• Током лета, широм Канаде, одржавају се Индијански Фестивали на којем публика може да види староседеоце како на плус 30°степени изводе свој традиционални плес у тешким костимима од коже, крзна и перја.

Од староделаца до туристике атракције (Фото: Будислав Булатовић)

Улазница за Фестивал кошта само 15 долара, а публику углавном чине белци пензионери (са ходалицама и штаповима) и Канађани азијског порекла; иако се месецима, унапред, емитују бројне рекламе за „Pow Wow Art Festival 2024.“ за који организатори тврде да је то манифестација испуњена радошћу и заједништвом, да представља културна окупљања која су важан део аутохтоног идентитета и традиције за многе заједнице Прве нације, и да баш ту можете као гост или као учесник да доживите домородачку културу.

Када је почео свечани програм, на терен су прво изашла два војника, један је носио заставу Канаде, а други Америке, а иза њих је ишло десетак Индијанаца, војних ветерана који су се борили у вијетнамском рату за интересе Канаде и суседне Америке. После њих, на терен је изашло неколико стотина Индијанаца у традиционалним живописним одорама. Сви до једног носили су велике бројеве које су редари-Индијанци уредно уписивали у свеске јер, како кажу, „најбољи извођачи ће добити награде.“

Pow Wow Art Festival 2024 (Фото: Будислав Булатовић)

Нажалост, посетиоцима нису подељени проспекти, брошуре, а ни леци који говоре о животу Индијанаца и њиховом вековном страдању, као ни информације о напорима државе да им живот учини „подношљивим.“ Али зато, када су ветерани Индијанци кренули у почасни круг по осунчаном терену, публику је преко микрофона (невидљиви водитељ) позвао да устане и да им аплаузом ода почаст; притом је публика могла да уочи да поједини ветерани тешко ходају, што због старости, што због страшне врућине типичне за летње дане у Канади.

Питање које вреди барем милион долара, а на које нисмо могли да добијемо тачан одговор гласило би: О чему мисле Индијанци док плешу по врелом јулском дану, а о чему мисли публика док их посматра?

*Да ли Индијанци размишљају о земљи коју им је одавно отео „Европски бели човек,“ како они воле да кажу, или о томе како су им разорили породице? Наиме, Католичка и Англиканска црква су од половине 19. века заједно са канадском државом кренуле у процес „социјализације“ Индијанаца који је трајао све до 1996. Канадски школски систем је имао за циљ да „елиминише учешће родитеља у интелектуалном, културном и духовном развоју деце староседелаца“ – како често саопштава Комисија за истину и помирење.

У том периоду, државне и црквене институције насилно су отеле из индијанских породица више од 150.000 деце и затварали их у школе-интернате у којима су многа била физички, сексуално и духовно злостављана. Хиљаде деце је умрло, а многи родитељи никада нису сазнали шта се догодило са њима.

Мучни систем „асимилације“ створио је вишегенерацијску трауму која је имала дубок и трајан утицај на преживеле, њихове потомке и целокупну заједницу. Поменута Комисија прогласила је Канаду кривом за „културни геноцид“ (2015.), а до данас Влада није успела да смислено поправи или материјално надокнади трајну штету, осим што маше наранџастим заставама на којима пише „Свако дете је важно.“

Млади нараштај (Фото: Будислав Булатовић)

Премијер Трудо је признао „културни геноцид“ над Индијанским народом (2018.), али се може поставити (иронично) питање: Да ли је постојао и „некултурни геноцид?“

Члан Провинцијског Парламента, Сол Мамакуа (Онтарио), својевремено је на свом Твитер налогу написао: „Поглавица Вилијамс Лејка јавно је причао о деци која су била силована и мучена, о бебама које су бацане у пећи за спаљивање…“

*Да ли публика на фестивалу размишља колико још неоткривених гробова индијанске деце има широм Канаде (?) или једноставно само слушају индијанску музику са разгласа, размишљајући шта ће да купе од сувенира и које ће ново кулинарско искуство стећи на овој манифестацији.

Саговорник из публике, који је желео да остане анониман, рекао је да преко 20 година има своју фирму, да одлази у индијанске резервате „да пружа офтамолошке услуге… “, али је престао да иде у неколико резервата на Северу јер је „мржња према белцима огромна и тера страх у кости.“

Мали индијанац (Фото: Будислав Булатовић)

Саговорници Индијанци који су такође инсистирали на анонимности, жалили су се на недостатак пијаће воде у појединим резерватима, објашњавајући како воду морају прво да прокувају да би је потом пили. „Немамо пијаћу воду у Канади, у 21 веку!“ – узвикивали су. Говорили су о лошим условима становања, депресији и проблемима са алкохолом и дрогама.

Када се фестивал завршио, на излазу, посетиоци су могли да обиђу бројне штандове на којима су Индијанци продавали разне рукотворине, међу њима и мајице на којима пише: „Боримо се против тероризма од 1492.“ са старом фотографијом четири висока Индијанца са пушкама у рукама. Ту су и мајице са паролом „Сви смо ми комшије“ са приказима риба, пчела и цвећа (Индијанци сматрају да су људи, животиње и биљке комшије); и наранџасте мајице на којима је одштампана јасна порука „У знак поштовања према онима који су преживели резиденцијалне школе!“

Костими од коже, крзна и перја (Фото: Будислав Булатовић)

Ту је и штанд Канадске војске (Canadian Armed Forces Jobs) који је богато опремљен пропагандним материјалом у коме се позивају Индијанци да ступе у војску, тј. да се прикључе летњој обуци.

У материјалу пише: док су у програму, сви пријављени добијају бесплатан смештај, одећу и храну – и наводе да постоји 5 летњих програма. Када се обука заврши, постоји опција да полазници задрже посао у канадским оружаним снагама. У Програму за Индијанце пише: научи нешто више у вези војске; стекни корисно искуство; заради; стекни много нових пријатеља; и – сви трошкови су покривени.

Све у свему, дубоки јаз између публике и извођача био је готово опипљив, тако да од лепршавих порука на бројним рекламама „о манифестацији испуњеној радошћу и заједништвом“ није било ни трага ни гласа.

Извор: РТ Балкан / Марина Булатовић

Фото: Будислав Булатовић