• Ако бисте користили интернет са циљем да упознате Србе Босне и Херцеговине не би сте много тога научили, јер сем сајта „Јадовно“ који са својих 7.500 текстова обухвата страдање Срба у свим покрајинама и епохама, текстови о Србима су више него оскудни.

Тако рецимо „Западни Срби“ други по реду сајт о Србима у БиХ броји свега 64 чланка (од којих су многи википедијски – плитко попуњени). Слиједе „Фронтал.рс“ и „Српски културни круг“ са по тридесетак, затим „Пале лајв“ са око 20, „Растко“ са 19, „Српска историја“ са 17, „Погледи“ са 8, „Историјска библиотека“ са 7 итд. „Србин.инфо“ има десетине хиљада текстова али су тешко прегледни а и оно што је везано за Србе у БиХ, углавном су сто пута препричани текстови о Сарајевском атентату, исламизацији Срба, а све то прожето дневнополитичким сензационализмом. Постоје и два-три блога са по око 30-40 чланака о „српској“ Босни, од којих је половина текстова о Насеру Орићу, усташама, „забрањеним чињеницама о срБској прошлости“. И то је све.

Пропусти у уџбеницима – о средњовјековној Босни ем мало ем катастрофално

Историчар Борис Радаковић описао је уџбеник за први разред средњих стручних школа, аутора Мира Шобот, Бранка Штрбац и Есад Заховић, издање из 2012. године: „Говорећи о владавини бана Кулина, наводи се да њу карактерише појава богумила (хршћанске секте) који су створили „Цркву босанску“. Овдје се такође прави несхватљива грешка јер је наука доказала да Црква Босанска није била богумилска, него једна самостална хришћанска црква која није признавала ни папу, ни неку другу црквену институцију за свог надређеног. Такође, није се нагласило да се учење „Цркве Босанске“ развило на темељима раније босанске бискупије која је била устројена према обрасцима Источне цркве.

Следеће поглавље на које смо обратили пажњу јесте: ‘Средњовјековна култура јужнословенских народа’. У дијелу који говори о култури у средњовјековној Босни пажњу је привукао дио о ћирилици у Босни. За употребу ћирилице стоји да ‘У Босни се стилизована ћирилица јавља под називом босанчица, која се одликовала једноставношћу слова’. (…) Нема тог историјског извора, осим аустроугарске пропаганде, који назива ћирилицу у Босни и Херцеговини босанчицом. Међутим, постоји низ историјских извора који ћирилицу у Босни и Херцеговини називају српским писмом или илирским писмом што је друго име за ћирилицу коју су користили Срби.“

Учимо и читамо о манастирима у Србији али не и у Крајини

Историја Српске православне цркве у БиХ је богатија од световне, пошто је православље успјевало, уз много пожртвованости, да егзистира и у вијековима ропства. Иако богата, о духовној историји Срба у БиХ готово да се нигдје ништа не пише. Манастири који су били оазе средњовјековне српске културе и који су и по десетак пута до темеља рушенипрекривени су велом заборава. Тако о манастиру Гомионици сам „сурфајући“ пронашао свега 4 (и словима четири) текста који су се мање или (мало) више успјешно бавили историјатом овог чувеног манастира. Ако је Косово свето због историје и духовности, ни Република Српска није ништа мање света са својом Моштаницом, Тврдошем, Добруном и Тавном и са двадесетак других величанствених манастира у БиХ. Такође сви знамо за Мирослављево и Вуканово јеванђеље али не и за Дивошево и Никопољско.

Гдје су Срби ван Србије?

Ненад Грујичић је поставио ово питање након изласка једнотомне и брзоплето „склепане“ (јер се вишетомна вјероватно неће издати до судњега дана) „Енциклопедије српског народа“. У свом коментару, након што наводи велики број писаца Србије каже: „Бањалука је значајан центар српске културе у којем живе и раде озбиљни песници, али и широм Републике Српске: Ранко Рисојевић, Ђуро Дамјановић, Зоран Костић, Ранко Павловић, Бранко Чучак, Владимир Настић, Предраг Бјелошевић, Ранко Прерадовић, Анђелко Анушић, Бранко Брђанин Бајовић, Боро Капетановић, Стевка Козић -Прерадовић, Миленко Стојичић, Ружица Комар, Дарко Цвијетић, Мирко Вуковић, Радомир Д. Митрић… Ни словце о њима у Енциклопедији српског народа. Као да је енциклопедија србијанска, а не српска.

У Енциклопедију су обилато уврштени овдашњи универзитетски професори и предавачи разних генерација: Душан Иванић, Јован Делић, Александар Јовановић, Сава Дамјанов, Радивоје Микић, Бојана Стојановић-Пантовић, Миливој Ненин, Горан Максимовић и други; они су махом и сарадници Енциклопедије. Но, нема њихових колега из Бањалуке: Бранко Милановић, Предраг Лазаревић, Миљко Шиндић, Зорица Турјачанин, Ранко Поповић, Младен Шукало, Младенко Саџак, Предраг Певуља, Мирјана Влаисављевић, Сања Мацура и други. Наравно, нема их ни као сарадника Енциклопедије.“

Зар је важно (т)ко је крив?

Историја Срба у БиХ је систематски игнорисана, зарад „није важно ко је ко – братсва и јединства“ причало се о „босанској“ историји, јер се Срби у БиХ нису дали расрбити као црногоски – комунистичким декретом. Када би се и писало о изразито националним писцима попут Петра Кочића то се најчешће радило кроз призму устаљених „великосрпских“ стигматичких предрасуда. Па тако Димитрије Вученов, аутор „Читанке за 3. разред средњих школа“ из 1978. године проповиједа:

„U svim svojim delima ovaj pisac iz Bosne nije se odvajao od svog rodnog kraja Zmijanja u Bosanskoj krajini i od teškog života bosanskog seljaka. Slikajući u svojim književnim delima svoje Zmijanjce i Krajišnike, Kočić je time slikao i prilike i odnose u čitavoj Bosni, jer je temama svojih pripovedaka obuhvatio mnoge tipične, bitne, značajne i aktuelne pojave bosanskog života uopšte. (…) Grupa Petra Kočića predstavlja, nesumnjivo, najinteresantniju struju bosanske politike…“

Господин Димитрије у три реченице пет помиње Босну и придјев „босански“ а нити једном „српски“. Међутим када је Кочић упао у невоље тада су у двије кључне реченице Срби заступљени стопроцентно: „Zbog jednog sukoba sa predstavnicima tamošnjih srpskih crkvenih vlasti, a i zbog svog živog interesovanja za rešenje agrarnog pitanja u evropskom delu feudalnog Otomanskog carstva, morao je da napusti tu službu. (…) Zbog takvog svog političkog rada dolazi u sukob i sa predstavnicima srpske buržoazije u Bosni — čaršijom, i sa austro-ugarskim vlastima, koje ga proteruju iz Sarajeva u Banja Luku.“

Ако је аутор прешутио националност овог пјесника и „побосанчио“ све његове активности и мотиве онда је могао написати и да је Кочић имао проблема и са православном црквом у БиХ и са босанском буржуазијом. Но ту се кристално јасно национално изразио.

„Ми смо залутали, ево сад се враћамо, полако али не знамо како“

Јасно је након свега овога да је наш народ културно, интелектуално и морално потпуно запуштен, да му се генерацијама натурала идеологија кривца само због његовог српског, православног а „вансрбијанског“ идентитета због којег је готово искључиво страдао, неселективно – од колијевке па до штапа. Наши родитељи су или у Партији учили о „великосрпком бауку“ или ван Партије о никаквој, „сједи с миром не мичи се“ политиком. Али одговорност пада на нас представнике нове генерације, која је одрастала у рату, која живи у највећој слободи што су прекодрински Срби имали захваљујући херојској борби у Отаџбинском али и сви другим ратовима за које смо само у протекла два вијека дали преко 3 милиона живота.

Укуцавање наше историје на блогове, портале и друштвене мреже јефтин а ефикасан лијек

Док ишчекујемо „Енциклопедију Републике Српске“ која ће бити научни маљ за све неутемељене вијековне лажи у које су нас властодршци потапали, не смијемо губити вријеме. На приједлог, већ поменутог историчара Бориса Радаковића покренули смо Блог „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ на адреси:

https://srbiubih.wordpress.com/

Без сувишне полемике и „мучних и ненаучних“ теорија, без трунке шовинизма и цинизма, без дневне политике и без бизарних описа страдања, већ само есенција истине, само оно најбоље и најпозитивније о српским херојима, владарима, умјетницима, духовницима, научницима, обичним, поштеним људима, о манастирима, епархијама, легендама, традицији, језику…

Позивамо све заинтересоване да се одазову у овој спонтаној, искреној и научној апологији преосталог прекодринског српства. Све текстове, које су утемељене на релевантим изворима, а које се тичу неке од тема пошаљите на адресу:

srbiubih@gmail.com
До сада поред Бориса Радаковића и мене као преписивача (или копи-пејст научног „корисног идиота“) већ објављених текстова, у нашу борбу за истину укључио се Вукашин Беатовић, а подршку су обећали, у што скорије вријеме и три Марка: Шикуљак, Јанковић и Марјановић. До овог тренутка имамо 91 пост (вратити се на први пасус овог текста) и преко 13.700 посјета.

Република Српска се брани фуснотама. И браниће се.

Извор: Фронтал
Пише: Данијел Михић