно нећемо пуно погријешити ако му за годину рођења одредимо 1884., јер је аустроугарски ћесар најрадије регрутовао та годишта у своје војнике почетком Првог свјетског рата.

Чувајући овце по загоричким брдима, Трипо је почео да учи азбучна слова и урезивао их оштрим врхом ножа по буковим стаблима. Тако је оштроумни и домишљати загорички дјечачић, за кратко вријеме, научио да чита и пише.

Монотон начин живота у селу Загорице није одговарао Трипином радозналом духу и немирном карактеру. Рано устајање и цјелодневно табанање за стоком спутавало је Трипа у његовим дјечачким маштаријама. Желио је да оде негдје далеко гдје нема коња, волова, оваца, коза, нити посне и безводне земље са које се пола године гледа у небо искајући кишу! Међутим, закони заједнице у којој је живио нису му дозвољавали да самостално искорачи на пут који би га одвео у свијет његове маште.

Загорички заселак Смихоље гдје је рођен Трипо В. Живак

У породичној традицији остало је запамћено да се Трипо оженио када је напунио двадесет година. Одакле му је била жена, и како јој је било име, ни то нам није познато!  Изродили су двије кћерке. Гоша је била старија и удала се за извјесног Јањића у село Бијелу код Коњица. Име друге кћерке није запамћено, нити је познато гдје се удала!

Регрутација

Онда је дошао Први сјетски рат.

А сваки рат, па и овај који је ћесар из Беча започео, регрутује младост чија се крв, некако, најлакше „загрије“, али и пролије! Сада су регрутовани туђи (босанскохерцеговачки) синови зарад интереса бечке столице!

Међу неколико Загоричана који су „стасом и гласом“ задовољили строге аустроугарске регрутне одреднице, нашао се и Трипо Живак!

Тако је наш Трипо обукао свијетлоплаво војничко одијело аустроугарске монархије и нашао се у колони са осталим коњичким Србима на истом путу који је водио тамо далеко, на Исток, у борбу, у земљу Русију!

Напуштајући своје Загорице и родно Смихоље, Трипо није ни слутио да ће те завичајне слике, које је гледао више од двадесет година, тамо у туђини, бити једини мотив да издржи све голготе рата. Нити је знао да посљедњи пут гледа и љуби своју супругу и двоје мале дјеце која га нису могла добро ни запамтити.

Како је Трипо доспио до Москве, остаће нам заувијек непознато. Оно што се зна је да је на Источном фронту био заробљен од стране Руса (има тврђења да су се Срби, који су се затекли у аустроугарској војсци, масовно предавали Русима) и да је већ тада донио одлуку да у тој земљи остане колико год  дуже могао! А да би то остварио, морао је Трипо, као и остали заробљени босанскохерцеговачки војници, да прође извјестан „тест“ од којег је зависило хоће ли остати жива глава на раменима!

Наиме, Руси су знали да у тим хордама са Балкана, које су по налогу ћесара биле насрнуле на њихову родину, има Срба, католика и муслимана. Зато је требало раздвојити „кукољ од жита“, илити, муслимане и католике од Срба. Пришло се врло једноставној, али поузданој методи: заробљеницима су наредили да се крсте и говоре Оче наш! Они који су се крстили са три прста и наизуст изговорили Оче наш, издвајени су у страну. Тако се Трипо, са осталим заробљеним Србима, опет нашао у колони која, овога пута, није ходила према ратним поприштима, већ даље према Истоку, у ширине и пространства слободарске Русије!

Женидба

Трипов је живот у Русији, бар за нас Загоричане, али и његове потомке, остао доста тајновит. Познато нам је да је био активни учесник у Октобарској револуцији и да је у Совјетском Савезу стекао запажен друштвени углед.

Привикавајући се на нову средину, нове људе, језик и обичаје, Трипо је полако почео да заборавља родно Смихоље, загоричка брда и долине, али и своју жену и дјецу… Још млад и пун снаге, динарског изгледа и заводљива погледа, Трипо се допадао плавооким, плавокосим, једрим и похотним Рускињама! Није могао да одоли њиховом искушењу и убрзо се оженио једном од њих. Које године тачно – ни то не знамо!

О његовом брачном животу у земљи Русији се у Загорицама мало знало. Трипо је са Рускињом изродио троје дјеце: два сина и кћерку. Старији син је умро као дјечак. Други син је понио име Василије (који је касније постао машински инжињер), а име кћерке у овдашњем Трипином потомству није упамћено.

Дјеца су понијела презиме Живак уз придодати надимак Петровић, по Петру, Триповом дједу. (Нажалост, никада није дошло до сусрета, или каквог контакта, између Трипових загоричких и руских потомака!)

Први повратак

Вријеме је пролазило, а с временом се у души нашега Трипе све више појачавала жеља да бар још једном види своје родно Загорице. То је и учинио 1931. године.

Међутим, као да је Трипо био заборавио да је у Загорицама оставио жену и двоје малољетне дјеце, па је са собом повео и другу жену, своју драгу Рускињу. Да би избјегао непријатности при сусрету, Трипо није пошао на Загорице, већ је свратио код својих рођака Мирјанића у Пухалима у Коњицу. Међутим, убрзо је добио „хабер“ од своје прве жене да му „не иде на очи“, баш као ни његова Рускиња! Пријетња је била озбиљна, па је Трипо нечујно, послије три-четири дана, напустио Коњиц, не видјевши ни жену, ни дјецу, ни Смихоље, ни Загорице!

Разочаран и утучен вратио се у Русију, у Москву!

Према каснијим Триповим казивањима, његов живот у Русији је текао овим током.

Севастопољ

Други свјетски рат га је затекао при команди у Црвеној армији. Тада се збио један догађај који ће му умногоме промијенити живот. Наиме, када је Хитлер 6. априла 1941. године бомбардовао Београд, у Трипу је узавријела патриотска крв, па је упитао окупљене официре, да ли ће Совјети бранити Југославију?

Они су га погледали и помало иронично му одговорили:

„Ми будемо гледали док се Југославија буде борила!“

То је Трипа много разљутило, чак и увриједлио.

Међутим, није Трипо дуго чекао да својој сабраћи, Русима, увреду врати истом мјером! Када су Хитлерове трупе дошле пред саму Москву, Трипо је оним истим официрима рекао:

„Сад Југославија буде гледала док се ви будете борили!“

Но, са Стаљиновим официрима није било шале! Трипа су хитно прекомандовали далеко, далеко од Москве, на југ, на полуострво Крим, у град коме је 1784. године кнез Потемкин дао име Севастопољ. Ту је наш Трипо дочекао ослобођење. Није се вратио у Москву. У Севастопољу се и настанио.

Други повратак

Како је све више улазио у позне године, у њему се, разумљиво, све јаче изражавала жеља да још једном дође у Загорице, види загорички заселак Смихоље и предјеле по којима је као дјечак чувао овце и козе.

Учинио је то почетком јесени 1960. године.

Потписник ових редова је имао срећу да лично види и упозна Трипа В. Живака,  „господина са штапом у руци и шеширом на глави“, каквог сам га као дјечак запамтио. Ево, након толико година, објелодањујем тај сусрет.

Те године, док сам се лијепог јесењег дана враћао из школе, сусрео сам у Сухом долу (предјелу пута од Коњица до Загорица), недалеко од мјеста Почивала, извјесног углађеног (и ухрањеног, рекло би се) господина, црвених, задебљалих образа, са шеширом на глави и са црним углачаним ципелама које је већ, у доброј мјери, прекрила суходолска прашина!  Одмах сам схватио да лик који се нашао испред мене није „овдашњи“, нити „свакидашњи“ суходолски путник, те умјесто уобичајеног мог поздрава „помоз` Бог“, назвах му „добар дан“, поздрав који је једноличан, али је општенародни и свако га прихвата! На моје изненађење, он застаде, добро ме осмотри, оћути па очински, њежно, као да милује, изусти:

– Здраствуј, тавариш!

„Охо!“, помислих, „па ја сам у сред Сухог дола, у недођији, међу брдима и боровима, срео правог Руса!“ Обузе ме нека милина, па ми топли жмарци ударише у дјечачко лице. Остао сам збуњен и затечен! Примјетивши то, он спусти своју миришљаву руку на моју главу, рече још нешто што у то вријеме нисам могао да разумијем, па ме упита на српском језику:

– Чији си ти, јуноша?

– Ја сам Ђуро, најмлађи син Симе Куљанина из Загорица, одговорих му прецизно и гласно, као да сам пред неким исљедником. (Ја не знам да ли је Трипо уистину био крупан човјек. Али је тог тренутка, мислећи да је он рођени Рус, мени као дјетету изгледао громада од човјека, вјероватно због мог тадашњег утиска да су у огромној, пространој земљи и људи налик на њу!)

– Аха…тако дакле… Симин! А гдје ти је Симо?

– На послу, ради!, опет му одговорих оштро, у жељи да прекине са даљим испитивањем.

На његовом лицу се појави осмјех. Завуче руку у џеп сакоа и извади три карамеле!

– Узми! Таман толико имам. И поздрави оца од Трипа Живака из Русије! Сигурно је он чуо за мене!

Из осушених уста једва се чуло моје: „Хоћу, хоћу…“

Онда ме још једном помиловао по коси, опет нешто рекао на руском језику, мени неразумљиво, али осјетио сам да су те непознате ријечи биле мекане, пуне љубави, али и неког недокучивог жала. Са сузним очима (као да сада гледам!), Трипо је прошао мимо мене и упутио се према Коњицу.

Опраштање

Гледао сам за њим…

Ишао је тихо, скоро нечујно, пажљиво, ситним а равномјерним корацима као да не гази по суходолској земљи, већ нечему што је живо и драго му, што је завичај, па неће да га повриједи. Пажљиво и радознало је Трипо загледао сваки жбун испред себе, камен, бор, јасен… Тада нисам знао да се он тако и тим начином опрашта од свог завичаја, од Загорица, односно од свега онога чиме је у дјетињству био окружен.

О тадашњем Триповом баравку у Загорицама (око десетак дана), имамо и свједочење Васе Ш. Живака (1924-1991), његовог синовца.

Када је Трипо по други пут дошао у Коњиц, скоро да је био напунио осамдесету годину. Кретао се споро и говорио тихо. Једино су му очи сјале необичним жаром и биле пуне живота и знатижеље. Више је питао него што је причао о себи и свом животу у далекој Русији. Све га је интересовало: биљке, дрвеће, животиње…  Сјећао се, такође, свих загоричких ликова са којима се у младости дружио и распитивао се за њихову судбину… Онда би утонуо у неки недефинисани мир и пожелио самоћу.

Док је боравио у Загорицама, Трипо је стално у џепу сакоа носио дјечју ципелицу! Чим би сјео, узимао би је и рукама миловао као што се дијете милује! Упитан, шта му то значи, Трипо им је одговорио:

„Ово је ципелица мог најстаријег сина који је умро као дјечак! С њом ћу лећи у гроб.“

Док би шетао по родном Смихољу, причало се, прилазио бих воћкама, грлио их и љубио и тешко се растајао од њих. Они коју су га гледали, у чуђењу, са длановима на уснама, шапутали:

„Наш Трипо је полудио чим грли и љуби воћеке!“

Наравнпо, они нису могли ни да претоставе да то није исказ Трипиног „лудила“, већ превелики емотивни излив љубави за родном грудом и свему ономе што на тој груди постоји. Па била то крушка, храст, јавор, буква, или камен, травка…То што човјек угледа око себе при свом рођењу и чиме буде окружен у дјетињству, остаје као вјечна слика у његовој души коју радо свјежава поновним доживљајем…

 Заборав

Трипо је умро у Севастопољу, три године након повратка из Загорица, односно 1963. године.  Поред ципелице, у гроб је однио и парче загорачког неба, грумен загоричке земље и слику о цвијетном загорачком Смихољу које му је, засигурно, увијек недостајало.

Трипо је био лик Загорица о коме се некада пуним устима причало. Сви би говорили: „Наш Трипо!, наш Трипо!“.  А онда, када је утихнуо и када је спуштен у вјечну постељу у далеком Севастопољу, његово име се у Загорицама све рјеђе помињало. Тако је од „нашег Трипа“ , данас, остала само ова моја прича. Док се и она не заборави!