Стојан Ковачевић – Извор: Википедиа

Браћо моја починимо мало
није живот обад јуртисало
да летимо свјетом нетремице,
већ скините с плећа бременице
развежите ужад са самара,
па почујте српскога гуслара,
који ће вам пјесму казивати
и под српски барјак сазивати.

О Стојану, пјесму ћу вам рећи
по Божијој и јуначкој срећи,
о чувеном гатачком војводи,
кога дична Херцег-земља роди,
да за њ знају и старци и ђеца
док је Сунца и док је мјесеца.

Ко што нема дрвећа без грања
без Стојана не би војевања,
не би битке, и не би мегдана,
без његовог хајдучког кликтања.
Па ни онда када Крстац тврди
устанике под бедем расрди,
са свих страна кад га опколише,
ал камена на њем не одбише.
Град утврђен и пун Турадије,
са зидина жива ватра ждије.
Види Стојан пашће многе жртве,
да ће Срби сакупљати мртве,
да град тако неће освојити,
већ Турцима треба доскочити.
Зато рече, да ће током ноћи
са два друга про зидина проћи
и Звиздића бега заробити,
па ће Турци врата отворити
и заставу бјелу истурити.

Што он каза, тако и учини
и по густој ноћној помрчини
с два хајдука пређе про зидина,
све без шума, док влада тишина.
Када кули беговој приђоше
ту стражара његовог виђоше.
Прикри му се Стојан про авлије,
јадно Туре јаукнуло није.
Па се краду даље насумице
док дођоше до једне кућице,
у којој је спаво бегов слуга,
што војводи дуговаше дуга:
Стојан га је једном заробио
и онда га својима пустио.
Кад хајдуци слугу пробудише
очи му се од страха слудише.
Да остане на рамену глава,
он пристаде рећи ђе бег спава.
С упаљеним фењером кренуше
у одаје бегове дођоше
и Звиздића из сана тргоше:
Ал, он виђе зло и наопако
Стојан викну и припрјети јако,
позлаћеног држећ џефердара,
да ће српска војска из омара
све побити и све попалити
ако ће се отпор наставити:
„Нека Турци оружје оставе,
ником неће фалит длака с главе
и истуре бијелу заставу
на јуначку тврду ријеч праву.
Да не мислиш да ћу преварити
хајдуке ћу моје оставити
да преноће до сјутрашњег дана;
немој дизат на њих јатагана,
јер, ако би пошло по злом путу
освету ћу направити љуту,
на турскоме војничкоме робљу,
што га узех на Боботову Гробљу.
А мени ћеш свога слугу дати
да ме здраво из града испрати.“
Уплашени Звиздић тад изусти:
„ујутру ћу Крстац да напустим!“

Ноћ од дана када се растави
свак се нада бијелој застави,
али како вријеме одмиче
црна слутња у војсци пониче
да ће Турци ријеч погазити
и хајдуке српске погубити.
Ал се поклич проломи из крша
да се бијела застава лепрша.
То Стојану посебно би мило,
јунаштво се опет исплатило,
уз хајдучко искуство и знање,
оно држи српско војевање.

Родило је кљење и макљење,
нама браћо, здравље и весеље

Јово Радош