КОСОВСКИ ЈАРБОЛ И „ДЕВЕТИ ТАЛАС“

  • – Ишчитавање актуалне српске ситуације из умјетничког дјела –  (читати са особитом пажњом 🙂 )


У мноштву великих руских личности, чија су дјела извор непресушне умјетничке инспирације, нарочито мјесто заслужују писци и сликари романтизма. Историја романтизма је понајвише историја осјећања, тако да се одраз руске душе најбоље види у дјелима руских романтичара: писаца ( Пушкина, Гогоља,Љермонтова, Тјутчева), композитора ( Петра Чајковског, Николаја Римски-Корсакова, Сергеја Рахмањинова) и сликара (Карла Брјулова, Ореста Кипренског и Ивана Ајвазовског).

Аутентични и оригинални умјетнички подухвати руских романтичара, читавом су човјечанству открили руског и европског, стварног и комплетног генија, пуног страствених осјећања и надљудских напора, чије дјело настаје „из ничега“, чији немирни дух, једном стављен у покрет, вјечно трага за изворима живота, пун необуздане чежње, пун жудње, као античко божанство, страстан и величанствен.

Бити романтичар значило је бити вјеран својом осјећањима и допустити њиховом страсном изразу да запосједне све душевне предјеле, отварајући ризнице тајног, мистичног и метафизичког свијета. Дуга и непрестана романтичарска лутања – од стилских до пустоловних – нијесу била само израз умјетникове потребе да види, осјети, опише или наслика најчудесније земаљске рељефе, него да, трагајући за екстремним у природи, покуша дохватити и натприродно, оно што се налази „с оне стране“ времена, свијета и живота. Међутим, у мноштву таквих путовања – попут Бајроновог пута у Грчку или Пушкиновог на Кавказ – многи романтичари су имали своја родна, завичајна упоришта, а један од таквих умјетника, корјенито везаних за свој завичај, био је Иван Ајвазовски.

Иван Константинович Ајвазовски (1871-1900), руски сликар, активни тајни савјетник, сликар Главног морнаричког штаба, почасни члан Императоске академије умјетности, почасни члан академија умјетности у Паризу, Амстердаму, Фиренци,Риму и Штутгарту, највећи умјетник јерменског поријекла у 19.вијеку и један од највећих сликара мора (marina) свих времена. Ајвазовски је рођен на Криму, у Феодосији, у једној трговачкој породици чији су послови пропали током епидемије куге 1812.године. Његова опчињеност родним Кримом и загледаност умјетника у црноморску пучину – одредили су и стваралаштво, у таквој мјери, да је Ајвазовски, прослављени умјетник, члан бројних академија и сликар којег би свака западна престоница радо угостила, писао: „Моја адреса је увијек у Феодосији.“ Ајвазовски је најпознатији по својим пејсажима и биткама, али његово дјело је испуњено i сликама кримских приморских градова, украјинских степа, библијских и историјских призора, те портрета, на којима су се могли наћи само блиски људи, родбина, жене и пријатељи. Ајвазовски је путовао, запажао и сликао. Након посјете Ајвазовском 1888, А.П.Чехов је записао: „Сам Ајвазовски, бахати старац, стар око 75 година (…) пун властитог достојанства, руке су му меке и пружа их попут генерала. У себи обједињује генерала, епископа, умјетника, Јермена, наивног дједа и Отела. Ожењен је младом и врло лијепом женом. .. Упознао је султане, шахове и емире..Био је пријатељ Пушкина, али није га читао. У свом животу није прочитао ниједну књигу. Каже: „ ,Зашто бих читао ако имам своје мишљење?’ “

У родној Феодосији, Ајвазовски је отворио умјетничку галериjу, покренуо изградњу концертне дворане и стару хеленску насеобину претворио у једно културно средиште на руском југу. У прољеће 1846, шест ратних бродова Црноморске флоте, под командом чувеног команданта Владимира Корнилова, стигло је у Феодосију, честитајући Ајвазовском, на тако величанствен начин , прву деценију умјетничког рада. О његовом раду, доста говоре и бројеви: шест хиљада слика и 125 личних изожби у Русији и иностранству.

Ајвазовски је умро 1900.године и сахрањен је у дворишту средњовековне јермејске цркве у Феодосији. Три године касније, Иванова удовица Ана, на његовом гробу, подигла је надгробни споменик у облику саркофага, на којем су биле уклесане ријечи јерменског историчара из петог стољећа, Хоренација: „Рођени смртник, оставио је бесмртну оставштину.“

Његова најчувенија слика „Девети талас“ настала је 1850.у Феодосији. Свијетли и чисти тонови овoг уља на платну који су задивили многе савременике представљају, без икакве сумње, врхунац његовог стваралаштва. Премда постоје многа поређења ове слике са Брјулововим „Посљедњим даном Помпеје“, ова слика огромних димензија (два са три метра) , према мојем скромном мишљењу, врхунац је руског романтизма. Слику је купио цар Николај Први, велики покровитељ Ајвазовског и љубитељ високе умјетности,који је, једном приликом рекао: „Ајвазовски! Ја сам краљ земље, а ти си краљ мора.“

На слици видимо свјетлост јутарњег сунца како се прелива по таласима узбурканог мора. На мору се види један поломљени јарбол и неколико морнара који се грчевито држе за посљедњи остатак потонулог брода, покушавајући да преживе. Положај њихових тијела показује једну очајничку, граничну ситуацију. Међутим, не можемо одољети утиску да поломљени јарбол, као посљедња сламка спаса, личи на крст.

Преживјели су осам страшних таласа и ишчекујући девети, највећи и судбоносни талас, они се припремају за његов долазак. Двије руке су испружене: једна према таласу, а друга према небу. Изгледа да рука једног морнара пркоси надолазећем таласу, или пак покушава преговарати с њим, док рука другога тражи небеску руку спаса. У својем хаотичном кретању, девети талас расте пред њиховим очима, надвија се над њиховим главама; ускоро ће прекрити сунце и ухватити морнаре на јарболу своју стравичну сјенку. Осам таласа није уништило њихов крстолики јарбол. Пред деветим таласом, свијетлом надом морнаре милује излазеће сунце у својим меким бојама. Да ли ће девети талас раздвојити бродоломнике од крстоликог јарбола, поломити га силином својег удара и угушити несрећнике на пучини ? Љепота високе умјетности лежи у неисцрпности њених тумачења. О Гетеу, Пушкину и Достојевском су написане хиљаде студија, есеја, научних радова и критичких осврта, а опет, толико година након њихове смрти, најчувенија њихова дјела живе „пуним плућима“. Свака нова генерација, у новој духовној ситуацији времена, стара дјела чита на нови начин. Хајдегер је писао да је традиција „оно што је довољно старо да би вјечно било младо“, а управо то се може рећи за велика дјела свјетске књижевности и умјетности. Када дјела постану дио традиције, као потврђена, несумњива и свевремена умјетничка вриједност, њихове ауторе смјештамо у Пантеон и зовемо класицима. Исто можемо рећи за Ивана Ајвазовског.

Гледајући „Девети талас“ , запитани над судбином бродоломника, потпуни аматери у тумачењу умјетности, попут мене, могу пронаћи неки дубљи смисао и дати своју интерпретацију умјетничког дјела. Тумачећи слику или књигу, ми не описујемо само оно што смо видјели, него и оно што наслућујемо. Висока умјетност нас уводи у свијет духовних представа: ми урањамо у умјетничко дјело, ми осјећамо сродност са умјетником и закључујемо да је то дјело написано управо за нас. Потенцијали високе умјетности су неисцрпни. Стављајући се, рецимо, у перспективу морнара на „Деветом таласу“, ми не треба да покушавамо реконструисати њихове утиске и доживљаје на основу искустава многих бродоломника, јер призор након бродолома, који нам слика Ајвазовски, није слика једног особитог искуства него трагичне човјекове судбине уопште. Покушајмо да умјесто таласа замислимо ратове, умјесто узбурканог мора – замислимо Балканско полуострво, умјесто крстоликог јарбола Косовски завјет, умјесто излазећег сунца -светосавску традицију, а умјесто морнара – српски народ.

Ако тако поставимо ствари, ми најприје помишљамо да је некада, прије деветог таласа, било више морнара, који су страдали током претходних осам таласа. Управо тако, прије свакога рата,било је више Срба. Међутим, као и морнари, тако су и Срби имали различите судбине: једни су страдали у одбрани брода, на Видовдан, 1389, други су скакали у воду, мислећи да ће отпливати до обале; трећи су потонули са бродом и његовим витешким капетаном Лазаром; а остатак стољећима плута на јарболу, на посљедњем остатку потопљеног царског брода, чврсто се држећи за посљедњу „сламку спаса“, која се зове Косовски Завјет и која је спасила бродоломнике од осам страшних таласа. Пред Деветим таласом, има бродоломника који мисле да је најмудрије предати јарбол Деветом таласу, а себе предати на милост и немилост узбурканом балканском мору. Они рачунају да ће Девети талас поштедјети српске бродоломнике уколико му предају косовски јарбол. На слици видимо шест морнара. Један невољник је испружио руку према небу, према оној јаркој свјетлости источног јутра, а то је рука Српске православне цркве, испружена према Господу на Небесима и према Русији на Истоку.

Други бродоломник држи руку испружену према Деветом таласу. Могу постојати различита тумачења: једно ће рећи да та рука пркоси Деветом таласу, а друго да покушава преговарати с њим. Ако се мало боље загледамо, видјећемо да та испружена рука држи једну црвену крпу и закључити да је то државна рука.

Рука државе, односно рука српске владе, испружена према Сјевероатлантском таласу, није пркосна, него услужна; она није ту ни да узвраћа, нити да преговара – јер се о јарболу спаса нема шта преговарати; она је пружена само да би се предала. Она не држи црвену крпу, него крваву кошуљу косовско-метохијских мученика коју ће предати Сјевероатлантском таласу на испирање, да се коначно забораве невина српска крв и некажњени шиптарско-атлантистички злочини. Ако остали морнари (Срби-сви и свуда) допусте дефетистичкој руци несавјесног морнара да „посијече грану на којој сви сједе“ и преда Косовски јарбол Сјевероатлантском таласу, допустиће да се поломи и потопи посљедњи државотворни и национални стуб српскога народа, што ће означити његов коначни и неопозиви свршетак постојања у европској историји. Да би олакшала предају јарбола, рука „морнара-владара“ ће ударити на друге бродоломнике, ломити њихову вољу и убјеђивати их да се предају немилосрдном мору у власти Деветог таласа. Дакле, прије питања да ли ће Девети талас прогутати крстоносни јарбол и морнаре на њему, треба се упитати да ли ће се морнари ријешити тројанског коња и паразита чији данајски дарови „за будућност наше деце“ убијају вјеру, наду и самопоштовање.

Право да одлучујемо о сопственој судбини припада само нама, Србима, који се налазимо у сјенци Деветог таласа. Излазеће сунце нам доноси наду, и све док се будемо држали косовског јарбола, оно нам обећава и побједу. Уколико не учинимо тако, у најскоријој будућности, српском народу ће услиједити „јединствено и свеобухватно“ коначно рјешење – потоп. Стога, нека нас рука безумника прикује ексерима наше судбине за крстолики косовски јарбол, јер се ни мртви не желимо од њега раздвојити.

Раде Црногорац

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар