Oве године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Никола се данима ломатао по Мостару, обијао прагове паша, убјеђивао бегове да су од једнога рода, једне крви и да једним језиком говоре, молио их да му помогну у тешком и невољном времену за српску сиротињу која се смрзава по збјеговима. Мостарски Срби, угледни трговци, давали су му злато којим је поткупљивао и подмићивао саговорнике. Таман када је успио да их убиједи, од невесињских Турака мутесерифу стиже њихова жалба у којој оцрнише рају и њене прваке, а себе оправдаше за све почињене зулуме. На Николину молбу, Селим-паша упути у Невесиње једног бимбашу са заптијама, да извиди ствар и да установи ко је у праву.
Ко је у праву, а ко је у криву, на бурним и крвавим херцеговачким брежинама, тешко би утврдио и највећи ум овога свијета, а камоли да утврди један обични бимбаша коме о врату висе жедна и гладна многобројна дјеца која чекају његову малу и нередовну плату.
Исте вечери бимбаша се врати и у Конаку рефериса паши о састанку са народним првацима који је одржан у кући Халила Џиновића, у Џиновој мали у Зовом Долу, и за мутесерифа донесе нову жалбу коју су српски главари написали.
Снимак екрана са Youtube канала Невесињкса камера
-Честити пашо, ја мислим да је раја у праву. Уморан од пута и преговора, отпоче излагање бимбаша.
– Или мислиш или знаш? Прекиде га паша оштрим питањем. Није твоје да мислиш! Ја сам ту да мислим! Твоје је да знаш и оно што знаш да мени тачно пренесеш, па ћу се ја мислити ко је у праву а ко је у криву. Ти ћеш мислити када постанеш паша, што се наравно никада неће десити. Мало се на крају паша нашали да би одобровољио поспаног бимбашу.
– Честити пашо, опрезно настави бимбаша, раји је зулум додијао од разних заптија, кордуна, буљубаша, спахија, мемура, ага, бегова и њихових субаша, а засве од невесињског кајмакама бега Башагића који све те зулуме гледа и ништа не предузима да се смање или спријече. Што се тиче дојаве да је неко од раје ишао у Црну Гору и с књазом разговарао о устанку, она је лажна и није тачна. Оштро и самоувјерено одсијече бимбаша.
– Изврни џепове! Оштро повика паша и скочи са миндера.
Збуњени бимбаша одступи корак назад, уплашен од пашиног повика и наглог устајања, поглед му полеће према пашиној сабљи која је висила о дувару. Очекивао је моменат када ће му хладно гвожђе пасти на повијени врат док је извртао и истресао џепове излизаног војничког мундира из кога испадоше двије бакрене акче које су случајно претекле запетљане у распарани шав.
– Колико су ти дали злата?! Још љуће и оштрије упита паша, нервозно ходајући и буљећи у двије поцрњеле акче.
– Нијесу нимало, честити пашо. Не требало ми ако су. То је сиротиња ко и ми. Одакле им злато? Прибра се бимбаша, враћајући изврнуту поставу у празне и поцијепане џепове.
– Велиш да нико није ишао у Црну Гору?
– Велим.
– Одакле знаш? Сједајући поново на своје мјесто, настави испитивање паша.
– Рекли ми они и Богом ми се заклели, одговори му уплашени бимбаша.
– То ми је исто рекао и Богом ми се заклео и овај превијани, лукави и у све пређе умотани Дукичић, ама ја му не вјерујем. Још си ти бимбашо млад и зелен и требаће ти још доста времена да схватиш односе међу народима који се у своје Богове заклињу, а при том једни друге лажу и нико никоме ништа не вјерује. Ево су се и ови домаћи муслимани удружили са хришћанима па пишу мазар великом везиру и траже укидање десетинске четвртине, ослобађање регрутске новчане обавезе слијепих, хромих и других инвалида и смањење такса на печате, у томе их је подржао и петицију потписао и муфтија Карабеговић. А ти њима вјерујеш да нијесу ишли у Црну Гору?! Љутито му подвикну паша.
– Ја другог доказа немам осим њихове тврде ријечи, невољно и збуњено одговори бимбаша.
– Ко још вјерује у тврду ријеч? Прошла су времена у којима је ријеч била закон. Наступила су времена лажи и преваре. Само се још у овој убогој Херцеговини држи до поштења и до дате ријечи.
– То ми је потврдио и Бећир-бег Љубовић. Покуша бимбаша да убиједи пашу, позивајући се на бар једног свједока.
– Бећир-бег?! Да је он прави Турчин и да право збори не би га звали Влах него би га звали некако другачије. Сиктер! Сиктер и ти и Бећир-бег и сва влашка пашчад!
Заврши паша испитивање и сиктериса бимбашу који лаганим ходом, покуњене главе, оде кроз тамне мостарске сокаке и мутесарифу однесе жалбу невесињеких главара. Код Хусеин-паше чекала га је нова и још тежа жалба невесињских Турака на хришћанску рају и њене кнезове. Чим је бимбаша прошао кроз Касабу и прихватио се Грепка они су одмах за њим упутили момче коме су дали нови и већ написани мазар.
– Шта да радимо и коме да вјерујемо? Замишљено га упита мутесариф.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
