Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.
Сава Kовачевић и Војин Поповић (Петар Божовић) 1942.
Од Другог свјетског рата прошло је више од 71 годину. У том дугом периоду десило се пуно тога, што је неминовно промијенило поглед на историју Другог свјетског рата, посебно на нашим просторима. Данас се тај период не може објективно посматрати, ако се само прихвати идеолошка историја коју је врх КПЈ наметнуо као званичну и која се скоро пола вијека учила у школама и због тога постала скоро стереотип наше историје. Послије толико година, отворени су многи архиви и историјски подаци доступни су јавности више него икада. То је омогућило да се о том периоду добије другачије гледиште, с обзиром на чињенице и податке, пуно објективније.
Све те догађаје, које су обиљежила велика страдања и подјеле, данас посматрамо из угла српског народа и српске историје, односно какве су посљедице ти догађаји имали по народ. Подјеле из тог времена измирене су у Одбрамбено – отаџбинском рату 1991 – 1995. године, када се српски народ уједињен око националних и духовних идеала, супроставио истим непријатељима као и из 1941. и створио Републику Српску, што је велики залог те генерације за будућа српска покољења.
Oвај пут доносимо податке из новије литературе која догађаје из времена Другог свјетског рата посматра објективније, без идеолошких оквира, користећи податке из различитих извора и са историјске дистанце од седам деценија, који омогућава објективније приступе историјским догађајима и личностима.
Одмах по избијању Другог свјетског рата српски народ био је изложен масовним убиствима, како од окупатора тако и од новоформираних војних формација на подручју окупиране земље. Током 1941. године у Херцеговини највише Срба страда од хрватских и муслиманских усташа. Као одговор на те злочине формирана је „народна војска“ која је углавном имала циљ да заштити српски народ од истребљења. У тој војсци било је и национално и комунистички опредијељених појединаца. Због различитих приступа у вођењу борбе, циљева и саме политике борбе, а посебно због пријеких убистава од стране комунистичког вођства, долази до подјеле на два покрета. Равногорски покрет или Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) у народу познати као четници, поступали су по наређењима краља и владе из Лондона, односно њиховог званичног представника генерала Драгољуба Михаиловића, борили су се за очување државног поретка и своје отаџбине којој су дали заклетву – Краљевине Југославије.
Комунистички покрет или партизани слиједили су упуства Коминтерне, јасно су истицали да се боре против поретка (и своје државе) – Краљевине Југославије, као и да руше „стари систем и праве боље друштво“. Основни циљ овог покрета био је рушење старог система и борба да се освоји власт. Главна препрека у тој намјери била је ЈВуО, која је до самог краја рата била главни непријатељ партизана. До коначних подјела долази крајем 1941. и у првој половини 1942. године. Највећи разлог подјеле била су комунистичка убиства невиног српског становништва. Српски народ нашао се тада пред биолошким нестанком, изложен истовремено бруталним убиствима како од стране усташа са једне, тако и од стране комуниста са друге стране.
Крајем 1941. године у партизански покрет у Херцеговини долазе инструкције вођства партизанског покрета – „Врховног штаба“ да је примарни циљ у даљем развоју оружане борбе „бескомпромисна борба против класног непријатеља, прије свега против тзв. великосрпске хегемонистичке клике, око које се (наводно) окупљају све контрареволуционарне снаге у земљи“. Ове идеолошке смјернице донесене су и под утицајем „шпанских бораца“ који су за пропаст републиканаца у Шпанском грађанском рату кривили „пету колону“. Под „петом колоном“ сматрани су сви који су по њима препрека „револуцији“, у првом реду представници власти: официри, судије, учитељи и други интелектуалци, затим свештеници, солунци и имућни домаћини, јер они сигурно неће подржати „револуцију“, и да се прво са њима мора обрачунати, јер су они, у ствари конкуренција „новој власти“. Посебно је истицано да борба против те „клике“ треба да буде приоритет у односу на борбу против окупатора и усташа.
Усташе, а касније и комунисти имали су тада исте начине извршења злочина – мало је познато да су и партизани убијали људе бацањем у јаме (у требињском крају – Шуми требињској постоји више јама у које су комунисти – партизани бацали живе људе – цивиле из околних села. То су јаме: Свити до, Прибилова јама, Голубњача, јама Дубоко, и др.) као и истог измишљеног непријатеља тзв. „великосрпску хегемонију“. Постоје чак и документи о сарадњи ова два покрета, у којима је дефинисан исти циљ борбе. У исто вријеме српски народ био је изложен убијању од више различитих непријатеља. Тиме је за херцеговачке Србе створен ужасан кошмар, јер су стравични покољи између усташа (Хрвата и Муслимана) и Срба добили још једну димензију – идеолошку, која је гурнула Србе у међусобне покоље.
Руководство партизанског покрета посебно је истицало да у Црној Гори и Херцеговини не би требало толерисати постојање било каквих других оружаних формација, осим партизанских. Преко црногорских НОП одреда вршио се притисак на руководство НОП- а у Херцеговини, да прекине сваку даљу сарадњу са четницима у борби против усташа, и да се умјесто сарадње са њима најенергичније обрачуна. Због устезања херцеговачког партизанског руководства да загази у братоубилачку борбу, за команданта новог Оперативног штаба за Херцеговину одређен је Сава Ковачевић, дотадашњи командант Никшићког НОП одреда. То је урађено без одобрења Главног Штаба НОП одреда за БиХ, и без питања Врховног штаба НОП одреда Југославије.
Петар Драпшин
У то вријеме у Црној Гори и Херцеговини почињена су и прва убиства у највећој мјери недужних људи, које је партизански покрет означио као „непријатеље револуције“. На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника. Осим тога партизани су из засједа нападали и италијанске војне колоне.
Личност и намјере новопостављеног команданта НОП за Херцеговину Саве Ковачевића најбоље осликава реченица коју је изговорио на скупу руководилаца Никшићког НОП и привременог НОП за Херцеговину у требињској Ластви, на коме је учествовао и Слободан Принцип, члан Главног штаба НОП за БиХ. Тада је Ковачевић прекинуо излагање једног учесника о ситуацији у сјеверозападној Босни рекавши: „Колико сте петоколонаша убили?“
Када је чуо да тамо није нико убијен, одузео му је ријеч. Већ тада у Ластви у команди Оперативног штаба за Херцеговину почињена су и прва (до данас позната) убиства. Наиме у току наведеног „савјетовања“ (15. јануара 1942.) у Ластву су дошла двојица Требињаца и донијела писмо које је италијанска команда упутила тзв. Оперативном штабу НОП одреда за Херцеговину, нудећи преговоре о ненападању.
Писмо италијанске војне команде у Ластву су донијели Владо Петковић, гостионичар из Требиња, унук Луке Петковића прослављеног војводе из Херцеговачког устанка 1875. године и Душан Бокоњић, фотограф из Требиња. Њихови синови били су у италијанском затвору као симпатизери комуниста. Они су пристали да однесу писмо уз обећање да ће им синови бити пуштени на слободу. Петковић је био у родбинским везама са Ковачевићима на Грахову, док је Бокоњић имао родбину на Вилусима. Били су упозорени да се већ до тада у Ластви догађају „чудне ствари“. Они су без размишљања прихватили понуду, не помишљајући да их у Ластви вреба смртна опасност. Када су дошли у Ластву и саопштили Сави Ковачевићу, Владу Шегрту, Петру Драпшину и другима италијански приједлог о ненападању, они су почели злокобно да се церекају и сашаптавају.
Шта се даље догодило најбоље описује Владо Шегрт у његовим „Ратним успоменама“. „Док су нам они причали о својој мисији, Сава ми пришапта да је то шпијунска сорта. договорисмо се да их испитамо. Показало се да су обојица шпијуни. Покушали су да нас обману, али су се сплели и на крају испричали све што су знали. (?) Одмах је образован ратни суд који их је осудио на смрт стријељањем“. Они су тада три дана звјерски мучени у затвору у Ластви и убијени као „буржуји и потенцијални непријатељи“. Шегрт је добро знао да се није радило о никаквим шпијунима. Њихова родбина их је нашла послије протјеривања партизана из Херцеговине у јуну 1942. године у једној удолини покривена танким слојем земље у похабаним сељачким одијелима и опанцима (одјећу су им одузели партизани).
Немогуће је овдје навести сва имена убијених као ни имена њихових убица. Већина жртава били су обични цивили, чак и жене и малољетна дјеца, изнемогли старци. (Најсажетији попис партизанских жртава и њихових убица налази се у књизи Сава Скока „КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1941 – 1942.“). Комунисти су убијали и своје истомишљенике само ако би се посумњали у њихову лојалност Комунистичкој партији. Они који су чинили та злодјела били су добрим дијелом психички болесне особе. Размјере партизанских злочина у Херцеговини 1941. и 1942. године могу се сагледати и из извјештаја Васа Мискина – Црног, члана Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 28. априла 1942. године на састанку Окружног комитета КПЈ у Фатници. Према том извјештају, казнене експедиције Оперативног штаба за Херцеговину убиле су, до тог времена преко 500 људи (махом цивила).
Милија Станишић
Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји српске Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени, да су почињени у циљу застрашивања српског народа како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године. Тада је ухваћен и кажњен већи дио виновника тих злочина. Партизани су током Другог свјетског рата кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО – четницима који су као војска међународно признате државе били њима заштићени. Најистакнутији партизани – егзекутори који су сијали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…
Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ
Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво… Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага. Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.
Сава Ковачевић
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима. Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко. Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.
На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.
По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.
Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.
Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…
Димитрије Булајић и Драгица Правица
Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.
По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.
Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.
Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине
„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању)
Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.
Владо Шегрт: „Требало је убијати више…“
„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)
Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.
Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:
У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.
У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.
У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)
У Столачком срезу: Беловић Софија,
У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.
У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.
Списак убијених није потпун.
Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.
Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке: Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу. Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.
Идеали и држава за коју су се борили (и убијали) наведени партизани – комунисти, бесповратно су нестали, вријеме и новији догађаји превазишли су их. Такозвани „народни хероји“ које је проглашавало тадашње руководство КПЈ показало се да имају и друго лице, и то врло незгодно, са становишта национално свјесног дијела српског народа – злочиначко. Догађаји које је руководство КПЈ означило као „лијева скретања“ нису ништа друго већ злочин према српском народу.
Стицајем историјских околности, починиоци ових злодјела нашли су се на страни побједника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дијела српског народа кога су убијали.
Због почињених злочина над српским народом, коме су и сами припадали, они не могу носити епитет „народни хероји“ јер за своја злодјела нису никада одговарали, а злочин никада не застаријева. У вријеме СФРЈ, свако другачије мишљење о тим догађајима и личностима било је строго кажњавано, и стога није постојала могућност осуде комунистичких злочина, као и одговорних за те злочине.
У земљама Европске уније поштује се Резолуција Савјета Европе о осуди злочина комунистичких режима. Ову резолуцију требају да усвоје све земље – будуће чланице. И руска Државна дума осудила је злочине из стаљиновог времена. Историја би требала бити написана истинитим чињеницама, без обзира на то да ли то некоме одговара или не одговара, због политичких или личних разлога, поготово данас када је од тих догађаја прошло више од 71. годину.
У народу се каже: „Истина је Богу мила“. Истина о овим мученицима може да нас сачува од подијела. Истина о терору над православним Србима и Српкињама Херцеговине у времену Другог свјетског рата треба да угледа свјетлост дана. Посебно из разлога да будуће генерације не остану у тами неистине и заборава.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
NAJ VECI ZLOTVORI I UBICE SRPSKOG NARODA UPRAVO SU BILI TITOVI PARTIZANI.NE SAMO U CRNOJ GORI I HERCEGOVINI NEGO NA CELOJ TERITORIJI JUGOSLAVIJE.MASOVNE ZLOCINE TITOVI PARTIZANI SU CINILI I NAKON OSLOBODJENJA 45,U SRBIJI SU UBILI NAJ MANJE 500000 LJUDI BEZ PRAVA NA ODBRANU.SAMO JEDAN PRIMER NAKON OSLOBADJANJA KRAGUJEVCA STRELJALI SU 16 MATURANATA,POHAPSILI IZVELI IZ SKOLE I STRELJALI.RATNI ZLOCIN NE ZASTAREVA,TREBA IM SUDITI I MRTVIMA.
Историчар13. јул 2018. at 23:39
ТА БРОЈКА ОД 500000 ЈЕ ПРЕНАДУВАНА, НЕДОКАЗАНА И БЕЗ ИКАКВОГ УТЕМЕЉЕЊА У ИЗВОИРИМА. НАЈВЕЋИ ЗЛОТВОРИ И УБИЦЕ СРПСКОГ НАРОДА СУ БИЛЕ УСТАШЕ, НИКО ИМ ПО ТОМЕ НЕ МОЖЕ ПРИЋИ.
Gibanicari,raspustena bradata bando.Savi Kovacevicu niste dorasli da vezete pertle koljaci i zlikovci.
Биљана26. октобар 2016. at 21:43
Овај коментар је прави приказ црвеног резона и терора. Добро је да се стиди свог имена.
Херцеговац27. октобар 2016. at 12:52
Коментар ти је име и презиме фукаро!
Шта значи гибаничари – ти си сигурно одрастао у мек-доналдсу олошу који непознаје зачење и узрочни однос браде и жалости!!
Све оне који су убијали браћу за вријеме и после рата треба јавно коментарисати били они четници или партизани!
Кренуло је са одбраном од усташа и германског олоша а завршило тако што су црвени окренули воду на своју воденицу и поубијали све који су имали нешто против, а оне које не убише су послали на голи оток да их дошколују.
Palikuća25. октобар 2017. at 07:45
Savo Kovacevic je i ubijen jer je narodu bilo dosta njegovog zuluma. Pa pretekli su neki ispod njegovog mitraljeza i pricali potomcima njegova zlodjela.
poznavalac istorije11. фебруар 2018. at 21:46
ti koji voliš te zločince si sigurno njin neki ufbaš,samo da znaš,samo zločinci vole zločince,a normalni ljudi se gade na zločince.
mila27. април 2022. at 13:58
po ovom ostrašćenom komentaru se vidi da krv nije voda da bi naslednici komunjara i sada klali svoje to je ta loza koja je unijaćena i ubijala i u jasenovcu a njihovi srodnici i danas uništavaju Srbe po Srbiji za šačicu vlasti.
TIHO21. децембар 2022. at 11:14
TREBA ORGANIZOVAT TURISTIČKO PIŠANJE PO GROBOVIMA SAVE,VLADA,DRAGICE I OSTALE OLOŠI
србин18. јун 2023. at 21:54
Каква је разлика између вас који браните комунистичке злочинце и самих злочинаца,никаква.
@Анонимни Браво! Сигурно да је било комунистичких злочина, али величати четнике над партизанским покретом је апсурд!
Биљана26. октобар 2016. at 21:49
Сигурно је да су злочином комунисти дошли на власт. Друго, погледајте датуме „устанка и борца“, сви су у јулу. Тек кад је нааднут СССР комунисти су се заинтересовали за рат, уосталом погледајте њихове прогласе из тог времена.
Треће, време је да КОНАЧНО проучимо те злочине којих је сигурно било. О четничким смо слушали 70 година, ајде бар десет година да озбилјно проучимо комунистичке злочине.
Милован Средојевић25. септембар 2023. at 16:35
Не бих желео „Ноле“ да те вређам али је очигледно да ти је монтирана комунистичка историја остала у глави. Вероватно да си одрастао у породици која се оботатила гледајући лични интерес па нећеш да се загледаш у историјске чињенице. Вероватно да ниси свестан докле су нас злотвори довели.
Gubavi cetnici Sava Kovacevic i ostali heroji su planine za vas
GRU27. октобар 2016. at 17:54
Komunisti=satanisti su najveće zlo koje nas je zadesilo.To su savremene poturice koje su uništavale sve što ima veze sa srpstvom i pravoslavljem.Pa Pijade i Budak su još 1935.godine napravili sporazum o zatiranju srpstva i pravoslavlja!
Уз сву захвалност аутору овог текста пропуштени су још неки битни ,,детаљи,, комунистичког бестијања у Херцеговини.Тако нпр од 1-4 априла у Гатачким селима партизани су побили :на Дражљеву 17 чланова породице Поповић,Јасеник 8 цивила,Врба 32,Браићевићи 12 од њих 9 из братства Зиројевић.Уочи Васкрса 1942 у селу Добрељима код Гацка 39 невиних људи а у Кифином Селу 12 младића.Та убиства су пропраћена весељем и пјесмом комунистичких луђака пред згроженом родбином жртава .Таква звјерства нису у овим крајевима виђена ни у вријеме османлијског ропства.Идеолошки мотиви партизанског покрета су били јасни.Преузимање власти по сваку цијену и ликвидирање свега што је у Српском народу честито и вриједно.Први су на удару били Солунски борци,свештеници ,судије ,богатији сељаци,официри,жандарми.За извођења овог сатанског наума су кориштени манијакални типови попут Саве Ковачевића или Влада Шегрта.Углавном неписмени људи са дна друштвене љествице.То су сподобе заведене и индоктриниране комунистичком идеологијом а обично са подебелим криминалним досијеима.Своје ,,школе,, су изучавали прије рата у Зенчким ,Митровачким и осталим казнионама.Крајње је вријеме да се почне подизати вео са истине о страдању Херцеговачких и Црногорских Срба у току 2 свјетског рата од ,,црвеног,, терора
poznavalac istorije11. фебруар 2018. at 21:48
Bajo ova ti je MJegoševa.
Мика20. јануар 2023. at 01:45
Данас се унука Саве Ковачевића шепури као министарка у влади Србије. Поносна на дедине злочине или неће да зна скривану истину. И остали чланови власти су партизанска деца и унуци. Срам нас било, браћо Срби, да нам улице носе имена убица наших дедова. Споменици по граду нам се смеју у фацу а ми ћутимо. Овде усташким писмом се јавља фукара. Џелатски потомак називајући нас гибаничарима!?
Неће нам сванути бер контрареволуције. Они то траже. Нико се не каје, не стиди својих злочина, нико опроштај и помирење не тражи врћ нам и даље прете. Докле џелати да играју коло око жртава? Прво њихову историју, уџбенике на ломачу а затим на истини подизати уништен српски народ и државу. Без уништитеља у редовима обнавитеља и ствараоца.
Saradnja partizana i četnika je postojala o dan danas postoji. Sejali su smrt za vreme rata a kao što ustaše nemaju obraza nemaju ga ni ova deca komunista partizana anonimusi , petar o ostavljaju komentare. Gamad bila gamad i ostala na djubrištu im mesto bilo.
Откуда ти да браниш Саву Ковачевића изрода из српског рода. Теби асимилираном у? (Југословена,Црногорца, Бошњака, Хрвата), не знам тачно кога? Смета истина! Да су од тих црвених зликоваца побијени твоји синове и кћери ти не би после толико деценија користио злочиначке фразе „гибаничари“ већ би тражио истину. Овако браниш оно што су твоји преци опљачкали у Србији. За нас Србе из Србије, који смо осетили на својим жртвама, комунисти-партизани су гори од Усташа. Више боли када своје куче уједе.
A da ja vas pitam samo jedno: možete li reći čista obraza da sve ovo, i slično ovome, ne može da se kaže za taj bajni i pravedni „sveti“ četnički pokret?
Možete li vi, gospodo, čista obraza reći da svi ti vaši „srbski heroji“ nisu činili iste, pa i gore stvari?
Nisam Hercegovac, a ni Slobodan29. октобар 2016. at 09:00Reply
Mene nisu toliko impresionirali partizanski zločini nad četnicima koliko me je impresioniralo to da je Tito još 1942. godine koristio Times Roman font i to ćirilični.
Komunista30. октобар 2016. at 21:02
Boli ih prošlost njihovih predaka pa bi da prekroje istoriju.Neće moći,izdajnici sluge talijansko- nemačke.Ostade vam bruka do devetog kolena
Ocekujem da autor u narednom broju nam otkrije kako je Tito saradjivao sa Englezima i Amerikancima i prvi dobio pisacu masinu koja je pisala New York Times Roman cirilicom ili je to mozda dosla od Staljina. Bas me zanimaju rezultati daljeg istrazivanja koji po komentarima gore,vrlo uspjesno zavadjaju Srbe. Cestitam autoru i redakciji sto rade ono sto Hrvati neuspjevaju. Samoo hrabro za one koji Vas placaju.
Titovi komunisti su bili nepismeni,ljudi bez morala, bes časta, obraza i poštenja.Zločinci. krvopije, banda zlikovačka, bezbožnici, rulja kukavička.Bogu platili za sve ka što hoće.
Захваљујем аутору на овом чланку! Коначно да неко јавно проговори о трагичној истини страдања српског становништва од стране комуниста и будућих (садашњих?!?) властодржаца! Хвала још једном и све најбоље у даљем раду!Свака част!
Далиборка Кујачић
Душанка Бјелица Лончаревић14. новембар 2017. at 09:10Reply
ЗАХВАЊУЈЕМ СЕ СВИМА ,КОЈИ СУ ДОПРИНЕЛИ ДА СЕ ИСТИНА САЗНА И ДА ДУГОГОДИШЊА НЕПРАВДА И БОЛ КОЈИ СУ ТРЕПЕЛЕ ПОРОДИЦЕ ЖРТАВА НЕСРБСКОГ,ЦРВЕНОГ РЕЖИМА УМИНЕ.
Душанка Бјелица Лончаревић,унука Бјелица Душана из Бијељана мучки убијеног у овом несрећном страдању Херцеговаца
Текст г. Милана Путице је веома драгоцјен. Увјерен сам да г. Путица, поред осталог, настоји подстаћи на сакупљање података, јер државне установе то не чине. По мом скромном мишљењу, у укупној историји српског народа није се јавио покрет који би својим домашајима гледао да поништи традицијске (универсалне и свевремене) тековине Срба као што је покрет који је персонификовао Јосип Броз. Потпуно је тачно да је затирачка оштрица управљена на Светосавље које представља широку ослону стопу народно-црквеном покрету Срба, снажно установљену током веома тамног периода прве половине 16. вијека. Коју деценију након спаљивања моштију Светога. Ми у Боки традиционално гледамо на планинске предјеле око Милешеве као на „Горњу земљу“ (тако говоре бокешки трговци 18. вијека). Та Горња земља (сједиште митрополита Херцеговине још у половини 15. вијека), скупа са простором касније и данас називаним Источна Херцеговина јесте матична област српског писма, књиге, вјере и нације. Чим је однешено тијело Светога у писмима европским дворовима Срби су описивали тло читавог етничког досега, али само ова земља описана је детаљно, јер она бијаше домом народа, домом Цркве. Тако то бијаше и у првој половини 16. вијека када је Турска наметнула враћање на стање прије успоставе српске архиепископије Светим Савом Немањићем успостављене. Нећу ја казати да је покрет Ј. Б. Тита могао артикулисати свој политички став и он то није чинио, али је по инстинкту разарао земље и народ који је до неслућених висина подигао патријархални образац одржања, државни план старих народних кућа које су изродиле књигу живих и кроз њу гледале на рестаурацију угашеног хришћанског царства. Светосавље је најмодернији и најуниверсалнији народни програм који је видио средишњи свијет. Он је истовремено и историјска копча ка неугасивој државној творевини која је пала под ударима Мехмеда Фатиха. Херцеговина крај мора јесте немањићка земља и то најпотпуније казују Мирослављевићи. Покрет који је представљао Броз је свој план артикулисао ни мање ни више него је казано у Уговору о сарадњи са усташком организацијом у Сремској Митровици (Пијаде-Будак). Али, у реализацији, Херцеговина је постала метом од највишег значаја. За тај покрет, она је постала дијелом српског простора који треба испразнити. План је провођен у духу одлука Независне државе Хрватске која је приступила денационализацији Срба на свом тлу (који је запремала Хрватска након Првог св. рата), а брисањем са лица земље у земљама до Дрине и Боке. Срби у Старој Херцеговини (сјетите се Пиве 1943) постали су током Другог св. рата жртве геноцидног плана и због тога што је та земља чувала линију државотворности која је посве неупоредива, али и због тога што је чувала људски интелектуални потенцијал који је подједнако непоредив. Сасвим непотпуно, школски програми свих јужнословенских држава доносили су историју ослободилачких ратова Срба. „Српска револуција“ за Први устанак и слично. Покрети светог патријарха Јована (Кантула) и прегнућа која су му претходила на чијем врхунцу стоје Соколовићи, ужасавајуће слике ратова хришћанских савеза чији су балкански ослонац Срби, низ устанака у Далмацији 18. вијека (поп Куриџа, калуђер Василије), све се то слива у матицу ослободилачког прегнућа народа које је дефинитивно васколиком Балкану родитељски. А Херцеговина свему српству родитељска и то у највишој мјери међу свим земљама родитељска изједначено са синовљевска, јер је она на највишу тачку подигла концепт Св. Саве: СинаОца, Савиносимеоновски опит какав Европа није познала. Српског принца који је Оца водио до смирења монашке келије. Покрет Ј. Б. Тита се прикључио снагама које су Херцеговину рушиле. То је за мене, сада, довољно.
Оно што сам могао видјети јесу и настојања да се народни раскол, који ни случајно нису изазвали вјерујући Срби, санира. Видио сам књигу о жртвама Пиве која је придружила пивске жртве покрета Ј. Б. Тита, чуо сам три пјесме проф. Веселина Матовића за које вјерујем да припадају врховима српске поезије.
Видјели смо снажну намјеру свенародног измирења. Српска дјеца, увјерен сам,измириће Херцеговину.
Текст г. Милана Путице говори и да се морају пописати и сахранити све жртве разорних покрета који су се, овдје, пројавили током свијетских ратних пожара и који су њима омогућени. Надам се да ће све невине свете жртве бити пописане и поштоване и памћене и само тако наш народ ће се одржати. Никада, по мом скромном утиску, не треба заметнути чињеницу да народи могу нестајати како су увијек нестајали. Овај народ неће изгледа нестати под ударима „великих сила“ јер у њему зрцали закон земљи једнога светитеља древних времена и мирис земљи једнога светитеља нових времена, али може нестати ако се под ударом унутрашњих снага разгради закон земљи и угаси мирис земљи. Херцеговина ће се законити и мирисати само у јединству, у безусловном сабрању око темељних непролазних вриједности које не познају идеологије.
Ovi koji se javljaju kao pristalice tita su po pravilu udbaši i kosovci po zadatku,drugih nema jer ni jedan normalan čovek neće odobravati zločine,ma ko ih činio,osim onih koji su isti kao ti zločinci.
O Vojinu Popovicu iz sela Strug-Uskoci.1935 zavrsio filozofiju u Beogradu otisao za Spaniju 1936-1939 bio komadant bataljona.Uhapsen 1939 bio u logoru u Francuskoj do aprila 1941 odakle bjezi i stize u Crnu Goru u septembru.Formira Uskocko drobnjacki bataljon ci je i komadant bio.Nikad nije vise napustio Crnu Goru ubili su ga cetnici septembra 1942 u Kolasinu.Ova slika sa Savom Kovacevicem iz Janura 42 u selu Godijelji-Drobnjak.Otac Vojinov je bio uskocki knjaz Radojica Popovic koji je za ucesce u bitkama na Grahovcu i Vucijem dolu odlikovan Obilicevom medaljom za hrabrost.Njegov otac i djed su bili svestena lica. Junacka porodica Popovic uvijek na stubu odbrane CRNE GORE!!!
Sram vas bilo,kakve su ovo bljuvotine i neistine,u to vreme Petar Drapsin je bio na Romaniji.Vlado Segrt pre svega nije bio intelektualac,ali je bio heroj i ljudina,svetao primer svim generacijama nas akcijasa.
Голооточани су били Срби,који су веровали да се боире за слободу.Стаљин је спасао Русију од Америчких хазара,који су стварањем октобарске револуције хтелио да униште Русију.Данас се исто догађа,с том разликом што је Путин схватио ко стоји иза свих напада,запади хазари-банкари.
Komunistička govna.Nažalost nisu doživeli sudbinu svojih žrtava.To su bile poremećene ličnosti koje su kao takve i odgovarale govnjavim komunistima.Naravno samo kod Srba.Krivo mi je što nisu doživeli sudbinu krvnika save kovačevića a onu kurvu pravicu trebalo je objestit nasred Trebinja.
NAJ VECI ZLOTVORI I UBICE SRPSKOG NARODA UPRAVO SU BILI TITOVI PARTIZANI.NE SAMO U CRNOJ GORI I HERCEGOVINI NEGO NA CELOJ TERITORIJI JUGOSLAVIJE.MASOVNE ZLOCINE TITOVI PARTIZANI SU CINILI I NAKON OSLOBODJENJA 45,U SRBIJI SU UBILI NAJ MANJE 500000 LJUDI BEZ PRAVA NA ODBRANU.SAMO JEDAN PRIMER NAKON OSLOBADJANJA KRAGUJEVCA STRELJALI SU 16 MATURANATA,POHAPSILI IZVELI IZ SKOLE I STRELJALI.RATNI ZLOCIN NE ZASTAREVA,TREBA IM SUDITI I MRTVIMA.
ТА БРОЈКА ОД 500000 ЈЕ ПРЕНАДУВАНА, НЕДОКАЗАНА И БЕЗ ИКАКВОГ УТЕМЕЉЕЊА У ИЗВОИРИМА. НАЈВЕЋИ ЗЛОТВОРИ И УБИЦЕ СРПСКОГ НАРОДА СУ БИЛЕ УСТАШЕ, НИКО ИМ ПО ТОМЕ НЕ МОЖЕ ПРИЋИ.
Комунистичка злодела и плодови комунистичког зла се данас најбоље виде – улазимо у нови миленијум поражени на свим пољима…
Gibanicari,raspustena bradata bando.Savi Kovacevicu niste dorasli da vezete pertle koljaci i zlikovci.
Овај коментар је прави приказ црвеног резона и терора. Добро је да се стиди свог имена.
Коментар ти је име и презиме фукаро!
Шта значи гибаничари – ти си сигурно одрастао у мек-доналдсу олошу који непознаје зачење и узрочни однос браде и жалости!!
Све оне који су убијали браћу за вријеме и после рата треба јавно коментарисати били они четници или партизани!
Кренуло је са одбраном од усташа и германског олоша а завршило тако што су црвени окренули воду на своју воденицу и поубијали све који су имали нешто против, а оне које не убише су послали на голи оток да их дошколују.
Savo Kovacevic je i ubijen jer je narodu bilo dosta njegovog zuluma. Pa pretekli su neki ispod njegovog mitraljeza i pricali potomcima njegova zlodjela.
ti koji voliš te zločince si sigurno njin neki ufbaš,samo da znaš,samo zločinci vole zločince,a normalni ljudi se gade na zločince.
po ovom ostrašćenom komentaru se vidi da krv nije voda da bi naslednici komunjara i sada klali svoje to je ta loza koja je unijaćena i ubijala i u jasenovcu a njihovi srodnici i danas uništavaju Srbe po Srbiji za šačicu vlasti.
TREBA ORGANIZOVAT TURISTIČKO PIŠANJE PO GROBOVIMA SAVE,VLADA,DRAGICE I OSTALE OLOŠI
Каква је разлика између вас који браните комунистичке злочинце и самих злочинаца,никаква.
Ти си дијабола , само ћу толико рећи !
Иди у први разред истине. Да је твоје побио са својом бандом ти овде не би писао хрватским писмом.
@Анонимни Браво! Сигурно да је било комунистичких злочина, али величати четнике над партизанским покретом је апсурд!
Сигурно је да су злочином комунисти дошли на власт. Друго, погледајте датуме „устанка и борца“, сви су у јулу. Тек кад је нааднут СССР комунисти су се заинтересовали за рат, уосталом погледајте њихове прогласе из тог времена.
Треће, време је да КОНАЧНО проучимо те злочине којих је сигурно било. О четничким смо слушали 70 година, ајде бар десет година да озбилјно проучимо комунистичке злочине.
Не бих желео „Ноле“ да те вређам али је очигледно да ти је монтирана комунистичка историја остала у глави. Вероватно да си одрастао у породици која се оботатила гледајући лични интерес па нећеш да се загледаш у историјске чињенице. Вероватно да ниси свестан докле су нас злотвори довели.
Gubavi cetnici Sava Kovacevic i ostali heroji su planine za vas
Komunisti=satanisti su najveće zlo koje nas je zadesilo.To su savremene poturice koje su uništavale sve što ima veze sa srpstvom i pravoslavljem.Pa Pijade i Budak su još 1935.godine napravili sporazum o zatiranju srpstva i pravoslavlja!
Уз сву захвалност аутору овог текста пропуштени су још неки битни ,,детаљи,, комунистичког бестијања у Херцеговини.Тако нпр од 1-4 априла у Гатачким селима партизани су побили :на Дражљеву 17 чланова породице Поповић,Јасеник 8 цивила,Врба 32,Браићевићи 12 од њих 9 из братства Зиројевић.Уочи Васкрса 1942 у селу Добрељима код Гацка 39 невиних људи а у Кифином Селу 12 младића.Та убиства су пропраћена весељем и пјесмом комунистичких луђака пред згроженом родбином жртава .Таква звјерства нису у овим крајевима виђена ни у вријеме османлијског ропства.Идеолошки мотиви партизанског покрета су били јасни.Преузимање власти по сваку цијену и ликвидирање свега што је у Српском народу честито и вриједно.Први су на удару били Солунски борци,свештеници ,судије ,богатији сељаци,официри,жандарми.За извођења овог сатанског наума су кориштени манијакални типови попут Саве Ковачевића или Влада Шегрта.Углавном неписмени људи са дна друштвене љествице.То су сподобе заведене и индоктриниране комунистичком идеологијом а обично са подебелим криминалним досијеима.Своје ,,школе,, су изучавали прије рата у Зенчким ,Митровачким и осталим казнионама.Крајње је вријеме да се почне подизати вео са истине о страдању Херцеговачких и Црногорских Срба у току 2 свјетског рата од ,,црвеног,, терора
Bajo ova ti je MJegoševa.
Данас се унука Саве Ковачевића шепури као министарка у влади Србије. Поносна на дедине злочине или неће да зна скривану истину. И остали чланови власти су партизанска деца и унуци. Срам нас било, браћо Срби, да нам улице носе имена убица наших дедова. Споменици по граду нам се смеју у фацу а ми ћутимо. Овде усташким писмом се јавља фукара. Џелатски потомак називајући нас гибаничарима!?
Неће нам сванути бер контрареволуције. Они то траже. Нико се не каје, не стиди својих злочина, нико опроштај и помирење не тражи врћ нам и даље прете. Докле џелати да играју коло око жртава? Прво њихову историју, уџбенике на ломачу а затим на истини подизати уништен српски народ и државу. Без уништитеља у редовима обнавитеља и ствараоца.
Saradnja partizana i četnika je postojala o dan danas postoji. Sejali su smrt za vreme rata a kao što ustaše nemaju obraza nemaju ga ni ova deca komunista partizana anonimusi , petar o ostavljaju komentare. Gamad bila gamad i ostala na djubrištu im mesto bilo.
Откуда ти да браниш Саву Ковачевића изрода из српског рода. Теби асимилираном у? (Југословена,Црногорца, Бошњака, Хрвата), не знам тачно кога? Смета истина! Да су од тих црвених зликоваца побијени твоји синове и кћери ти не би после толико деценија користио злочиначке фразе „гибаничари“ већ би тражио истину. Овако браниш оно што су твоји преци опљачкали у Србији. За нас Србе из Србије, који смо осетили на својим жртвама, комунисти-партизани су гори од Усташа. Више боли када своје куче уједе.
i zidokomunisti koji su zapravo ubijali na svakom koraku.i zato su mnogi bili narodni heroji.
Југославија и комунисти – највеће ЗЛО, које је икада задесило Србски народ. Никад се не поновило.
GADOVI GADNI ZA SVA VREMENA , DA LI JE VREDNO IMENA VAM SPOMINJATI ….NIJE ….FUJ…
A da ja vas pitam samo jedno: možete li reći čista obraza da sve ovo, i slično ovome, ne može da se kaže za taj bajni i pravedni „sveti“ četnički pokret?
Možete li vi, gospodo, čista obraza reći da svi ti vaši „srbski heroji“ nisu činili iste, pa i gore stvari?
Mene nisu toliko impresionirali partizanski zločini nad četnicima koliko me je impresioniralo to da je Tito još 1942. godine koristio Times Roman font i to ćirilični.
Boli ih prošlost njihovih predaka pa bi da prekroje istoriju.Neće moći,izdajnici sluge talijansko- nemačke.Ostade vam bruka do devetog kolena
Ocekujem da autor u narednom broju nam otkrije kako je Tito saradjivao sa Englezima i Amerikancima i prvi dobio pisacu masinu koja je pisala New York Times Roman cirilicom ili je to mozda dosla od Staljina. Bas me zanimaju rezultati daljeg istrazivanja koji po komentarima gore,vrlo uspjesno zavadjaju Srbe. Cestitam autoru i redakciji sto rade ono sto Hrvati neuspjevaju. Samoo hrabro za one koji Vas placaju.
Алекса,они су га и довели.
Titovi komunisti su bili nepismeni,ljudi bez morala, bes časta, obraza i poštenja.Zločinci. krvopije, banda zlikovačka, bezbožnici, rulja kukavička.Bogu platili za sve ka što hoće.
Захваљујем аутору на овом чланку! Коначно да неко јавно проговори о трагичној истини страдања српског становништва од стране комуниста и будућих (садашњих?!?) властодржаца! Хвала још једном и све најбоље у даљем раду!Свака част!
Далиборка Кујачић
ЗАХВАЊУЈЕМ СЕ СВИМА ,КОЈИ СУ ДОПРИНЕЛИ ДА СЕ ИСТИНА САЗНА И ДА ДУГОГОДИШЊА НЕПРАВДА И БОЛ КОЈИ СУ ТРЕПЕЛЕ ПОРОДИЦЕ ЖРТАВА НЕСРБСКОГ,ЦРВЕНОГ РЕЖИМА УМИНЕ.
Душанка Бјелица Лончаревић,унука Бјелица Душана из Бијељана мучки убијеног у овом несрећном страдању Херцеговаца
Текст г. Милана Путице је веома драгоцјен. Увјерен сам да г. Путица, поред осталог, настоји подстаћи на сакупљање података, јер државне установе то не чине. По мом скромном мишљењу, у укупној историји српског народа није се јавио покрет који би својим домашајима гледао да поништи традицијске (универсалне и свевремене) тековине Срба као што је покрет који је персонификовао Јосип Броз. Потпуно је тачно да је затирачка оштрица управљена на Светосавље које представља широку ослону стопу народно-црквеном покрету Срба, снажно установљену током веома тамног периода прве половине 16. вијека. Коју деценију након спаљивања моштију Светога. Ми у Боки традиционално гледамо на планинске предјеле око Милешеве као на „Горњу земљу“ (тако говоре бокешки трговци 18. вијека). Та Горња земља (сједиште митрополита Херцеговине још у половини 15. вијека), скупа са простором касније и данас називаним Источна Херцеговина јесте матична област српског писма, књиге, вјере и нације. Чим је однешено тијело Светога у писмима европским дворовима Срби су описивали тло читавог етничког досега, али само ова земља описана је детаљно, јер она бијаше домом народа, домом Цркве. Тако то бијаше и у првој половини 16. вијека када је Турска наметнула враћање на стање прије успоставе српске архиепископије Светим Савом Немањићем успостављене. Нећу ја казати да је покрет Ј. Б. Тита могао артикулисати свој политички став и он то није чинио, али је по инстинкту разарао земље и народ који је до неслућених висина подигао патријархални образац одржања, државни план старих народних кућа које су изродиле књигу живих и кроз њу гледале на рестаурацију угашеног хришћанског царства. Светосавље је најмодернији и најуниверсалнији народни програм који је видио средишњи свијет. Он је истовремено и историјска копча ка неугасивој државној творевини која је пала под ударима Мехмеда Фатиха. Херцеговина крај мора јесте немањићка земља и то најпотпуније казују Мирослављевићи. Покрет који је представљао Броз је свој план артикулисао ни мање ни више него је казано у Уговору о сарадњи са усташком организацијом у Сремској Митровици (Пијаде-Будак). Али, у реализацији, Херцеговина је постала метом од највишег значаја. За тај покрет, она је постала дијелом српског простора који треба испразнити. План је провођен у духу одлука Независне државе Хрватске која је приступила денационализацији Срба на свом тлу (који је запремала Хрватска након Првог св. рата), а брисањем са лица земље у земљама до Дрине и Боке. Срби у Старој Херцеговини (сјетите се Пиве 1943) постали су током Другог св. рата жртве геноцидног плана и због тога што је та земља чувала линију државотворности која је посве неупоредива, али и због тога што је чувала људски интелектуални потенцијал који је подједнако непоредив. Сасвим непотпуно, школски програми свих јужнословенских држава доносили су историју ослободилачких ратова Срба. „Српска револуција“ за Први устанак и слично. Покрети светог патријарха Јована (Кантула) и прегнућа која су му претходила на чијем врхунцу стоје Соколовићи, ужасавајуће слике ратова хришћанских савеза чији су балкански ослонац Срби, низ устанака у Далмацији 18. вијека (поп Куриџа, калуђер Василије), све се то слива у матицу ослободилачког прегнућа народа које је дефинитивно васколиком Балкану родитељски. А Херцеговина свему српству родитељска и то у највишој мјери међу свим земљама родитељска изједначено са синовљевска, јер је она на највишу тачку подигла концепт Св. Саве: СинаОца, Савиносимеоновски опит какав Европа није познала. Српског принца који је Оца водио до смирења монашке келије. Покрет Ј. Б. Тита се прикључио снагама које су Херцеговину рушиле. То је за мене, сада, довољно.
Оно што сам могао видјети јесу и настојања да се народни раскол, који ни случајно нису изазвали вјерујући Срби, санира. Видио сам књигу о жртвама Пиве која је придружила пивске жртве покрета Ј. Б. Тита, чуо сам три пјесме проф. Веселина Матовића за које вјерујем да припадају врховима српске поезије.
Видјели смо снажну намјеру свенародног измирења. Српска дјеца, увјерен сам,измириће Херцеговину.
Текст г. Милана Путице говори и да се морају пописати и сахранити све жртве разорних покрета који су се, овдје, пројавили током свијетских ратних пожара и који су њима омогућени. Надам се да ће све невине свете жртве бити пописане и поштоване и памћене и само тако наш народ ће се одржати. Никада, по мом скромном утиску, не треба заметнути чињеницу да народи могу нестајати како су увијек нестајали. Овај народ неће изгледа нестати под ударима „великих сила“ јер у њему зрцали закон земљи једнога светитеља древних времена и мирис земљи једнога светитеља нових времена, али може нестати ако се под ударом унутрашњих снага разгради закон земљи и угаси мирис земљи. Херцеговина ће се законити и мирисати само у јединству, у безусловном сабрању око темељних непролазних вриједности које не познају идеологије.
Ovi koji se javljaju kao pristalice tita su po pravilu udbaši i kosovci po zadatku,drugih nema jer ni jedan normalan čovek neće odobravati zločine,ma ko ih činio,osim onih koji su isti kao ti zločinci.
O Vojinu Popovicu iz sela Strug-Uskoci.1935 zavrsio filozofiju u Beogradu otisao za Spaniju 1936-1939 bio komadant bataljona.Uhapsen 1939 bio u logoru u Francuskoj do aprila 1941 odakle bjezi i stize u Crnu Goru u septembru.Formira Uskocko drobnjacki bataljon ci je i komadant bio.Nikad nije vise napustio Crnu Goru ubili su ga cetnici septembra 1942 u Kolasinu.Ova slika sa Savom Kovacevicem iz Janura 42 u selu Godijelji-Drobnjak.Otac Vojinov je bio uskocki knjaz Radojica Popovic koji je za ucesce u bitkama na Grahovcu i Vucijem dolu odlikovan Obilicevom medaljom za hrabrost.Njegov otac i djed su bili svestena lica. Junacka porodica Popovic uvijek na stubu odbrane CRNE GORE!!!
ЊИХОВИ СЕ ЗЛОЧИНИ МЕРЕ СА НАЦИСТИЧКИМ.
Sram vas bilo,kakve su ovo bljuvotine i neistine,u to vreme Petar Drapsin je bio na Romaniji.Vlado Segrt pre svega nije bio intelektualac,ali je bio heroj i ljudina,svetao primer svim generacijama nas akcijasa.
Јадан човек! Тако ти рекли црвени лажови.
Uterao Komunizam strah u kosti i potomcima saradnika okupatora. Niste vi od roda gibaničarskog još ni deseti deo platili… Polako, ima vremena.
Pingback: Слободна Херцеговина » ОВАКО ЈЕ ЗБОРИО ВЛАДО ШЕГРТ: На Голом отоку издајници су се тукли међусобно, а друг Тито им је пружао шансу да се п
Голооточани су били Срби,који су веровали да се боире за слободу.Стаљин је спасао Русију од Америчких хазара,који су стварањем октобарске револуције хтелио да униште Русију.Данас се исто догађа,с том разликом што је Путин схватио ко стоји иза свих напада,запади хазари-банкари.
Komunistička govna.Nažalost nisu doživeli sudbinu svojih žrtava.To su bile poremećene ličnosti koje su kao takve i odgovarale govnjavim komunistima.Naravno samo kod Srba.Krivo mi je što nisu doživeli sudbinu krvnika save kovačevića a onu kurvu pravicu trebalo je objestit nasred Trebinja.
Кост вам се огубала
и у паклу горјели
до судњега дана,
комуњаре проклете,
издајници Српства,
гнојна сте рак рана…
Драган Д.Миздрак