По својем сасвим изненадном повратку из Анадола, Селим Друштина тихо н некако снуждено сеђаше на простирачу поред оџака у одаји новице Прележанина. Дошао му је рано у походе к изненадио га као да је, чудом, избио са онога света. Њихова два села раздваја само невелика Јагњеничка Ријека, а Прележанин не бејаше дотле знао за његов повратак из Турске. Повратак!.. Зар је то могућно? Арнаутин, муслиманин, да се поврати из својега царства? Додуше царства без султана, али опет својега, турскога? То је за свакога чудо, па и за њега. Знао је он ту ствар врло добро. За турска времена неком Колашинцу падне на памет, готово тек онако, да сели у Србију. Неће Србин да буде више раја, да дочекује аге и спахије, па преко Копаоника и никад више натраг. Тако и многи Арнаутин. Добро село, плодна земља, пуни тори и обори, али му нешто није драга шајкача. Учини му се да је тамо на истоку боље и да му је дужност да сели. Па се доселе нико са села из Турске не поврати, осим његова суседа Селима из Чабра, ту према Прелезу. А ваистину Новица Преле– жанин би се мање зачудио кад би на његову месту видео Дервиш-бега који је до својега бекства толика зла починио!..

– Те то си ти, Селиме?

– Баш ја главом, као што видиш! — одговараше Новици Селим већ десети пут, срчући каву и пушећи.

Селим Друштина био је чудан човек мимо све Арнауте мимо све своје браственике. Био је врло имућан, имао чак и две-три куће чивчија. Док су други и тањега стања држали одаје и слуге, занимали се јавним арнаутским пословима, пљачкали и пресецали глобе, дотле је он у тишини обрађивао своје имање, не желећи да се чује нити да се истиче. Никад никога није убио, ни опљачкао, ни поткрао, ни зајео. А цео свет је мислио да је злица и опак и да је у стању лакше огрешити душу, но се напити воде после тешко преваљена откоса у петровске врућине. Зато се околина и бојала од њега. Врстан изданак досељеника са арбанашких гора, он је био омален, црн у лицу, сјајних упалих очију, увек зверасто ћутљив и намргођен као човек који само о злу мисли. Нико га није видео да се разведри или насмеје. Кад су му по очевој смрти пале у део оне две-три куће Срба чивчија, околина је помислила да ће од његове злоће пропиштати и мало и велико. Међутим, било је друкчије. Није им долазио, није им досађивао: примао је без речи што би му сваке јесени донели. Оскудних година је чак и враћао на прост зајам сву своју четвртину. Али ни за кога није имао ни лепу ни лошу реч. Ћутао је и, на изглед, презирао. Презирао их, како се чнвчијама чинило, баш зато што су чивчије, што су раја, што су у једној слабој вери. Иначе он би кадгод дошао к њима као што раде други Арнаути и окусио њихову хлеб и со. Напротив: никад га нико није видео за српском совром, осим што би у три године једном свратио код Новице Прележани– на и попио каву, ту у његову присуству испечену. У Рамазан су хоџе одседале код њега, клањао је пет пута свакога дана: ретко је који Колашинац прегазио преко Чабранскога Брода а да га не види како узимље авдес. У томе погледу Ибар је био потребнији њему но свима осталим Чабранима. Али све то укупно учинило је да свет у њему не види једнога мирнога и у суштини честитога Арнаутина, простога муслиманина који је од те тако стечене вере живео, но охола и зла Турчина који презире и мрзи све што на чело подиже три прста. Готово боље о њему није мислио ни сам Новица Преле– жанин, иако је знао за његову честитост и честе новчане услуге…

— Поштен је као дервиш, тако ми душе — говорио је он сељанима често — а мрзи нас и либи се од нас не као каква мртва Туркуша анадолска, но баш као каква дивља баба!..

Тога ради нико се није зачудио кад је Селим Друштина испродавао све што је имао, платио порезе и прирезе и узео путни исправу за Цариград. Пред сам полазак узео је још једну жену: нашао се јунак Арнаутин и поклонио девојку једном таком човеку којега вуче срце на исток, за својом вером, како се одмах објашњавало…

Прележанин га бејаше примио сасвим својски. Прво зато што га је ипак у души волео, а друго — што је таква заповест њихова краја. Осим тога и сажаљење се пробудило. Без големога јада овакав се човек не враћа у државу друге вере. Зна он добро Селима Друштину. Зна, зна… Зато се стараше да према њему буде пажљив и љубазан и да му како не позледи рањено срце. Јер је оно свакако тешко рањено, кад га је опет повукло овамо. Нема друге… Говораше са њим само арнаутски да би га на тај начин одобровољио и расположио. А Селим то осећаше и беше му драго. Изгледа да је тек сад видео и људе и завичај. Нешто је јаче остарио, суморност му се подвукла, лице још црње, очи дубље упале, али у свој снази неко свечано примирење, преко сурова и зла израза танко-танко се превукао неки душевни смешак. Као после слома, као при оздрављењу. Ту само на угловима очију. Бол и пребол бејаху у измирењу. Литица се помамно навалила на снажну планину. Ове — као да су закључиле за такво стање не примирје но вечити мир…

— Што ме не питаш, Новице, зашто сам се вратио натраг? — управи Селим своје већ пријатељске очи пут домаћина.

– Није у обичају, Селиме!

– Ех, није у обичају!.. Већ десету каву испијам као Омер из Рибарића кад је ишао са Али-Драгом, па није жалио његове огромне кесе са кавом и шећером… А ти не питаш!

— Не могу да се наканим, Селиме…

— Вала да можеш… Остави старе обичаје. Било па прошло… Камо среће да сам мало боље гледао!.. Ех, ех, море, Новица: што не знадох да се не једе све што лети!.. Питај, море!..

— Не могу, у мојој си кући…

– Онда, слушај!..

… Мислио он да иде у муслиманску, турску, земљу и да ће га тамо дочекати као брата. Чим је ступио ногом на границу, пришао му је чудан заптија н дрско скинуо ћулав с главе. Треснуо њиме о тле и почео да се безобразно кези: „Арнауд?.. Бошњак?.. А, Арнауд!.. Арнауд, Арнауд?!“ — дода– јући триста анадолских неуљудних израза, иначе код њих уобичајених, и претећи главом. Из полиције га пустили тек пошто су му
рекли како је незаконито што има две жене и пошто су му на главу метнули некакав качкет. Било га срамота од жена. Замисли, изгледао је као какав Бугарин… С јадом стигао у Цариград, о којем се толико И пева. Кад оно у зли час. Нигде ни феса ни Турске. Људи обријаних бркова, иду по граду под шеширима или гологлави као лудаци. А жене сасвим отворене, голе до рамена и до изнад колена. Смеју се, граше и
разговарају с ким хоћеш. Мунарета као пуста, ретко да чујеш мујезина. „Клањај сад, Селиме Селманов из Чабра, у јаде велике: зло ти твоје турковање и у причу!..“

— Паша Зотин (тако ми Бога), Новице, ђаурскијега места не може бити на свету!

… Надао се он да Турска и није у Цариграду. Њега је притискао Енглез и сваки ђаво из Европе и опоганио, а Турска је онамо преко мора. Тамо ће се некако скрасити. Пошао и затражио да га настане око Ески-шехера. Слушао је од хоџа да је то древно и свето место турско. Одредили му неко село крај града и дали земље. Помогли и да се нешто куће подигне. У селу џамија, хоџа, држи се вера, клања се. Али чудан је човек Анадолац: пиљи туђим женама у очи грђе но какав задригли калуђер кад у рано доба зађе по селу тобоже да свети водицу. И мало-мало па шапну: „Овај Арнауд има две жене!..“ Крио је своје жене више но тржним даном кад кроз Чабар пролази безбројан свет за пазар. Невоља грдна!.. Кад једне ноћи упао у његову кућу готово без даха Мухарем– ефендија из Бањске. Онај што је имао кућу баш испод цркве. Настанили и њега у овом селу н дали му за учитеља. Било му је врло добро. Али у селу био неки богат Анадолац и имао свега једну кћер. Није девојку, но да прости Бог и образ — праву хаткињу. Допао јој се наш Бањштанин и нагнала оца да их привенча и да му препише све своје имање. Кад друге вечери по свадби затеко наш Бањскалија своју жену испред куће са српом на рамену а намештену као о Бајраму. Шта ћеш то, ханума?“ — „Идем у то и то село на жетву, на мобу. Видиш како је дивна месечина, јечам стигао, позвале ме другарице удате и неудате. Биће весеље, зирне и гочеви, ех Анадол је ово и празник за младост кад пада јечмени сноп!“ — „Аман, па ти си моја жена!“ — „Али нисам робиња“. — „Но ја не допуштам!“ – „Кад би те неко и питао, бре!..“ – „Ћути, кучко!“ — „Хајде, будало арнаутска!.. Ако се бојиш, а ти за мном, па ми држи учкуре!“

— Тако ми дина, тако му је рекла, Новице, не чуло се одавде!..

… Тада му се скаменило срце и смрзла душа. Може бити да његове жене неће овако тражити да иду по месечини на мобе чак у друга села, али ће то сутра радити његове кћери и његове снахе, ако их буде имао. Тешко њему да то види с очима! Зато је прикривао неколико дана јаднога ефендију и онда га кришом отпратио до мора. Срећно је утекао и ено га сад у Вучитрну, али не сме ником ни да се изјада. А њега, Селима, позвали једнога дана у општину са обема женама. Био је тамо цео меџлис и пуно народа, државни чиновник и срески имам. На његово чудо наредили да се његове жене обе открију. „Шта су ти ове жене?“ — упитали га — „Супруге“. – „Обе?“ — „Обадве“, — „Е, то наш закон не дозвољава!“ — „Па ја сам муслиман, вера ми даје“. — „Јок, не даје више, у здравље Гази-Паше“. — „Аман, ефендум!“ — „Ћути!“ — „Аман, ако
не даје закон, да се одмах вратим, само ми дајте моје жене!“ – „Е, види ти Арнауда: стар па хоће две жене и једну младу као росу… Ова ваља нама, ова млађа. Ето баш за овога агу ћемо да је венчамо…“ Не може да се сети шта је даље било. Окренула му се општина око главе, они Анадолци, све. Излетео је напоље као опарен, да ли сам или изгуран, не сећа се, тек кад се расвестио, видео је само старију жену крај себе. Млађа је задржана. У неко време секнуо се од своје бабе да пође назад и погине за свој образ…

— Али, Новице, ваљда стотину Анадолаца стојаше испред општине и као махнити заурлаше: „Уа, Арнауд, Арнауд-будала!.. Ем копук, ем две жене хоће!.. Само приђи овамо, пезевенк–Арнауд!..“

Шта је могао да ради? Имао је још нешто злата код себе, отијшао у град с бабом и пријавио се властима за повратак, јер му тобоже поднебље не прија. А Турци су се и уверили, јер су и мртви по Анадолу боље од њега изгледали. И оверили му путне справе за Косово, казу митровачку, село Чабар. Вратио се да овде испусти своју душу.

И легне покрај дедова у завичају својем. Сто педесет година су они закопавани у Чабру. Биће и за њега места. Неће га барем Анадолци, никаква вера на овом свету, спуштати у гроб својим скрнавним рукама. Не мари ништа што је остао без имања овде, где има и људи и душе…

— Новице, по Богу од сада брате, ето изјадах ти се. А ти ћути и не казуј ником. Рекао сам у селу да ми је она жена умрла. Ех, брате, нема чистије земље од наше. Ово је Турћија, а оно тамо црни образ. Ако те лажем, прошао и код Бога онако као у Анадолу!..

• Портал СХ посебну захвалност за објављивање ових прича  дугује Јасни Поповић из Народне библиотеке „Ресавска школа“ у Деспотовцу