Стака Скендерова је по много чему јединствена појава у српској књижевности и култури уопште. У вријеме када су жене биле тек спорадична појава на културном пољу Босне и Херцеговине, Скендерова је занемарујући приватни живот и упркос непријатељству околине у којој је живјела, све своје снаге употријебила за народни бољитак, а посебно просвјету. У једној заосталој средини исцијепаној по вјерским шавовима, Стака Скендерова је била својеврсна претеча модерне и образоване европске жене. Не без разлога, руски конзул Александар Гиљфердинг, назвао је „првом женом на Балкану“.

Породица Стаке Скендерове поријеклом је из Пријепоља, одакле су се трговачким пословима преселили у Сарајево. Рођена је 1828. Рано је остала без оца па је бригу о њој видио брат Илија, по занимању ћурчија, који је повремено радио за турску војску. У тим пословима помагала му је и сестра па је долазећи у контакт са Турцима Стака убрзо савладала њихов језик. Отац је од малена Стаку облачио у мушку одјећу што је био обичај који је задржала до краја живота.

Онда када се на школовање дјевојчица гледало као на нешто сасвим страно и непотребно, Стака Скендерова је у Сарајеву отворила прву школу такве врсте. Уочи отварања школе Стака је међу Сарајлијама уживала глас начитане и побожне жене која се интересовала за народну поезију и прикупљала податке о прошлости града у којем је живјела. Познавање турског језика омогућило јој је да постане нека врста посредника између народа и турских власти за које је преводила народне молбе, жалбе или представке.

У литератури се наводе различите датуми када је основана Стакина школа, мада је по свему судећи 1858. најближа истини. Извори указују да је већ 1747. у Сарајеву постојала српско-православна женска основна школа, па аутори често мијешају податке из историје ове и Стакине школе.

Школа Стаке Скендерове била је смјештена у тзв. Сршкића кући у којој је уједно становала њена породица. На спрату куће налазиле су се три просторије: учионица, соба за ручни рад и приватна соба Стаке Скендерове. Осим што је имала султанову дозволу за рад, школа је из Цариграда добијала повремену новчану помоћ. Био је то уједно један од разлога због чега је сарајевска српска чаршија у почетку са великим неповјерењем гледала на Стакин просвјетни рад. Непријатељство чаршије Стаку није поколебао, па је већ послије четири године рада њена школа имала четири разреда и преко 60 ученица међу којима су се налазиле и кћерке босанског везира Топал-Осман-паше. Валијиним примјером кренули су и неки други турски чиновници. Његов насљедник на мјесту босанског везира Сафет-паша обезбједио је Стакиној школи мјесечну помоћ од 1.000 гроша. Није необично да је школа примала помоћ од стране турске државе јер њен рад пада у вријеме свеобухватних реформи унутар Османског царства које су укључивале и извјесне позитивне промјене у домену просвјетне политике. Међу новинама налази се и отварање Вилајетске штампарије 1866. у Сарајеву што је подстакло плоднији издавачки рад у покрајинама.

За дјецу из богатих сарајевских породица родитељи су плаћали школарину од које се набављао материјал за ручне радове. Настава у Стакиној школи завршавала се свечаним годишњим испитима којима је често присуствовао сам паша или неки његов изасланик и родитељи ученица. Оновремена штампа повремено је доносила извјештаје са годишњих испита. Сваке године приређивана је изложба ручних радова којима се школа веома поносила. За ручне радове изложене 1874. страни конзули су изјавили да се могу упоредити са радовима најбољих европских школа. Тако је Стакина кућа, „слична величанственој иако малој богомољи“, временом постала много више од просте школе, било је то уточиште сиромашних и напуштених. Стака је повремено обилазила турске казамате, тјешила затворенике, помагала сироте, давала им савјете, а жене упућивала љекарима. У њеној кући увијек је било мјеста за сиромашне и гладне. Стакином заслугом власти су дозволиле јавно сахрањивање хришћана путем погребних поворки улицама Сарајева што је раније било забрањено. Један путник, који се 1868. затекао у Сарајеву, забиљежио је како осим Стакине школе у том граду по питању културе ништа позитивно није затекао: „Усред Сарајева, гдје коров дивљаштва ратсе бујно никла једна учитељка, дјевојка, по имену Стака Скендерова, која нам се чини кано Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображену опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу“.

Стака Скендерова је живјела скромно и повучено, обучена увијек у црнину попут калуђерице. Била је средњег раста, пјегавог лица са смеђим очима. Важила је за строгу, али праведну учитељицу. Никада се није удавала. Ред и побожност красили су Стакин дом. Сваки дан је одлазила на молитву у стару српску цркву. „Врло често је у цркви за пјевницом стајала и с одушевљењем, с највећом скрушеношћу срца и с побожношћу појала је стихире на вечерњи, блажена на литургији или уопште стихире духовне“, писала је Босанска вила.¹⁵ Обзиром да је говорила грчки и турски језик, а повремено се служила и руским, сарајевски трговци су често користили њене услуге приликом склапања послова.

Осим из Цариграда, школа Стаке Скендерове примала је повремену помоћ из Србије и Русије. Занимљиво да је новосадска Застава, такође непријатељски расположена према Стакином раду, писала 1869. поводом њене намјере да путује у Русију и тражи помоћ: „Ми би вољели да Стака у Русији ништа не скупи, јер тај завод, завод гдје напредује деморализација, оћу рећи цивилизација“. Почетком априла 1869. године Стака је преко митрополита Михаила тражила да јој се у Сарајево пошаљу школски уџбеници.

Скендерова се истим поводом и раније обраћала Кнежевини Србији за помоћ, али није уживала повјерење ондашњих власти због веза које је одржавала са Турцима. Зато је митрополит Михаило предложио да се књиге најприје пошаљу руском конзулу Кудрјавцеву те да он надзире како их Скендерова користи. Том приликом је Стаки Скендеровој послато 1.950 књига.

Упркос препрекама које су стајале на њеном путу, у школи се временом повећавао број ученица. Њихов узраст био је шаролик, па је међу ученицама било и одраслих дјевојака које су се из школе удавале. Стакине прве ученице Ана Каранова и Кока Ђурићева постале су уједно њене прве сараднице које су предавале у школи. Прве учитељице у српској женској школи у Мостару такође су биле Стакине ученице.

Није прецизно познато када је Стакина школа престала са радом и који су били разлози. Може се претпоставити да су хронична беспарица као и избијање српског устанка 1875. утицали на престанак рада школе, као и чињеница да је у међувремену у Сарајеву отворена женска школа којом је руководила Енглескиња Аделина Ирби.

О Стакиним путовањима ван Сарајева не зна се много, изузев добро познатог одласка у Јерусалим 1870. када је примила монашки чин. Она је током овог пута боравила у Цариграду гдје је у посјету примио турски султан Абдул-Азиз, поклонивши јој 10.000 гроша за потребе школе. Вративши се са овог пута Стака Скендерова је свом имену додала атрибут „хаџи“. У вријеме док је била на путу у школи су је замјењивале прве свршене ученице Ана Каранова и Кока Ђурићева.

Нема никакве сумње да је руски конзул Александар Гиљфердинг најзаслужнији што је Стакин Љетопис Босне, једно од најзанимљивијих историјских свједочанстава из XIX вијека, угледао свјетлост дана. Дубоко заинтересован за прошлост Босне и Херцеговине, руски конзул је охрабривао и подстицао ауторе попут Јоаникија Памучине, Прокопија Чокорила, Нићифора Дучића и Стаке Скендерове. Гиљфердинг је дјело превео на руски језик желећи, између осталог, да руску јавност информише о политичким и друштвеним приликама у овим турским провинцијама на Балкану. Стака је у раздобљу од 1825. до 1856. записивала све догађаје које је сматрала важним. Први дио Љетописа писан је на основу сјећања других лица, а други дио садржи лична Стакина запажања. Дјело пружа обиље података о свирепостима турских власти према хришћанима, али и увјерљив приказ ондашње сарајевске српске трговачке чаршије коју је Скендерова осликала најмрачнијим бојама указујући на њихову похлепу, грамзивост и среброљубље. Стакина критика била је усмјерена и према, у народу омраженим, грчким владикама тзв. фанариотима и њиховом односу према православним хришћанима.

Посљедње године живота, када су старост и неимаштина увелико узели данак, Скендерова је провела под заштитом Аделине Ирби. Стака Скендерова је преминула 26. маја 1891. када је на Илиџи прегазила запрега приликом неке народне светковине. „Упливна и поштована од свакога, а паметна и досјетљива, обилазећи стране земље, чувене људе и царске дворове, знала је, умјела је и хтјела је да сваком приликом упливише код турских власти и кад год се тицало, да се избави из окова какав Србин или усрећи каква Српкиња. И колико их је избавила? Бог да јој плати на ономе свијету“, писала је штампа поводом њене смрти.

Стакиним стопама културно-просвјетног прегалаштва кренула је њена блиска пријатељица и жена која се о Скендеровој бринула под старост, Аделина Ирби. Рођена је 18. децембра 1833. у Бојланд Холу у Енглеској. Поријеклом је из богате породице. Њен отац, Фредерик Пол Ирби, био је адмирал британске флоте упамћен по енергичној борби за сузбијање трговине робљем. У раној младости остала је без мајке, па јој се отац по други пут оженио.

Још током школовања у Аделини Ирби родила се жеља да упозна европски континент. У 26 години живота Ирби је са пријатељицом Георгином Мекензи (1833-1874) допутовала у Њемачку, посјетивши уједно нека мјеста у Пољској, Чешкој и Угарској. За њих је ово био пут открића, на коме су се „упознале први пут са неправедношћу Мађара према Словенима“. На путу по Карпатима ухапсила их је полиција оптуживши их за ширење панславизма. Када су се вратиле у домовину доживљаје са овог пута сабрале су у књизи имена Преко Карпата (Across the Carpathians, Cambridge 1862). Балканско полуострво за њих је ускоро постало најзанимљивији дио старог континента које су детаљно упознале између 1861. и 1864. Путнице су 1861. посјетиле Праг, гдје им је чешки историчар Ф. Палацки, чувши да путују у Атину, предложио да се при повратку кући боље упознају са Јужним Словенима, како би енглеска јавност била правилно обавјештена о приликама у којима су живјели Словени у Турском цасртву. „Најинтересантнији су“, рекао је Палацки, „међу хришћанима у европској Турској наша браћа Срби и Црногорци, којима данас, на жалост, никакве пажње ни помоћи указати не можемо. Проучите их и у вашој јавности ћете створити тачније и правичније мишљење него што је мишљење званичне Енглеске“.

У наредним мјесецима Ирби и Мекензи су обишле Грчку, Цариград, Бугарску, Босну и Херцеговину и Стару Србију, потом Кнежевину Србију, Црну Гору и сјеверну Албанију. Да би упознале аустријске сународнике Словена из Османског царства, двије жене су обишле дијелове Далмације, Славоније и Хрватске. Пут су искористиле како би проучавале народ, упознале његову историју, културу, обичаје и свакодневни живот. Ирби и Мекензи су уочиле како је степен материјалне и духовне културе и цивилизације све већи како се удаљавају од земаља којима владају Турци. „Особена несрећа ових освојених народа лежи у карактеру њиховог освајача, у затуцаном варварству мухамеданца Турчина и у тежњи владе његове да поданике своје варварима начини“, записала је Ирби. Плод њиховог путовања било је дјело  Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe, први пут објављено 1866. у Лондону и Њујорку. Предговор каснијем српском издању написао је Чедомиљ Мијатовић. Овај путопис младих Енглескиња открио је Балкан у правој боји пред очима Европе, посебно туркофилске енглеске спољне политике. Српске земље су до тада у енглеској литератури стереотипно представљане као далеки и полуцивилизовани кутак Европе. Путопис је пробудио велику читалачку пажњу па је друго издање штампано десет година касније у јеку Источне кризе, са предговором В. Е. Гледстона, који је књигу сматрао најбољим дјелом до тада написаним о животу у европском дијелу Турске.

Књига је привукла велику пажњу Флоренс Најтингејл (1820-1910) која ју је радо поклањала пријатељима и сарадницима.

Природа турске религије, као и вишевјековна турска власт на Балкану, били су према њеном мишљењу главне препреке напретку јужнословенских земаља. Ирби је на основу вишегодишњег посматрања вјешто скицирала односе међу народима у Босни и Херцеговини. Посебно су занимљива њена запажања о животу и традицији босанских муслимана, гдје Ирби за поједине босанске бегове наводи да нису били вољни прихватању хришћанства које су исповиједали њихови преци, али су ипак позивали свештеника да им очита молитву када су били болесни. Многи су задржали име свеца- заштитника своје породице и брижљиво чували потврде о племству својих хришћанских предака. Поједини сарајевски муслимани славили су Св. Јована Крститеља. Но било је и оних, наводи Ирбијева, који су фанатични муслимани и гаје слијепу мржњу према својим хришћанским земљацима.

Са изузетком неколицине трговаца, православно становништво било је сасвим сиромашно. За хришћане „источне православне цркве“ наводи како имају истовјетне обичаје, националне свеце, хероје и исту историјску традицију попут својих сународника из Србије и сматрају се једним народом, иако су политички раздвојени. „У свакој кући хришћанског православног трговца, наћи ћете слике српских принчева украшене српским оружјем“, пише Ирби. За римокатоличке хришћане или „Латине“ Ирби пише да су „сервилнији и послушнији, али не тако спретни и подузетни као православци. Они се боље слажу са Турцима. Никад се није чуло да су римокатолички свештеници били у турским затворима, док су српски веома често“.

По доласку у Босну и Херцеговину двије племените жене су затекле велику биједу, примитивност, народну непросвјећеност, а посебно недовољну бригу за образовање хришћанских дјевојака. Ирби је сматрала да су се турске влати помно бринуле да становништво остане необразовано „јер је заглупљеност народа одговарала турској власти“. Увидјевши културну заосталост и политичку обесправљеност хришћана у Босни и Херцеговини, Ирби је ријешила да му поклони сву своју моралну и материјалну снагу. Знајући да наука и просвјета савладавају и највеће препреке Аделина Ирби је одлучила да управо на том пољу помогне Србима у Босни и Херцеговини. „Ко се тако стара за просвету народну, тога ће се народ увек са највећом захвалношћу сећати те и вечито захвалан бити“, говорила је Ирби. Другим ријечима, развој просвјете и успостављање основних грађанских права као тековина цивилизованог друштва из којег су потекле, били су стално у фокусу енглеских путница, али уједно осликавају уобичајени колонијални наратив у њиховим поступцима.

Послије повратка у Енглеску, двије пријатељице су основале одбор са задатком да прикупља средства за отварање једног училишта (Аssociation for the Promotion of education among the South Slavonic Christians in Bosnia and Hercegovina ). Иако се Мис Ирби залагала да се планирана школа отвори у Београду, завод за српске девојчице основан је 1869. у Сарајеву. Георгина Мекензи је убрзо одлучила да се уда за Чарлса Себрајта, енглеског конзула на Крфу, па се Ирби наставила сама бринути о заводу. Врсну помоћницу нашла је у лику још једне Енглескиње, Присциле Џонстон. Зграда завода подигнута је уз помоћ пруског конзула Ота Блауа чији је брат бесплатно израдио грађевински пројекат.

Образовање у школи Мис Ирби било је интернатско и бесплатно. У почетку су је похађале заједно православне и католичке дјевојчице, али су је ове друге касније напустиле јер су Сарајевом почеле колати гласине да Аделина Ирби преко своје школе шири протестантизам. Ове неосноване тврдње поткрепљиване су чињеницом да је изградњу и подизање завода материјално помогао пруски конзул Блау, познати протестант. Међу најгласнијим противницима школе налазио се фра Грга Мартић који је често током црквених проповједи говорио против Мис Ирби. Слично су поступали и поједини православни свештеници.

Било је потребно доста времена и уложеног труда како би се разбило подозрење средине у којој је Енглескиња живјела и радила. Њене сумње разријешила је Флоренс Најтингејл која је упозорила Мис Ирби како је оснивањем овакве школе на себе преузела велику одговорност, те да мора истрајати у послу који је започела. План Мис Ирби био је приволити српске породице у различитим дијеловима земље да пошаљу по једну или више дјевојчица да се образују за учитељице, како би се касније вратиле у родно мјесто и тамо наставиле са просвјетним радом. У завод су примане махом сиромашне дјевојке које су у њему, осим образовања, пронализиле заштиту и сигурност. Временом се завод афирмисао као солидна основна школа у којој су се училе основе писмености, ручни рад, историја српског народа, као и поуке о владању у породици и друштву. За потребе завода Ирби је саградила одговарајућу зграду са великим вртом. Унутрашњост зграде била је практично уређена са великим собама и савременим училима. Према ријечима њеног дугогодишњег секретара Петра Мирковића, Мис Ирби је код ученица инсистирала на чувању српских обичаја, народне традиције, говорећи им: „Ви не смијете да заборавите да сте Српкиње“ Једна од ученица из завода, Стоја Кашиковић, сјећала се како су дјевојке током школовања биле окружене искреном мајчинском љубављу и пажњом.

Када је у Босни и Херцеговини 1875. букнуо српски устанак, Ирбијева је морала затворити завод, а девојчице које су се затекле у њему одвела је у Праг гдје их је дала у школу и плаћала њихово издржавање. Са пријатељицом Присцилом Џонстон, Ирби је отпутовала у Енглеску, гдје је њеним ангажовањем образован одбор за сакупљање добровољних прилога за помоћ избјеглицама и сирочади из Босне и Херцеговине ( Bosnian and Herzegovinian Fugitives Orphan Relief Found). Фонд су међу првима подржали Флоренс Најтингејл и Артур Еванс. Одбор је за веома кратко вријеме прикупио око 240.000 круна и предао их Мис Ирби. У то вријеме Ирби се дописима из Босне повремено оглашавала у енглеској штампи истичући разлику између живота људи у слободној Кнежевини Србији и ропског живота у областима под турском управом. Критиковала је поједине европске силе што подржавају турску власт на Балкану помажући на тај начин даље угњетавање хришћанског становништва.

Почетком фебруара 1876. Мис Ирби је стигла у Пакрац, гдје је уз помоћ управитеља тамошње српске препарандије Димитрија Јосића отворила прву школу за српску дјецу избјеглу из Босне. Убрзо након тога, основано је још 18 школа са око 1.900 ученика и ученица, који су добивали одјећу, књиге и друге школске потребе, уз по један хљеб за ручак. Ирби је за учитеље у школама ангажовала више свршених Пелагићевих богослова. Наставни програми по којима су дјеца учила преузети су из школа у Србији. „У школама се српски мислило, српски говорило и српски учило“, записао је Петар Мирковић. Двије жене су даноноћно радиле са огромном енергијом. Старије дјечаке који су научили да читају и пишу Ирби је запослила као шегрте при многим занатским радњама. Артур Еванс је лично обишао школу у Пакрацу и био изненађен њеним пријатним изгледом, али и брзином којом су дјеца савладавала градиво. Након што су Србија и Црна Гора ступиле у рат са Турском, Аделина Ирби је помогла оснивање енглеске болнице у Београду.

Рад на просвјећивању избјеглих и отварању школа у чисто српском духу, Аделини Ирби је створио многе неприлике. Римокатоличком прозелитизму није одговарало отварање школа за српску дјецу, па су аустроугарске власти настојале сузбити њихов рад. Власти у Хрватској забраниле су крајем 1877. Димитрију Јосићу да обавља функцију надзорника Мис Ирбиних установа. Еванс је уочио како су хрватске власти, посебно гувернер Војне границе генерал Филиповић, практично затворили све школе које су Ирбијева и Џонстон основале. „Због таквих дјела, згражаће се цивилизована Европа“, закључио је Еванс. Хапшење Јосића било је тек опомена Ирбијевој јер су јој постављени строги услови под којима српске школе могу наставити рад. Не прихватајући такве уијене изјавила је да „неће да издржава школе у којима ће се дјеца одгајати не по њеној и родитељској, него по аустријској жељи“. Послије затварања школа у околини Пакраца, Книн је постао мјесто њеног пребивалишта све до краја устанка. У околини Книна радиле су четири школе за избјеглу дјецу, у Плавну, Полачи, Гајначи и Врбнику. Озлојеђена односом аустроугарских власти према избјеглим Србима, Ирби је прекорила једног чиновника ријечима: „Између овога што ви чините и набијања на колац постоји само мала разлика, и то у перфидности коју ви сада показујете, а која је суровија од турских мучења јер долази од једне тобоже цивилизоване нације“. У јесен 1879. Ирби је у петровачком срезу основала четири школе, у Унцу, Колунићу, Вођеници и Бјелају. У литератури се наводи податак да је Аделина Ирби од 1875. до 1879. уложила безмало четири милиона круна за хуманитарну помоћ избјеглицама и отварање школа.

По повратку у Сарајево, Мис Ирби је обновила женску школу, која је од тада почела радити у новим условима. Са собом је у Сарајево повела и неколико десетина женске сирочади које је смјестила у завод. Ученице су имале бесплатно издржавање и биле смјештене у посебан интернат. Број ученица у школи варирао је између двадесет и тридесет. Из школе је 1887. изашла прва генерација учитељица које су се касније запослиле у самом заводу. У близини завода Ирби је купила једну турску кућу коју је преуредила и у њу смјестила дјечаке које је упућивала на занате или им обезбјеђивала стипендије за школовање „да када се врате, буду на част и корист своме народу“. Мис Ирбин завод се развио у једну, по тадашњим мјерилима, средњу школу. Школовање је трајало осам година; прва четири разреда представљала су основну школу, пети разред дјевојачку школу, а преостала три учитељску школу.

У вријеме анексије Босне и Херцеговине храбрила је клонуле духове ријечима: „Ништа се, ви дјецо, не бојте. Судбина српског народа слична је српском колу, два напријед – један натраг. Анексија Босне је корак натраг, али ви можете бити сигурне, да ће сада следовати два добра корака напријед“.

Њеном дугогодишњем секретару и пријатељу Петру Мирковићу дугујемо за лични опис Аделине Ирби. Била је средњег стаса и правилног лица, одлучног карактера, говорила је тихо и озбиљно. Живјела је скромно. Ирби је говорила више језика, осим матерењег, служила се њемачким, француским, италијанским и руским. Српски језик је одлично познавала.

Аделина Ирби је умрла 15. септембра 1911. и сахрањена на евангелистичком гробљу у Сарајеву. У тестаменту је садржана њена воља да се на сахрани не одржи нити један говор, а цјелокупну имовину оставила је у корист „Просвјете“ и „Добротворне задруге Српкиња“. Парастос за покој душе Аделине Ирби одржан је у црквама у Београду, Сарајеву, Дубровнику, Мостару и Бањој Луци. Посљедњу пошту преминулој указали су краљеви Србије и Црне Горе. Упркос њеној посљедњој жељи да буде скромна, сахрана Аделине Ирби претворила се у истинску „националну манифестацију“ праћену великом жалости. Часопис Босанска вила јс поводом њене смрти објавио текст којим је бираним ријечима одата почаст српској добротворки: „Правећи гнијезда својих доброчинстава она је правила саће своје радости; не тражећи захвалност од нас, она је била срећна што нас је могла учинити мање несрећним. Она је најљубазније загрлила оне којима највише њежности треба; између народа нас, између нас најболнију сиротињу, између сиротиње дјецу, између дјеце женску нејач“. За свој необично хуман рад „мајка босанске сиротиње“ одликована је више пута.

Мало је примјера у историји да се неко попут Аделине Ирби толико жртвовао за један страни народ колико је то ова Енглескиња учинила за Србе. Мис Ирби је била тип мисионара који се као високо образована јединка посвећује невољи једне тек полуцивилизоване средине. У знак поштовања, Срби су је назвали „племенитом“, што је епитет који и данас часно стоји уз њено име. Аделина Ирби је временом постала дио нације за коју је тако много и несебично учинила.

извор: srbiubih.com